Све је више изгледало да је намеравани подухват тешко извести. Али Диково се лице одједном разведри.
— Лолесе! викну он. Ви сте били морнар; можете ли ми украсти какав брод?
— Господине Диче, ако ми ви помогнете, пристајем да украдем и Саборну цркву у Јорку, одговори Лолес.
Ускоро затим њих двојица пођоше и сиђоше у пристаниште.
То је била велика котлина између дуна, окружена спрудовима, старим трошним складиштима и нахереним страћарама. Многи бродови и дереглије стајали су ту усидрени или су били извучени на обалу. Дуготрајно рђаво време отерало их је са морске пучине у заклон пристаништа; велике гомиле црних облака и хладни ветрови, праћени на махове сувим снегом, нису обећавали никакво побољшање, већ су, на против, претили још озбиљнијом, скором буром.
Морнари су, због хладноће и ветра, већим делом били отишли на обалу, и сада су галамили и певали у крчмама поред пристаништа. На многим усидреним бродовима није било ни живе душе; и уколико је дан више одмицао а време се није побољшавало, њихов број је стално растао. Ти напуштени бродови, нарочито они удаљенији, привукоше Лолесову пажњу, док је Дик, који је седео на сидру упола утонулом у песак и ослушкивао час снажне и злослутне фијуке ветра час промукло певање морнара у оближњој крчми, убрзо, у пријатном сећању на обећање лорда Фоксхема, заборавио на своју најближу околину и на своје неодложне послове.
Тргао се кад му неко додирну раме. Био је то Лолес. Он му скрете пажњу на један мали усамљен брод готово на самом уласку у луку, који се редовно дизао и спуштао при сваком новом таласу. У том тренутку бледи зраци зимског сунца падоше на палубу брода и она се јасно виде према ниском црном облаку. И при овој тренутној светлости Дик угледа два човека како са брода улазе у чамац.
— Господару, добро га упамтите! То је наш брод за ноћас, рече Лолес.
Ускоро се чамац удаљи од брода, и оба човека, управљајући вешто кљун чамца према ветру, снажно завеслаше ка обали. Лолес се обрати једном доколичару:
— Како га зовете? упита он, показујући на мали брод.
— Зову га Добра нада одговори беспосличар. Његов капетан се зове Арблестер. То је онај предњи веслач у чамцу.
Ово беше све што је Лолес хтео да зна. Он се журно захвали човеку и упути се обалом ка једном малом песковитом заливу према којем се чамац кретао. Тамо заузе згодан положај, и чим му се морнари Добре наде приближише на домет гласа, просто их засу речима:
— Гле! Пријатељ Арблестер! повика он. Добро ми дошли! Да, пријатељу, заиста ми је мило што вас видим, на часну реч! А је ли оно Добра нада? Тако је, познао бих је и у десет хиљада! Диван брод! Него, хоћете ли ви, стари друже, да попијете коју са мном? Повратио сам свој посед; бесумње ћете се сетити да сам вам говорио о томе. Сад сам ја богат човек; напустио сам пловидбу по мору. Сад више волим добро пиво. Хајде, друже, пристани! Да попијеш неку са старим другом морнаром!
Капетан брода Арблестер — постарији човек, препланула дугачка лица, с ножем везаним за плетену врпцу обешену о врат, по држању и ходу потпуно сличан савременом морнару — устукну у чуду и с неповерењем. Али помињање поседа и известан изглед простосрдачности и дружељубља човека у напитом стању, кога је Лолес тако вешто глумио, победише његову подозривост; лице му омекша, и он одједном пружи своју руку и снажно стеже одметникову.
— Не, не сећам вас се, рече он. Али шта то мари? Пио бих ја са сваким човеком, пријатељу. А тако и мој морнар Том. Друже Томе, додаде он обраћајући се своме пратиоцу, ово је мој пријатељ, имена му се не сећам, али је, нема сумње, врло добар морнар. Хајде да пијемо с њим и с његовим пријатељем.
Лолес је ишао напред, и они су ускоро седели у крчми, у којој је, пошто је била сасвим нова и налазила се на изложеном и усамљеном месту, било мање људи него у крчмама ближим средини пристаништа. То беше обична дрвена зграда, слична данашњим брвнарама по забаченим шумама. Од намештаја је имала две просте полице, неколико клупа, а даске положене преко буради служиле су као столови. У средини, изложена промаји са свих страна, горела је ватра, наложена отпацима разбијеног бродовља, и из ње је јако куљао дим.
— А сада, рече Лолес, ево вам морнареве радости: добра ватра и добро пиће, а напољу рђаво време и ветар с мора који фијуче изнад крова! Наздрављам Доброј нади! Желим јој да је бура остави на миру у луци!
— Да, рече капетан брода Арблестер, ово је баш време да се буде на обали. Друже Томе, шта ви кажете на то? Пријатељу, ви добро говорите, ма да ја никако не могу да се сетим вашег имена. Али, врло добро говорите. Нека бура остави Добру наду на миру у луци! Амин!