Plakao sam zaista, suzama tuge i bijesa, uzbuđen koliko i ovaj zbunjeni mladić. Još je samo trebalo da zagrljajem završimo ovaj strašni razgovor. Toliko ne bih mogao da se pretvaram. A da je on to učinio, bojim se da bih ga zadavio, jer sam već sve znao.
Znao sam sve. Kad sam izašao iz gustiša nagovještaja, koji su bili hiljadu izmahnutih noževa, a jedan je smrtonosan, i on ga je očekivao, kad sam ga izveo na čistinu, odvezavši bezbrojne uzlove kojima sam ga krvnički vezao, kad sam ga oslobodio životinjskog straha blagom opomenom, nad njim se nenadano otvorilo vedro nebo, bez prijetnje, i na izmučenom licu je planulo divlje iznenađenje, bezumna radost zbog poklonjenog života.
Budala, mislio sam, gledajući ga s mržnjom, misli da je iskočio iz zamke.
Ali se tada desilo ono što nisam očekivao, što nisam predvidio. Radost oslobođenja obasjala ga je samo na tren, i zadržala se sasvim kratko, izgubivši odmah početnu snagu i svježinu. Gotovo u istom času ujela ga je neka druga misao, lice mu je izgubilo svaku živost, otežavši bespomoćnom tugom.
Zašto? Je li se postidio svoga likovanja? Je li ga oborila nagla radost? Je li me požalio zbog djetinje naivnosti? Ili se sjetio koliko je opasno ovo odricanje?
Polako, začudo sporim pokretima, sagnuo se čelom do poda, kao da se klanja, kao da pada, teško se oslonio na ruke, činilo se da ga neće održati, i ustao, kao u snu. I izišao kao u snu, potpuno izgubljen.
Bio sam surov prema njemu, i prema sebi. Ali nisam imao drugog puta. Htio sam da saznam. Hasan je živio sa drukčijim ljudima, u drugom svijetu, i sve mu se lako otkrivalo. Meni niko ništa nije govorio, i morao sam da izvrćem svoju i Jusufovu dušu naopako, da bih došao do istine. Dug je bio taj put, doznavao sam malo-pomalo, dio po dio. Trebalo mi je mnogo vremena da saznam ono što dva obična čovjeka šapnu jedan drugome na ćošku sokaka, u kratkom susretu. Porazila me misao koja mi se tada otkrila: koliko sam odvojen od ljudi, koliko sam usamljen. Ali sam je odgodio, razmisliću o njoj kasnije, kad se sve ovo svrši.
Kiše su prestale, naišlo je toplo sunčano vrijeme, gotovo bez ikakva prelaza. Izašao sam na sokak i dugo koračao pored rijeke, gledao kako se isparava zemlja pod bujnom travom, zaustavljao oči na širokoj vedrini neba, isto je takvo nad ravnicom i nad mojim zavičajem, ne vuče me želja da odem, nestalo je straha i prijetečeg huka nabujalih voda u mraku, nestalo je i moje nemoći. Evo me! - govorio sam nekome zlurado, znajući da je prijetnja već to što sam živ. Osjećao sam potrebu da se krećem, da učinim nešto određeno i korisno.
Imao sam cilj.
Pošao sam među ljude, smiren, tih, snabdjeven strpljenjem. Zahvalno sam primao sve što su mogli da mi pruže, i grdnju, i porugu, i obavještenje.
Nisam išao nasumce. Ako sam i skretao s pravca, ako sam i lutao bespućima, uvijek bih se vratio na put koji sam tražio. Putokaz mi je bila moja upornost, i nečija riječ, nagovještaj, uživanje nad mojom nesrećom, čuđenje zbog moje promjene, i koračao sam sve sigurnije u traganju za tajnom, sve bogatiji i sve siromašniji od tog paljetkovanja, od te milostinje tuđih riječi, mržnje, samilosti.
Razgovarao sam sa pasvandžijom, Kara-Zaimom, stražarima, softama, dervišima, sa ozlojeđenima, nezadovoljnima, sumnjivima, sa ljudima koji su pojedinačno znali malo, ali su zajedno znali sve, pokazivao sam blago lice čovjeka koji ne traži ni osvetu ni pravdu, već koji hoće da uspostavi pokidane veze sa svijetom i smiri se u ljubavi prema Bogu, što nam ostaje i kad sve izgubimo. Mnogi su bili nepovjerljivi, mnogi surovi, i bezobzirni, ali sam ostajao smjeran i kad su me obasipali pogrdama, nastojeći da, pognute glave, uhvatim makar i trun istine, u prelivu glasa, u psovci, u likovanju, u tobožnjem ili istinskom sažaljenju, u plemenitosti čak, koja me iznenađivala više nego pakost. I sve sam pamtio.
Kad sam prošao taj mučni put, doznavši i ono što mi nije bilo potrebno, moja naivnost je umrla, od stida.
Tako sam završio posljednju školu, i došao na kraj. Trebalo je da se desi ono što sam očekivao. Ali ništa više nije imalo da se desi, niti sam išta više očekivao. Bio sam poražen, to je sve što sam postigao. A među ljudima je ostala lijepa priča o jednom smiješnom dervišu, koji je s njima smireno razgovarao o njihovom i o svome životu, pozivajući ih na ljubav i opraštanje, kao što je i on oprostio, i koji je i sebe i njih tješio Bogom i vjerom, i onim svijetom, ljepšim od ovoga.
Vrativši se od Abdulah-efendije, šejha Sinanove tekije (i do njega sam dospio: ispostavilo se da smo sumnjali jedan u drugoga, i da smo se obojica prevarili, a bogzna koliko je on meni zla nanio, zbog te prazne sumnje, a koliko ja njemu), vidio sam Mula-Jusufa u bašči, pored rijeke. Trgao se kad sam otvorio kapiju i ušao; gledao me uznemireno, bolesno užagrenih očiju.
Znao je kuda odlazim i šta tražim.
Nismo se pozdravili. Otišao sam u svoju sobu, izgledala je mračna i hladna, zamišljao sam da će biti velika i svijetla sudnica, kad ovaj čas dođe, a nije ni ono što je bila. Odbijala me svojom pustoši, zaboravili smo se dok sam tragao za tajnom, izgubio sam njenu naklonost, a ništa nisam našao na drugom mjestu.
Stao sam uz prozor i nesabrano gledao u dan blještav od sunca. To je sve što sam mogao da učinim, iako sam znao da je besmisleno.
Kad su se vrata otvorila, znao sam ko je ušao. Ništa nisam rekao. Ni on. Činilo mi se da čujem njegovo teško disanje pored vrata.
Dugo je trajalo to mučno ćutanje, dugo je stajao iza mene, kao moja crna misao. Znao sam da će doći, ovako, bez poziva. Odavno sam čekao ovaj čas. A sad sam samo želio da ode. Ali nije odlazio.
Progovorio je prvi, glas mu je tih i jasan.
- Znam kuda si išao, i šta si tražio.
- Šta onda hoćeš?
- Nisi uzalud tražio. Presudi, ili oprosti, ako možeš.
- Idi, Mula-Jusufe.
- Mrziš li me?
- Idi.
- Lakše bih podnio da me mrziš.
- Znam. Osjećao bi da i ti imaš pravo na mržnju.
- Ne kažnjavaj me ćutanjem. Pljuni me, ili oprosti. Nije mi lako.
- Ne mogu ni jedno ni drugo.
- Zašto si mi govorio o prijateljstvu? Sve si znao već tada.
- Mislio sam da si učinio slučajno, ili iz straha.
- Ne otpuštaj me ovako.
Nije molio ponizno, zahtijevao je. Ličilo je na hrabrost očajanja. A onda je zaćutao, obeshrabren mojom hladnoćom, i pošao prema vratima. Pa zastao i okrenuo se. Izgledao je dobar, gotovo veseo.
- Želio bih da znaš koliko si me izmučio govoreći mi o prijateljstvu. Znao sam da ne može biti istina, a htio sam da bude. Želio sam da se desi čudo. A čuda nema. Sad je lakše.
- Idi, Jusufe.
- Mogu li da te poljubim u ruku?
- Molim te, idi. Htio bih da ostanem sam.
- Dobro, idem.
Prišao sam prozoru, i zurio u sunčev zalazak, ne znajući šta gledam, nisam čuo kad je izašao, ni kad su se vrata zatvorila. Opet je tih i ponizan, zadovoljan što se sve ovako svršilo. Pustio sam pacova iz klopke, ne osjećajući ni velikodušnost ni prezir.
Pogled mi je lutao po brdima iznad kasabe i po prozorima kuća, na kojima je gorjelo predvečernje sunce.
Eto tako. I šta onda? Ništa. Sumrak, i noć, i svitanje, i dan, i sumrak, i noć. Ništa.
Znao sam da mi misao nije mnogo pametna, a bilo mi je svejedno. Čak sam gledao sebe nekako podsmješljivo, kao drugog: bolje bi bilo da traganje traje, bez prestanka, imao bih cilj.