— Пријатељу Диконе, настави Лолес обраћајући се своме заповеднику, ви имате неке неодложне послове, ако се не варам? Па, молим вас, приступите им без одлагања. А ја ћу остати у овом добром друштву два одлична стара морнара; и док се не вратите, јамчим вам да ће ови добри другови остати са мном, овде, испијајући чашу за чашом. Нисмо ми као обалски људи, ми, стари опробани морнари!
— Добро речено, каза морнар. Можете ићи, момче. Ја ћу остати у друштву с вашим добрим пријатељем и мојим старим познаником све до звоњења звона за гашење ватри и светиљки ... А можда, богами, и до самог сванућа! Јер, слушајте, кад је човек дуго на мору, со му се упије у кости, и макар му дали цео бунар да попије, нећете му жеђ угасити!
Охрабрен овако са свих страна, Дик устаде, поздрави друштво, изађе опет на ветар и оде што је брже могао у крчму „Код јарца и гајди“. Оданде посла поруку лорду Фоксхему да ће, чим падне вече, имати подесан брод за пловидбу морем. А затим се, водећи са собом два одметника прилично искусна у морнарству, врати у пристаниште и упути према малом песковитом заливу.
Чамац Добре наде стајао је између многих других, од којих га је лако било разликовати, јер беше најмањи и најтрошнији. И доиста, кад су Дик и његова два човека сели у њега и кренули из залива у отворену луку, мала шкољка зарони дубоко у таласе и поче да се накреће под сваким ударом ветра, претећи да сваког тренутка оде на морско дно.
Добра нада, као што смо напоменули, беше усидрена подаље од обале, где су таласи били најјачи. На даљини од пола километра није се налазио ни један брод; они који су били најближи беху потпуно напуштени; и кад се чамац приближио, густе пахуљице снега и изненадно замрачење услед рђавог времена још више скрише кретање одметника од сваког могућег ухођења. За трен ока искочише на палубу брода, који се дизао и спуштао, док се чамац снажно љуљао поред крме. Добра нада била је узапћена.
Био је то доста јак брод, с кровом изнад прамца и средине, али отворене крме. Имао је једну катарку и довољан број весала. Изгледа да је капетан брода Арблестер био направио одличан трговачки посао, јер је у унутрашњости брода било много буради с француским вином. У малој кабини, поред Девице Марије у удубљењу на зиду, што је доказивало капетанову побожност, налазило се много закључаних ковчега и ормана, што је показивало да је богат и опрезан.
На броду се налазио само један пас, који је помамно лајао и уједао дошљаке за ноге; али га ови убрзо утераше у кабину и затворише врата на њој. Упалише фењер и привезаше га за уже катарке, како би се брод јасно видео са обале. Отворише једно буре с вином и испише по чашу изврсног гаскоњца за срећан исход свог предстојећег потхвата. А затим, док је један одметник припремао лук и стреле, у намери да спречи сваког ко би покушоа да дође на брод, други привуче чамац и уђе у њега, да сачека Дика.
— Џече, будно стражари, рече млади заповедник, спремајући се да уђе у чамац за својим подчињеним. Биће ти ту добро.
— Биће ми добро док смо овде, одврати Џек. Али кад се овај јадни брод нађе изван луке... Видите ли, сав се тресе! Чуо је, ваљда, јадник, моје речи, па му се срце затресло у храстовим грудима. Јер, погледајте, Диче, како се натуштило!
Заиста, било је веома мрачно. Високи таласи ваљали су се, један за другим, из помрчине. Добра нада се храбро успињала на њих и вртоглаво се спуштала низ другу страну. Суснежица и прамење пене почеше да лете на све стране, и палуба се забеле од њих. Ветар је злослутно фијукао кроз ужад.
Доиста, велика непогода, рече Дик. Али не мари! То је само ветар, а он ће се брзо издувати. Међутим, противно својим речима, Дик беше потиштен због мрачне узнемирености неба и фијукања ветра, и пошто је напустио Добру наду и завеслао што је брже могао према заливу, он се побожно прекрсти и помоли се богу за животе свих оних који ће се наћи на мору.
На месту за искрцавање беше се већ искупило око дванаест одметника. Њима је уступљен чамац и речено им да се укрцају без одлагања.
Мало подаље уз обалу Дик срете лорда Фоксхема, који се журио да га нађе. Лице му је скривала црна кукуљица, а сјајна опрема беше покривена дугачким грубим огртачем сиромашног изгледа.
— Млади Шелтоне, јесте ли ви, збиља, за то да се иде морем? упита он.
— Лорде, његови се коњаници налазе око куће, одговори Ричард. Њој се не може прићи с копна без узбуне; и у том би случају сер Денијел био обавештен о нашем потхвату, па га друкчије не бисмо могли извести осим једино кад бисмо, извините што се тако изражавам, јахали на ветру. Ако будемо ишли морем, изложићемо се, додуше, извесној опасности од буре; али не мари ништа, јер у том случају сасвим је вероватно да ћемо постићи свој циљ и одвести девојку.