A tada, bez ikakvog upozorenja, zidovi tunela se razmakoše sa obe strane. Mašina je prolazila, i dalje veoma velikom brzinom, kroz nekakav ogroman prazan prostor, znatno obuhvatniji čak i od hale sa pokretnim putevima.
Gledajući začuneno kroz providne zidove, Alvin je pod sobom uočio prepletenu mrežu šina koje su se ukrštale i presecale da bi na kraju nestajale u lavirintu tunela sa obe strane.
Plima plavičaste svetlosti slivala se sa lučne kupole tavanice; spram ovog sjaja on je uspeo da razabere samo obrise velikih mašina. Svetlost je bila tako blistava da su od nje oči bolele, i Alvin je shvatio da ovo mesto nije bilo predvineno za čoveka. Trenutak kasnije, njegovo vozilo projurilo je pored niza cilindara koji su nepomično stajali iznad svojih tračnica. Bili su znatno veći od ovoga u kome je on putovao, što je Alvinu stavilo do znanja da su se koristili za prevoz tereta. Oko njega bili su grupisani mnogi menusobno povezani mehanizmi, utihli i nepomični, čija mu je svrha ostala nedokučiva.
Gotovo isto tako brzo kao što se i pojavila, ogromna i samotna hala nestala je iza njega.
Prolaz kroz nju izazvao je u Alvinovom umu osećaj strahopoštovanja; po prvi put stvarno mu je postalo jasno značenje one velike zatamnjene karte ispod Diaspara. Svet je znatno više obilovao čudesima nego što je on i u snu pomišljao.
Alvin ponovo baci pogled na pokazatelj. Ništa se nije promenilo; bilo je, dakle, potrebno manje od jednog minuta da prohuji kroz veliku halu. Mašina je ponovo povećavala brzinu; iako gotovo da nije postojao osećaj kretanja, zidovi tunela promicali su tako munjevito sa obe strane da on uopšte nije mogao odrediti kojom brzinom ide.
Izgledalo je da je protekla čitava večnost pre no što je ponovo došlo do jedva primetne promene vibriranja. Sada je na pokazatelju stajao novi znak: LIS 1 MINUT Bio je to najduži minut u dotadašnjem Alvinovom životu. Mašina se kretala sve sporije i sporije; više nije bilo posredi samo smanjenje brzine. Na redu je bilo konačno zaustavljanje.
Glatko i bešumno, drugi cilindar skliznuo je iz tunela i jednu halu koja je izgledala istovetna onoj ispod Diaspara. Za trenutak, Alvin je bio odveć uzbunen da bi bilo šta jasno razabrao; vrata su već stajala otvorena prilično dugo, pre no što je on shvatio da može izići iz vozila. Dok je žurio iz mašine, bacio je poslednji pogled na pokazivač. Tekst je sada bio promenjen, a nova poruka ulivala je bezgranično spokojstvo: DIASPAR 35 MINUTA Kada je počeo da traga za izlazom iz hale, Alvinu je po prvi put palo na pamet da se možda nalazi u civilizaciji koja je drugačija od njegove. Put do površine očigledno je vodio kroz niski, široki tunel koji je počinjao na jednom kraju hale — uspinjući se nagore prostranim stepeništem. Tako nešto bilo je izuzetno retko u Diasparu; arhitekte grada predvidele su rampe ili strme hodnike kad god bi se javila promena nivoa. Bilo je to naslene iz vremena kada se većina robota kretala na tačkovima, tako da su im stepenice predstavljale nepremostivu prepreku.
Stepenište je bilo sasvim kratko i završavalo se vratima koja su se automatski otvorila kada im se Alvin približio. Obreo se u maloj prostoriji sličnoj onoj u koju se spustio niz cev pod Grobom Jarlana Zeja i nije se iznenadio kada su se nekoliko minuta kasnije vrata ponovo otvorila, otkrivši mu zasveden hodnik koji se lagano uspinjao ka pokrivenom ulazu čije su konture uokviravale polukrug neba. Nije postojao osećaj kretanja, ali Alvin je znao da je podignut mnogo stotina stopa. Požurio je usponom ka sunčanom otvoru, zaboravivši na sav strah u žudnji da vidi ono što je ležalo pred njim.
Stajao je pri vrhu niskog brda i za trenutak mu se učinilo da se ponovo nalazi u središnjem parku Diaspara. Menutim, da je ovo stvarno park, bio bi odveć ogroman da bi ga njegov um obuhvatio. Nije bilo ni traga od grada koji je očekivao da ugleda. Dokle god mu je pogled sezao, nije bilo ničeg drugog izuzev šume i travom obraslih ravnica.
A onda, Alvin podiže oči ka obzorju; iznad krošnji drveća, idući zdesna ulevo u velikom luku koji je okruživao svet, pružala se linija stena spram koje su i najmoćniji džinovi Diaspara izgledali patuljasto. Nalazila se na veoma velikoj udaljenosti, zbog koje su sve pojedinosti izgledale zamućene, ali postojalo je nešto u vezi sa njenim obrisima što je zbunilo Alvina.
Kada mu se pogled konačno prilagodio razmerama ovog kolosalnog predela, namah mu je postalo jasno da taj daleki zid nije podigao čovek.
Vreme nije osvojilo sve; Zemlja je još posedovala planine na koje je mogla biti ponosna.
Alvin je dugo ostao na ulazu u tunel, polako se navikavajući na neobičan svet u kome se obreo. Gotovo ga je ošamutilo saznanje o njegovoj veličini i prostranosti; prsten maglovitih planina lako je mogao obujmiti desetak gradova velikih kao Diaspar. Ma koliko, menutim, da se upirao, Alvin nije uspeo da primeti nikakav trag ljudskog života. Doduše, put koji je vodio niz obronak brda izgledao je dobro očuvan; ništa mu bolje nije palo na pamet do da krene njime.
U podnožju brda put se gubio menu velikim stablima koja su gotovo zaklanjala sunce.
Kada je Alvin zakoračio u njihovu senku, dočekala ga je čudna mešavina mirisa i zvukova.
Šuštanje vetra kroz lišće poznavao je od ranije, ali ono se preplitalo sa hiljadama nerazgovetnih šumova, koje on nije umeo ničemu da pripiše. Zapahnuli su ga neobični mirisi, mirisi koji su iščileli čak i iz sećanja njegove rase. Toplina, bujnost mirisa i boja i nevidljivo prisustvo miliona živih bića zaneli su ga gotovo fizičkom žestinom.
Bez ikakvog predznaka, izbio je na jezero. Šuma sa desne strane naglo se okončala i pred očima mu je puklo veliko prostranstvo vode, prošarano malim ostrvima. Nikada ranije u životu Alvin nije video toliku vodu; u porenenju sa njom, najveći bazeni u Diasparu predstavljali su tek obične barice. Lagano se spustio do ruba jezera i zahvatio u šake malo tople vode, pustivši da mu procuri kroz prste.
Velika srebrna riba, koja je plivala svojim putem kroz podvodno šiblje, bila je prvo neljudsko biće koje je Alvin ikada video. Trebalo je da mu izgleda krajnje neobična, pa ipak njen oblik zagolicao mu je um nekom čudnom bliskošću. Ponirući kroz bledozelenu prazninu, sa perajima koja su se blago povijala pri svakoj kretnji, ostavljala je utisak suštog otelovljenja snage i brzine. Na njoj su se, isklesane u živom mesu, odražavale vitke linije velikih brodova koji su nekada gospodarili nebom Zemlje. Evolucija i nauka došle su do istog rešenja; ali delo Prirode bilo je dugovečnije.
Alvin se najzad otrgao začaranosti jezera i produžio krivudavim putem. Šuma se ponovo zaklopila oko njega, ali samo za kratko. Staza se iznenada završavala na velikoj čistini, pola milje širokoj i dvostruko dugačkoj — i Alvin u trenu shvati zašto ranije nije video ni traga od čoveka.
Na čistini se nalazilo mnoštvo niskih, dvospratnih zgrada, obojenih blagim prelivima koji su odmarali oko čak i pri punom sjaju sunca. Gradnja je uglavnom bila laka i jednostavna, ali postojali su i primeri složenijih arhitektonskih zahvata koji su sadržali izžlebljene stubove i ljupko ukrašene kamene delove. Na ovim zgradama, čija je starost izgledala ogromna, mogao se primetiti i simbol jednog neizmerno drevnog stila: šiljati stubovi.
Dok je lagano koračao prema selu, Alvin se još naprezao da se saživi sa novom okolinom.
Ovde mu ništa nije bilo poznato; čak se i vazduh promenio, vrveći ustreptalim, nepoznatim životom. Visoki, zlatokosi ljudi, koji su se kretali menu zgradama sa tako nehajnom ljupkošću, očigledno su poticali sa drugačijeg stabla od žitelja Diaspara.
Nisu uopšte obratili pažnju na Alvina, što je bilo čudno, pošto mu se odeća potpuno razlikovala od njihove. Pošto se temperatura nije nikada menjala u Diasparu, odevni predmeti bili su čisto ukrasnog karaktera i često izuzetno doterani. Ovde su, menutim, bili prevashodno funkcionalni, predvineni da služe odrenenoj svrsi, a ne da zadovoljavaju čulo vida; uglavnom su se sastojali iz jednog haljetka obavijenog oko tela.