— Добро, предводите, одговори лорд Фоксхем. Ја ћу ићи с вама, пошто би, можда, било срамота да то не урадим; ма да бих, признајем, радије остао у кревету.
— Онда, хајдемо по нашег крманоша, каза Дик.
Он пође напред, до оне неугледне крчме где је био заказао састанак једном делу својих људи. Неке од ових нађе где стоје докони напољу, поред врата; други су били смело ушли унутра и поседали што су ближе могли до свог друга Лолеса и она два морнара. Ови су, ценећи по н.иховим зајапуреним лицима и мутним очима, већ одавно прешли границу умерености. И кад је Ричард ушао и одмах за њим лорд Фоксхем, сва тројица су певушила неку стару, тужну морнарску песмицу, праћени фијуком ветра.
Млађи вођа баци брз поглед по крчми. Ватра је баш била поново наложена, из ње је куљао дебео црн дим, па је било тешко видети у удаљеније углове. Али одметника је, очито, било много више него осталих гостију. Задовољан овим, ако би случајно дошло до неуспеха при извођењу плана, Дик крупним корацима приђе столу и седе на клупу.
— Хеј, повика морнар пијаним гласом, ко сте ви, а?
— Желим да говорим с вама напољу, господине Арблестере, одговори Дик. И ево о чему. И он му, при светлуцању ватре, показа златник.
Морнареве очи се засијаше, ма да и даље није препознавао нашег јунака.
— Добро, младићу, рече он, идем с вама. Пријатељу, ја ћу се одмах вратити. Пијте и веселите се, пријатељу! И, узевши Дика под руку да би ишао чвршћим кораком, пође одважно према вратима крчме.
Чим је прешао праг, десет снажних руку га шчепаше и везаше. И у року од два минута убацише га, везаног и са запушеним устима, у сенару. Убрзо је и његов друг Том, везан на сличан начин, бачен поред њега, и обојица беху остављена ту да неутешно размишљају у току ноћи.
И сада, пошто је време за скривање било прошло, позваше израније уговореним знаком људе лорда Фоксхема, и дружина узе смело онолико чамаца колико јој је требало и заплови, као флотила, у правцу одакле се видела светлост на катарици брода. Пре него што се и последњи човек попео на палубу Добре наде љутита вика са обале показа да је бар један део морнара приметио нестанак својих чамаца.
Али је сада било сувише доцкан како за повратак чамаца, тако и за освету. Од четрдесет бораца окупљених сада у узапћеном броду осам их је и раније пловило морем, па су могли вршити дужност морнара. Уз њихову помоћ разапето је једно једро на броду. Сидрењак је пресечен. Лолес, поводећи се и певушећи припев некакве баладе о мору, узе у руке дугачку полугу крмила, и Добра нада заплови напред, кроз мрачну ноћ, у сусрет високим таласима, ван пристаништа.
Ричард заузе место поред катарке. Сем светлости од фењера на броду и од неколико светиљки у Шоребају, које су већ бледеле у даљини, свуда унаоколо владала је густа помрчина. Само би се с времена на време, кад би Добра нада наишла на какав велики талас и његов се врх разбио о њу, забеласао за тренутак велики катаракт снежасте пене, да би одмах затим потекао у воденој бразди иза брода и ишчезао.
Неки људи су лежали, чврсто се држећи, и гласно се молили. А многи су добили морску болест, па су се повукли на дно брода и легли поред товара. Нешто због великог љуљања брода, а нешто и због понашања пијаног Лолеса, који је стално викао и певао на крмилу, и најхрабрије срце на броду морало је почети да сумња у добар исход.
Али Лолес, као да га је инстикт водио, добро је управљао бродом преко таласа, ударио је заветрином поред неког великог пешчаног спруда, где су једно време пловили по мирној води, и брод ускоро доплови до каменог кеја, где га брзо усидрише. Ту се љуљао и шкрипао у помрчини.
5.
Кеј није био далеко од куће у којој се налазила Џоана. Сада је остало само да искрцају људе, да опколе кућу јаком групом, да обију врата и да одведу заробљеницу. Добра нада им после тога неће више бити потребна. Она их је довела иза леђа непријатељу; а повлачење, успео или не успео њихов главни потхват, најлакше ће се извести у правцу шуме, према резервама лорда Фоксхема.
Искрцати људе на обалу није било лако. Многи су се поразбољевали од морске болести, а сви су били прозебли; гужва и неред на броду пољуљали су дисциплину, а тешка пловидба по мрачној ноћи обесхрабрила их је. Сви су појурили на кеј. Лорд је морао да се пробије напред и да исуче сабљу пред својим људима. Овај нагон руље ка нереду није се могао обуздати без прилично велике вике, која је у овом случају била за најискреније жаљење.