— Да, ако пре тога не потонемо, одговори Лолес.
И баш тада брод се тако споро диже у сусрет једном таласу и вода тако гласно заклокота у његовој унутрашњости, да Дик и нехотице ухвати крманоша за руку.
— Сто му громова! повика Дик кад се предњи део Добре Наде опет појави изнад пене. Мислио сам да нам се брод разбио.
На средњем делу палубе Гриншив, Хоксли и бољи људи из обе дружине ужурбано су разваљивали кров да би направили сплав. Дик им се придружи. Радио је највише ради тога да не би мислио на свој тежак положај. Али, упркос раду, кад год би неки талас ударио у јадни брод и кад год би се овај млитаво накренуо на ову или ону страну, Дик би помислио, са страховитим болом, на непосредну близину смрти.
Најзад, док је још радио, опази да се налазе у близини једног рта. Трошна стена, о чије су подножје ударали велики пенушави таласи, готово се надносила над палубу; а даље, иза стене, на врху једног брежуљка, видела се нека кућа.
Унутар залива дизали су се велики таласи, и они у једном тренутку дигоше Добру наду на своја запенушена плећа, отеше је крманошевој контроли и за трен ока је бацише, уз велики потрес, на песак, па почеше да се пребацују преко ње у висини половине катарке и да је љуљају тамо-амо. Наиђе други велики талас, опет је подиже и одбаци још даље унутра; дође и трећи и он је остави на пешчаном спруду, далеко ван домашаја опаснијих таласа.
— Момци, узвикну Лолес, свеци су се заиста побринули за нас. Плима опада. Сад можемо да седнемо и да попијемо по чашу вина; кроз пола сата сви ћете моћи изићи на обалу сигурно као да идете по мосту.
Отворише једно буре, и пошто седоше тамо где су најмање били изложени ситним пахуљицама и капљицама разбијених таласа, бродоломници стадоше да се обређују чашом, покушавајући да загреју своја тела и поврате своју храброст.
Дик се у међувремену вратио лорду Фоксхему, који лежаше врло забринут и уплашен; под његове кабине беше преплављен водом до колена, а лампа у кабини, једина његова светлост, била је разбијена и угашена услед јаког потреса.
— Лорде, не брините се ништа, рече млади Шелтон. Свеци су нам очито наклоњени; таласи су нас одбацили далеко на плићак, и чим се плима мало стиша, моћи ћемо пешке отићи на обалу.
Прошло је скоро један сат пре него што се море у осеци довољно повукло од брода, да су се људи могли упутити на копно, које су кроз снежну вејавицу једва назирали.
На брежуљку поред пута којим су ишли лежала је шћућурена група људи и подозриво посматарла кретање дошљака.
— Могли би нам прићи и понудити неку помоћ, примети Дик.
— Па, ако они не приђу нама, ми ћемо њима, рече Хоксли. Уколико пре стигнемо до добре ватре и сувог кревета, утолико боље за јадног лорда.
Али нису много одмакли у правцу брежуљка, кад људи изненада скочише, сви у исти мах, и засуше бродоломнике мноштвом добро управљених стрела.
— Натраг! Натраг! повика лорд. Будите опрезни, за име бога, не одговарајте им!
— Имате право, узвикну Гриншив, чупајући једну стрелу из свог кожног капута. Нисмо у положају да бисмо се могли борити, то је јасно, јер смо скроз мокри, уморни као пси и скоро смрзнути. Али не разумем, тако ми наше драге Енглеске, шта им је те тако без милости гађају своје јадне земљаке у невољи.
— Они мисле да смо француски гусари, одговори лорд Фоксхем. У овом тешком и изопаченом времену нисмо способни да чувамо обалу своје отаџбине, и наши стари непријатељи, које смо некада гонили и по мору и по копну, крстаре сада куд хоће, пљачкају, убијају, пале. То је на штету и срамоту ове јадне земље.
Људи на брежуљку пажљиво су их посматрали за све време док су се удаљавали од обале и пели на пусто пешчано побрђе; пратили су их скоро цео километар на извесној раздаљини, спремни да на најмањи знак пошаљу још један пљусак стрела на уморне и потиштене бегунце. И тек пошто је Дик, кад су најзад избили на чврст главни друм, позвао своје људе на већи војнички ред, ови љубоморни чувари енглеске обале немо ишчезнуше у снежном пределу. Они су постигли оно што су желели: заштитили су своје сопстевене домове и имања, своје породице и стоку. И пошто су тако сачували своје личне интересе, ни један од њих није ни мало марио што ће можда Французи проливати крв и палити огњишта у свима осталим парохијама Енглеске.
Четврта књига
Прерушавање
1.
Место где је Дик избио на главни друм налазило се недалеко од Холивуда и око дванаест или петнаест километара од Шоребаја на Тилу. И овде се, пошто су се уверили да их више нико не прати, две дружине растадоше. Људи лорда Фоксхема одоше, носећи свог рањеног господара, за холивудску опатију. Тамо ће он лежати у удобности и сигурности. А Дик, кад они одмакоше и ишчезоше иза дебеле завесе снежне вејавице, остаде сам са дванаестак одметника, последњим остатком своје групе добровољаца.