Кад је ред донекле био успостављен, Дик са неколико одабраних људи пође напред. Помрчина на обали, услед супротности с пенушавим, беличастим таласима, чинило му се густа као тесто; хујање и фијук ветра загушивали су све остале звуке и шумове.
Али чим стиже до краја кеја, ветар се утиша. У том затишју Дику се учини да чује на обали потмуо топот коњских копита и звекет оружја. Он заустави своје најближе пратиоце и оде сам неколико корака напред. Одатле назре коњанике у покрету. Ово га обесхрабри. Ако су њихови непријатељи заиста на опрезу, ако су опсели и обалски крај кеја, онда су он и лорд Фоксхем у врло рђавом положају за одбрану: иза њих море, а људи им стешњени, у мраку, на уском кеју. Он опрезно звизну; било је уговорено да то буде сигнал за почетак напада.
Али ово се показа као сигнал и за нешто што он није желео. Тог тренутка, кроз црну ноћ, паде прави пљусак стрела, послатих насумце. Људи су били толико збијени на кеју да неколико њих би погођено, и на стреле је одговорено узвицима страха и бола. При овом првом нападу и лорд Фоксхем је био рањен и одмах, по Хокслијевом наређењу, пренет на брод, тако да су се његови људи за време тог кратког окршаја борили (уколико су се уопште борили) без воћства. Ово је био можда главни узрок пораза који је убрзо следио.
На обалском крају кеја Дик се можда цео минут с малим бројем својих људи одупирао непријатељу; и с једне и с друге стране било је неколико рањених. Мач се укрштао с мачем. Није било ни најмањег знака о било чијем преимућству, кад се срећа за трен ока окрену против дружине с брода. Неко је узвикнуо да је све изгубљено; људи су били у расположењу подложном паници, и узвик је прихваћен. „На брод, момци, спасавајте се!“ викнуо је неко други. А од неког плашљивца зачу се онај неизбежни узвик у свим повлачењима: ,,Издаја!“ И тог тренутка све људство окрете леђа непријатељу и уз паничну вику, која се проламала кроз ноћ, појури у нереду натраг низ кеј.
У општој гужви и пометњи неки плашљивци су покушавали да одгурну брод, неки су се хватали за његова предња весла. Неки бегунци су, вриштећи, скакали у брод, неки у воду, па су их извлачили на палубу, али су некоји падали натраг и давили се. Неке је непријатељ убио на кеју. Многи беху рањени на самој палуби, јер су у слепој журби и махнитом страху скакали један преко другог.
Најзад — да ли намерно или случајно — предња весла Добре наде остадоше слободна. И увек приправни Лолес, који је остао на свом месту, за крмилом, за све време метежа захваљујући искључиво својој физичкој снази и вештој употреби хладног челика, одмах даде броду добар правац. Добра нада још једном крену напред, на бурно море; кроз рупе за отицање воде текла је крв, палуба је била претрпана људима који су лежали, копрцали се и гушили у мраку.
Лолес најзад врати своју каму у корице, окрете се свом суседу и рече му:
— Ударио сам свој печат на ове скичаве, плашљиве псе.
Међутим, изгледа да људи, док су скакали у брод и спасавали своје главе, нису ни примећивали грубе шамаре и засекотине камом помоћу којих је Лолес, у општој пометњи, бранио своје место на крмилу. Али сад су почели полако да схватају, или је можда и неко други чуо крманошеве речи.
Кад паником обузете трупе почињу полако да долазе себи, онда људи који су се обрукали својом плашљивошћу одмах, као да желе да збришу свако сећање на своју грешку, падају у другу крајност и постају бунтовни. Тако је било и сада: исти они људи који су бацили своје оружје и били извучени за ноге из мора на палубу Добре наде почеше да вичу на своје вође и да захтевају да неко буде кажњен.
Ово, све веће, незадовољство окрете се против Лолеса.
Да би изишао на ширину, стари одметник беше управио Добру наду према пучини.
— Шта?! повика један од гунђала. Он нас води на пучину!
— Тако је, повика други. Ово је сигурно издаја.
И сви повикаше у глас да је то издаја и почеше, крештавим гласовима, уз страховите псовке, наређивати Лолесу да брзо окрене брод и заплови према обали. Лолес је шкрипао зубима и ћутећи продужио да крмани у истом правцу, управљајући вешто Добром надом између огромних таласа. На њихова безразложна страховања и на њихове дрске претње он је, у свом пијанству и поносу, сматрао за понижење и да одговара. Незадовољници се окупише близу катарке. Било је очито да они, слично петловима, „кукуричу да би се охрабрили“. И ускоро би били спремни на свако зло. Дик се пео уз степенице у намери да се умеша; али један од одметника који је такође био помало и морнар стиже пре њега.
— Момци, поче он, па ви сте прави клипани. Да би смо се вратили, морамо ићи широким морем, сто му громова! Зар не? А овај стари Лолес ...