DEMANDREDE, KAKVO JE STANJE U OVOM SVETU?
„Rafhin je mrtav, Veliki gospodaru. Od juče “ Osećao je bol. Prejaka sreća brzo se pretvorila u patnju. Ruke i noge su mu se grčile. Sada se znojio. „Lanfear je nestala bez traga, baš kao i Asmodean. A Grendal kaže da se Mogedijen nije našla s njom kako su se dogovorile. To se takođe dogodilo juče, Veliki gospodaru. Ne verujem u slučajnosti.“
IZABRANI NESTAJU, DEMANDREDE. OTPADAJU SLABI. ONAJ KOJI ME IZDA, UMREĆE KONAČNOM SMRĆU. ASMODEAN, IZOPAČEN ZBOG SVOJE SLABOSTI. RAFHIN, MRTAV ZBOG SVOG PONOSA. SLUŽIO JE DOBRO, A ČAK GA NI JA NE MOGU SPASTI OD KOBNE VATRE. ČAK NI JA NE MOGU ISTUPITI VAN VREMENA.
ZAROBIO ME JE DREVNI NEPRIJATELJ, ONAJ KOGA ZOVU ZMAJ. DEMANDREDE, BI LI ZA MENE OSLOBODIO KOBNU VATRU?
Demandred je oklevao. Kap znoja kliznula mu je niz obraz; kao da je potrajalo čitav sat. Tokom Rata Moći, obe strane su godinu dana koristile kobnu vatru. Dok nisu uvidele posledice. Bez sporazuma ili primirja – nikada nije bilo primirja, kao što nije bilo ni milosti – jednostavno su prestale da je upotrebljavaju.
Te godine, čitavi gradovi stradali su od kobne vatre, stotine hiljada niti iz Šare je spaljeno; umalo se sama stvarnost nije rasplela, svet i svemir isparavali su kao izmaglica. Oslobodi li se kobna vatra još jednom, možda više neće ni biti sveta kojim bi se moglo vladati.
Još nešto ga je kopkalo. Veliki gospodar već je znao kako je Rafhin umro. I činilo se da više od njega zna o Asmodeanu.„Kako zapovedaš, Veliki gospodaru, tako ću i učiniti.“ Možda su mu se mišići grčili, ali glas mu je bio siguran i staložen. Po kolenima su mu od vrelog kamena poizbijali plikovi, međutim, to meso kao da je pripadalo nekom drugom.
I HOĆEŠ.
„Veliki gospodaru, Zmaj može biti uništen.“ Mrtav čovek ne bi mogao ponovo rukovati kobnom vatrom i možda onda Veliki gospodar ne bi video potrebu za njom. „Neznalica je i slab, rasipa svoju pažnju na mnogo strana. Rafhin je bio sujetna budala. Ja...“
HOĆEŠ LI DA BUDEŠ NAE’BLIS?
Demandredu se jezik ukoči. Onaj koji će stajati samo korak ispod Velikog gospodara, zapovedajući ostalima. „Želim samo da ti služim, Veliki gospodaru, kako god mogu.“ Nae’blis.
ONDA SLUŠAJ I SLUŽI. POSLUŠAJ KO ĆE UMRETI A KO ŽIVETI.
Glas je uz prasak utihnuo, a Demandred je jeknuo. Suze radosnice slivale su mu se niz lice.
Mirdraal ga je nepomično posmatrao.
„Prestanite da se vrpoljite!“ Ninaeva ljutito zabaci dugu pletenicu preko ramena. „Ovo neće uspeti nastavite li da se vrtite na stolici kao da imate pundravce.“
Nijedna žena sa druge strane klimavog stola nije izgledala starije od nje, mada jesu bile, i to dvadeset ili više godina, i nijedna od njih se nije stvarno vrpoljila, ali zbog vreline Ninaeva je bila na ivici živaca. Činilo se da u sobičku bez prozora nema vazduha. Kupala se u znoju; one su izgledale kao da ih vrelina ne dotiče. Leana, u domanskoj haljini od tanušne plave svile, samo bi slegnula ramenima; visoka žena bakarne kože posedovala je naizgled beskrajnu količinu strpljenja. Obično. Sijuan, lepa i neumoljiva, retko ga je imala.
Sada ona odgunđa nešto i razdraženo ponovo poravna svoje suknje; obično je nosila prilično jednostavnu odeću, ali ovog jutra bila je u finoj žutoj platnenoj haljini sa tairenskim lavirintom izvezenim oko izreza na grudima, kome je samo malo nedostajalo da bude predubok. Njene plave oči bile su hladne kao duboke vode studenca. To jest, bile bi, da vreme nije poludelo. Moglo je biti da joj se ruho promenilo, ali ne i oči.
„Nikako neće uspeti!", prasnula je. Zadržala je i isti način obraćanja. „Ne može se trup zakrpiti kada ceo brod izgori. Elem, to je čisto gubljenje vremena, ali obećala sam, stoga nastavi. Leana i ja imamo posla.“ Njih dve su vodile mrežu očiju i ušiju za Aes Sedai ovde u Salidaru, doušnike koji su im slali izveštaje i glasine o onome što se dešava u svetu.
Ninaeva je zagladila svoje suknje da bi se umirila. Nosila je haljinu od proste bele vune, obrubljenu sa sedam prstenova u boji, po jedan za svaki Ađah. Bila je to haljina Prihvaćene. Smetala joj je više nego što bi joj ikada i moglo na um pasti. Radije bi nosila zelenu svilu koju je sklonila. Bar pred sobom, bila je voljna da prizna da je zavolela finu odeću, ali baš tu haljinu želela je zbog udobnosti – bila je tanka, lagana – a ne zato što je zelena izgleda bila jedna od Lanovih omiljenih boja. Ni najmanje zbog toga. Bila su to zaludna sanjarenja najgore vrste. Prihvaćena koja bi obukla ma šta drugo sem bele haljine sa prstenovima uskoro bi otkrila da je daleko ispod Aes Sedai. Odlučno je izbacila sve te misli iz glave. Nije ovde da bi se bavila glupostima. Voli on i plavu boju! Ne!
Jednom moći je pažljivo isprobala prvo Sijuan, a potom Leanu. Prosto govoreći, uopšte nije usmeravala. Bez gneva nije bila u stanju da to čini, čak nije mogla ni da oseti Istinski izvor. A opet, sve se svelo na isto. Tanke niti saidara, ženske polovine Istinskog izvora, kušale su obe žene kako je ona tkala. Samo nisu mogle da se dalje razviju.
Ninaeva je na levom zglobu nosila tanku narukvicu, jednostavan srebrni obruč sastavljen od više delova. Nije joj nešto značila iako je bila uglavnom srebrna i iz posebnog izvora. Pored prstena Velike zmije, bio je to jedini komad nakita koji je nosila; Prihvaćene nisu ohrabrivane da se mnogo kite. Ogrlica slična toj narukvici bila je pričvršćena oko vrata četvrte žene, koja je ruku sklopljenih na krilu sedela na stolici uz grubo omalterisani zid. Imala je seljački stameno lice i nije se nimalo znojila odevena u grubu seljačku smeđu vunu. Niti se pomerala, ali njene tamne oči bile su žive. Ninaeva je videla sjaj saidara oko nje, ali sama je upravljala usmeravanjem. Narukvica i ogrlica stvorile su vezu među njima, veoma sličnu onoj kada Aes Sedai mogu da kombinuju svoje moći. Elejna je smatrala da su posredi „istovetni obrasci", a onda bi objašnjenje postalo odistinski nerazumljivo. Doduše, Ninaeva je mislila da ova ne razume ni polovinu od onoga koliko se pretvara da zna. Sto se nje same tiče, nije razumela uopšte, osim što je mogla da oseti svaki damar te žene, da oseti nju samu, ali krajičkom svesti, i da je u njenoj vlasti svaki ženin dodir sa saidarom. Ponekad bi pomislila da bi bolje bilo da je žena na stolici mrtva. Jednostavnije, sigurno. Čistije.
„Nešto je pokidano, ili odsečeno“ promumlala je, odsutno brišući znoj sa lica. Posredi je bio samo blagi utisak, jedva prisutan, ali tada je prvi put osetila nešto više od praznine. Moglo je opet biti i da je umislila i da očajnički želi da pronađe nešto, bilo sta.
„Odvajanje", progovorila je žena na stolici. „Tako se nekad zvalo ono što nazivate umirivanjem za žene i smirivanjem za muškarce.“
Tri glave se okrenuše prema njoj; tri para očiju besno je gledalo. Sijuan i Leana bile su Aes Sedai dok ih nisu umirili tokom prevrata u Beloj kuli, kada je Elaida sela na Amirlin Tron. Umirene. Reč koja izaziva žmarce. Nikada više da ne usmeravaju. Ali da se zauvek sećaju i osećaju gubitak. Zauvek da osećaju Istinski izvor i da znaju da ga više nikada neće dodirnuti. Umirivanje se, kao ni smrt, nije moglo Izlečiti.
U svakom slučaju, u to su svi verovali, ali Ninaeva je smatrala kako bi trebalo da Jedna moć može da Izleći sve što je manje od smrti. „Marigan, ako imaš nešto korisno da dodaš" rekla je oštro, „onda to i uradi. Ako nemaš, umukni.“
Marigan se ponovo skupi uza zid, sjajnog pogleda prikovanog za Ninaevu. Kroz narukvicu su tutnjali strah i mržnja, ali do neke mere uvek je i bilo tako. Retko su zarobljenici voleli svoje tamničare, čak – možda samo tada – i kada su znali da su zaslužili utamničenje ili nešto još gore. Nevolja je bila u tome što je Marigan takođe rekla da se odvajanje – umirivanje – ne može Izlečiti. Ah, bila je sva u pričama da se sve sem smrti moglo Izlečiti u Doba legendi, da je ono što Žuti ađah sada zove Lečenjem tek najgrublji brzopleti kasapski posao. Ali, kada bi pokušala da je pritisne za nešto više, ili bar za nagoveštaj o tome kako se radilo, ništa ne bi pronašla. Marigan je znala o Lečenju koliko i ona sama o kovačkom zanatu, da metal treba gurnuti u peć a potom ga čukati maljem. Zasigurno, to nije bilo dovoljno da se iskuje potkovica. Ili da se izleći nešto više od uboja.