Veoma je malo preostalo od starog Diaspara kada je novi grad stvoren; park mu je gotovo uništio svaki trag. Još pre preobražaja, postojala je mala, travom prekrivena čistina u središtu Diaspara koja je okruživala tačku spajanja svih radijalnih ulica. Posle toga, ona se desetostruko proširila, gutajući kako ulice tako i zgrade. Grob Jarlana Zeja postavljen je u to vreme umesto veoma velike kružne strukture koja je ranije stajala na secištu svih ulica. Alvin nikada nije verovao u predanja o starodrevnosti Groba, ali sada se ispostavilo da su ona tačna.
„Pretpostavljam“, reče Alvin, poveden iznenadnom mišlju, „da možemo istraživati ovu sliku baš kao što istražujemo i slike današnjeg Diaspara?“
Kedronovi prsti zaigraše po monitorskoj kontrolnoj ploči, i ekran odgovori na Alvinovo pitanje. Davno iščezli grad počeo je da se širi pred njegovim očima, dok mu se osmatračka tačka kretala neobično uskim ulicama. Sećanje na drevni Diaspar bilo je u podjednakoj meri oštro i jasno kao i slika grada u kome je on danas živeo. Čitavu milijardu godina, informacioni vodovi održavali su ga u avetinjskom, lažnom postojanju, čekajući na trenutak kada će ga neko ponovo prizvati. U stvari, pomisli Alvin, ovo što je sada gledao nije bilo samo puko sećanje. Bilo je to nešto znatno složenije — nešto kao sećanje na sećanje.
Nije znao šta bi mogao naučiti odavde, niti da li bi mu ovo uopšte moglo pomoći u traganju. Uostalom, svejedno; opčinjavalo ga je da gleda u prošlost i da posmatra svet koji je postojao u danima kada je čovek još lutao menu zvezdama. Pokazao je na nisko, kružno zdanje koje je stajalo u srcu grada.
„Počnimo odavde“, reče Kedronu. „Mesto je prikladno kao i svako drugo.“
Možda je posredi bila puka sreća; možda neko drevno prisećanje; možda elementarna logika. Bilo je to, doduše, bez značaja, pošto bi ranije ili kasnije ionako stigao do te tačke — tačke u kojoj su se sabirale sve radijalne ulice grada.
Prošlo je desetak minuta pre no što je otkrio da se one ne ukrštaju ovde samo iz razloga simetrije — desetak minuta pre no što mu je postalo jasno da je njegovo dugo traganje najzad urodilo plodom.
Alistra je sasvim lako mogla da prati Alvina i Kedrona bez njihovog znanja. Izgledalo je da su u velikoj žurbi — što je već samo po sebi bilo neobično — i uopšte se nisu osvrtali unazad.
Bila je to zabavna igra slediti ih po pokretnim putevima i kriti se u gomili, ali ih nikada ne ispuštati iz vida. Konačno, postalo je očigledno koje su odredište izabrali; kada su napustili mrežu ulica i ušli u park, jedino su mogli da se upute ka Grobu Jarlana Zeja. U parku nije bilo drugih granevina, a neko ko je bio u tako grozničavoj hitnji sigurno nije došao ovamo da bi uživao u prirodi.
Pošto nije postojao način da se prikrije na brisanom prostoru od nekoliko stotina metara koji je okruživao Grob, Alistra je sačekala da Kedron i Alvin nestanu u mramornoj tami. Čim su se ova dvojica izgubila sa vidika, devojka je požurila obronkom pokrivenim travom. Bila je prilično sigurna da se može sakriti iza jednog od velikih stubova, dovoljno dugo da bi otkrila šta Alvin i Kedron smeraju; posle toga je bilo svejedno da li će primetiti njeno prisustvo.
Grob se sastojao iz dva koncentrična prstena stubova, koji su zatvarali kružni prostor.
Izuzev na jednom delu, stubovi su potpuno zaklanjali unutrašnjost; Alistra nije želela da une kroz taj prolaz, već se ušunjala u Grob sa strane. Pažljivo je provirila iza prvog prstena stubova, uverila se da nikoga nema na vidiku i na vrhovima prstiju pretrčala do drugog. Kroz promak izmedu dva stuba primetila je Jarlana Zeja kako gleda napolje, kroz ulaz, preko parka koji je podigao, u pravcu grada nad kojim je bdio toliko vekova.
Ali sem njega nikoga više nije bilo u mramornoj osami. Grob je bio pust.
U tom trenutku, Alvin i Kedron nalazili su se sto stopa ispod površine tla, u maloj prostoriji sličnoj kutiji čiji su zidovi ostavljali utisak da stalno hrle nagore. Bio je to jedini pokazatelj kretanja; nije postojao ni najmanji trag vibracija koji bi posvedočio da se brzo spuštaju u utrobu zemlje, hitajući ka cilju koji nijedan od njih još nije potpuno shvatao.
Ispalo je nepojmljivo lako, pošto ih je sve čekalo spremno. (Ko je to učinio? upita se Alvin, Centralni Kopjuter? Ili sam Jarlan Zej, kada je preobrazio grad?). Monitorski ekran im je pokazao dugačak, okomit tunel koji je ponirao u dubinu, ali oni su tek neznatno sledili njegov tok, kada se slika izgubila. Alvin je odmah razumeo šta to znači: tražili su podatke koje monitor ne poseduje, niti ih je, verovatno, ikada posedovao.
Tek što mu je ova misao prostrujala svešću, kada je ekran ponovo oživeo. Na njemu se pojavila kratka poruka, odštampana uprošćenim pismom kojim su se mašine služile prilikom saobraćanja sa čovekom, još od trenutka kada su dostigle intelektualnu jednakost: Stani tamo gde statua gleda — i upamti: DIASPAR NIJE UVEK BIO OVAKAV Poslednjih pet reči bile su napisane velikim slovima, i Alvin je u trenu shvatio značenje cele poruke. Mentalno uobličene šifrovane poruke korišćene su odvajkada za otvaranje vrata i za stavljanje mašina u pokret. Prvi deo — ‘Stani tamo gde statua gleda’ — odista je bio sasvim jednostavan.
„Pitam se, koliko je ljudi pročitalo ovu poruku?“ reče Alvin zamišljeno.
„Četrnaest, koliko ja znam“, uzvrati Kedron. „A možda je bilo i drugih.“ Lakrdijaš se nije upustio u bliže razjašnjenje ove prilično uvijene opaske, a Alvinu se odveć žurilo da done do parka, tako da ga nije dalje ispitivao.
Nisu mogli biti sigurni da li će mehanizam još reagovati na tanušni impuls. Kada su stigli do Groba, bio im je potreban samo trenutak da, u mnoštvu ostalih ploča kojima je pod bio prekriven, pronanu onu na koju je stajao uprt pogled Jarlana Zeja. Samo se u prvi mah činilo da statua gleda napolje, prema gradu; ukoliko bi se stalo neposredno ispred nje. Iako se moglo primetiti da joj je pogled oboren i da je varavi smešak upravljen ka jednoj tački na samom ulazu u Grob. Kada su najzad ogonetnuli tu tajnu, sve sumnje su se ubrzo raspršile. Alvin je zakoračio na obližnju ploču i ustanovio da Jarlan Zej više ne gleda u njegovom pravcu.
Pridružio se Kedronu i mentalno ponovio reči koje je Lakrdijaš glasno izgovorio: ‘Diaspar nije uvek bio ovakav’. Istog časa, kao da uopšte nije postojalo mnogo miliona godina koje je proteklo od kada je poslednji put korišćen, strpljivi mehanizam je proradio. Velika kamena ploča na kojoj su stajali počela je da ih lagano spušta u dubinu.
Iznad njih, kvadrat plavetnila ubrzo je prestao da postoji. Tunel više nije bio otvoren; nije postojala opasnost da bi neko slučajno mogao nabasati na njega. Alvin se u magnovenju upitao da li se to u menuvremenu na neki način materijalizovala druga ploča koja je zamenila postolje na kome su on i Kedron upravo stajali, ali je odmah odbacio tu pomisao. Prvobitna ploča verovatno je i dalje stajala kod groba; sva je prilika da ova na kojoj se sada nalaze postoji samo infinitezimalni delić sekunde, stalno se obnavljajući na sve većim i većim dubinama zemlje, kako bi stvorila privid neprestanog kretanja naniže.
Ni Alvin ni Kedron nisu prozborili ni reči dok su zidovi bešumno promicali pored njih.
Lakrdijaš je još jednom došao u sukob sa vlastitom savešću, upitavši se nije li ovoga puta stvarno prekardašio. Nije imao nikakvu predstavu o tome kuda bi ih ovaj put mogao odvesti ako je uopšte nekuda vodio. Po prvi put u svom životu, počeo je da dokučuje pravo značenje straha.