Неки су били рањени, а сви до једног огорчени због неуспеха и мука које су претрпели. Али како су сада били прозебли и гладни да би своје незадовољство изразили на неки други начин, они су само гунђали и бацали мрке погледе на своје вође. Дик испразни свој новчаник поделивши између њих сав новац и не оставивши за себе ни паре. Затим им захвали на храбрости коју су показали, ма да је више осећао жељу да их укори због кукавичлука. И пошто је тако донекле ублажио дејство дуготрајне невоље коју су претрпели, он их отпусти да иду — по двојица или у групи од неколико — за Шоребај и у крчму „Код јарца и гајди“.
Под утиском онога што је видео на броду Добра Нада, за свога сапутника изабра Лолеса. Снежна вејавица је сипала тако густо да се једва око могло отворити. Ветар беше јењао. Цео свет је био ишчезао под белим снежним покривачем. Могло се лако залутати и пропасти у снежним наносима; и Лолес је, идући на пола корака испред свога друга и испруживши главу напред као какав ловачки пас на трагу, оцењивао по сваком дрвету у коме правцу треба да иду, и то тако пажљиво као да је крманио бродом у опасној води.
Пошто су ишли кроз шуму отприлике један километар, дођоше до раскрснице неколико путева, испод гаја високих и искривљених храстова. Такво је место чак и у уском видокругу вејавице било лако познати; и Лолес се очито обрадова кад га виде.
— А сад, господару Ричарде, рече он, ако нисте сувише поносити да будете гост човека који није ни висока рода ни нарочито добар хришћанин, могао бих вам понудити чашу вина и добру ватру, да вам раскраве срж у вашим смрзнутим костима.
— Водите ме, Виле, одговори Дик. Чаша вина и добра ватра! Да, путовао бих далеко да их нађем.
Лолес скрете у страну испод голих грана гаја и, корачајући одлучно неко време, дође до једне стрме јаме или јазбине, која је сада за четвртину била засута снегом. Над ивицом јаме надносила се велика буква несигурна корена; стари одметник разгрну шипражје изнад јаме и ишчезе под земљом.
Букву је нека жестока олуја била упола ишчупала из земље и направила, тако, приличну рупу; од ње је стари Лолес направио своје шумско скривалиште. Жиле су му служиле као таванске греде, а бусење с травом као кровина; зидови и под били су од мајке-земље. Ма колико да је ово давало груб изглед, огњиште у једном углу, почађавело од ватре, и јак окован велик сандук од храстовине у другом показивали су одмах, на први поглед, да је то човечје скривалиште, а не јазбина неке дивље животиње.
Иако је снег био засуо улаз, а било га је и на поду ове земљане пећине, ипак је ваздух у њој био топлији него напољу; и када је Лолес искресао искру и суво грање жутиловке почело да пламти и да пуцкара на огњишту, место је добило изглед домаће удобности.
Одахнувши задовољно, Лолес рашири своје велике руке над ватром; изгледало је да удише дим.
— Ово је, рече он, зечја рупа старог Лолеса. Нека је небеса чувају од јазавичара! Лутао сам тамо-амо, и унаоколо, од своје четрнаесте године, кад сам први пут побегао из опатије са црквењаковим златним ланцем и мисалом, које сам продао за четири новчића. Био сам у Енглеској, у Француској, у Бургундији, у Шпанији, такође, на ходочашћу, ради спаса своје душе, па и на мору, које је ничија земља. Али овде је мој дом, господару Шелтоне. Ово је моја постојбина, ова јазбина у земљи. Било да пада киша или дува ветар... било да је април, да птице певају и да је све у цвату око мене, било да је зима и да седим сам са својим старим пријатељем огњем и да ми црвендаћ цвркуће у шуми ... ово је моја црква и мој трг, моја жена и моје дете. Ово је место на које се увек враћам и где бих, ако свеци дозволе, желео и да умрем.
— Ово је заиста топао кутак, одговори Дик. Пријатан и добро скривен.
— И потребно је да буде, одговори Лолес. Јер, кад би га пронашли, господару Шелтоне, препукло би ми срце од жалости. А ово је — додаде он, заривајући своје снажне прсте у пешчани под — мој подрум за вино, и имаћете сада боцу изврсне јаке црвенке.
Пошто мало разгрну песак, он извади из њега боцу од око четири литра пуну готово за три четвртине јаког слатког вина. И кад су се напили и наздравили другарски један другом и Лолес поново распламсао ватру бацивши на њу грања, два друга се прућише по поду, стадоше да се краве и да уживају у топлоти, док им се из мокрог одела дизала пара.
— Господару Шелтоне, рећи ће одметник, ви сте у последње време имали два неуспеха и сви су изгледи да ћете изгубити и девојку, је ли тако?