Један удари говорника по устима, а његови кукавички другови одмах затим оборише га муњевитом брзином на под, изгазише ногама и убише ножевима. Због овога Лолесов гнев достиже врхунац.
— Крманите сами, загрме он и опсова. Затим, не марећи шта ће се десити, напусти крму.
Добра нада је у том тренутку дрхтала на врху једног таласа, а затим се, вртоглавом брзином, сјури на ниже. Испред ње се одмах издиже, као огроман црн бедем, други талас; она се судари с њим, затресе се и зарони главачке у то течно брдо. Зелена вода пређе преко ње целом њеном дужином, у висини човечјег колена, капљице таласа полетеше у вис чак преко катарке. Она се затим поново диже с језивом, дрхтавом неодлучношћу, као смртно рањена звер.
Неких седам бунтовника талас је однео са собом. А остали, кад им се повратио глас, стадоше да призивају свеце и да преклињу Лолеса да се врати и узме крмило.
Лолес није чекао да га двапут моле. Страховита последица његове оправдане љутње потпуно га је отрезнила. Он је знао боље но ико на броду колико је мало требало па да Добра нада оде на дно мора; и по њеном успореном кретању закључивао је да опасност још није прошла.
Дик, кога је потрес оборио и који се умало није удавио, устаде, газећи до колена по поплављеној шупљини крме, и полако приђе старом крманошу.
— Лолесе, рече он, сви зависимо од вас; ви сте доиста храбар, истрајан човек и вешт у управљању бродом. Одредићу три поуздана човека да вас чувају.
— Непотребно, господару, сасвим непотребно, рече крманош, пажљиво гледајући напред, кроз мрак. Ми се сваког тренутка све више удаљавамо од пешчане обале, па стога море сваког тренутка постаје све опасније по нас; зато ће се сва та гунђала ускоро посакривати у мишје рупе. Господару, то је несхватљиво, али је истина: никад још рђав човек није био добар морнар. Једино поштен и храбар човек може да издржи ово љуљање брода.
— Лолесе, морнари то често кажу, али то је бесмислица, рече Дик, смешећи се. Него, реци те ви мени како стоји ствар. Пловимо ли добро? Јесмо ли ван опасности.
— Господару Шелтоне, поче Лолес, био сам, хвала судбини, калуђер, стрелац, лопов и морнар. Од свих одела највише сам волео да умрем у калуђерском, као што можете лако разумети, а најмање у окатрањеном оделу Џона морнара. И то из два добра разлога: прво, због тога што је смрт на мору често изненадна, и, друго, због грозоте овог великог сланог прождрљивца под мојим ногама — и Лолес лупи ногом. Ако не умрем морнарском смрћу, и то ове ноћи, запалићу велику свећу нашој Девици.
— Је ли тако? упита Дик.
— Сасвим тако, одговори одметник. Зар не осећате како се тешко и споро креће по таласима? Зар не чујете како вода већ продире у утробу брода? Крмило већ и сада готово не управља њиме. Причекајте док још мало потоне, и онда ће или отићи на дно као камени кип или ће ударити у обалу и разбити се у парампарчад.
— Говорите храбро, рече Дик. Ви се, значи, не плашите?
— Господару, одговори Лолес, ако је икад икоји човек пловио са рђавом бродском посадом, то сам онда ја, калуђерски отпадник, лопов и све остало. Можда се чудите што сам храбар: али ако дође до побуне, ја се уздам у своје оружје, а ако се буде морало потонути, потонућу, господару Шелтоне, светла ока и без страха.
Дик не рече ништа, али је био изненађен толиком одлучношћу старе скитнице; и, бојећи се каквог новог напада или издаје, упути се да нађе три поуздана човека. Готово сви људи беху напустили палубу, коју су капљице разбијених таласа стално квасиле и која је била изложена хладном ветру, искупили се у товарном простору брода, поред буради с вином, осветљеним са два фењера, који су се клатили.
Овде је неколицина њих приредила праву пијанку, наздрављајући један другом и пијући нештедице Арблестерово гаскоњско вино. Али како се Добра нада и даље тешко пробијала кроз таласе и стално се, час предњим час задњим својим делом, дизала високо у ваздух и спуштала дубоко у белу пену, број ових веселих другова бивао је све мањи. Многи су седели по страни и превијали своје ране, али већина је лежала болесна на поду и јечала.
Гриншив, Куков и један младић лорда Фоксхема, којега је Дик већ био уочио због његове бистрине и одважности, били су још способни да схвате и вољни да послушају. Дик одреди њих за телохранитеље крманоша, а затим, бацивши последњи поглед на црно небо и море, окрете се и сиђе у кабину, у коју су слуге биле донеле лорда Фоксхема.
6.
Јечање рањенога лорда мешало се са завијањем бродског пса. Сирота животиња, да ли због туге што је одвојена од својих пријатеља или зато што је по љуљању брода заиста предосећала неку опасност, завијала је тако гласно да се то чуло и поред хуке таласа и буре. И сујевернији људи чули су у овим звуцима звуке посмртног звона Доброј Нади.