Svetlost je ponovo preplavila sobu i sjajni pravougaonik na koji je Alvin projektovao svoje snove stopio se s okolinom i postao deo zidova. Ali, jesu li to doista bili zidovi? Nekome ko nikada ranije nije video ovakvo mesto, soba bi izgledala krajnje neobično. Bila je sasvim bez oblika i potpuno lišena nameštaja, što je stvaralo utisak da Alvin stoji u središtu neke kugle.
Nikakva vidljiva linija nije razdvajala zidove od poda ili tavanice. Nije postojalo ništa na šta bi se usredsredio pogled; prostor u kome se nalazio Alvin mogao je imati deset stopa ili deset milja u prečniku, ako je bar suditi prema utiscima čula vida. Bilo je teško odoleti iskušenju da se ne zakorači napred, ispruženih ruku, kako bi se utvrdile fizičke granice ovog neobičnog mesta.
Pa ipak, ovakve prostorije predstavljale su ‘dom’ većine pripradnika ljudske rase u pretežnom delu istorije. Alvin je jedino trebalo da uokviri odgovarajuću misao, i zidovi bi se pretvorili u prozore otvorene ka bilo kom delu grada koji bi on izabrao. Nova želja, i mašina, koju on nikada nije video, ispunila bi sobu projekcijama slika ma kog komada nameštaja koji bi mu bio potreban. Tek je nekoliko ljudi u proteklih milijardu godina bilo obuzeto razmišljanjem da li je ovaj nameštaj ‘stvaran’ ili ne. U svakom slučaju, on nije bio ništa manje stvaran od one druge obmane, čvrste materije, a kada bi prestala potreba za njim, on se sasvim lako vraćao u utvarni svet gradske Banke Sećanja. Kao ni sve ostalo u Diasparu, ni nameštaj se nije mogao pohabati — niti promeniti, sem u slučaju da njegovi uskladišteni obrasci budu izbrisani hotimičnim činom volje.
Alvin je upravo delimično preuredio svoju sobu, kada mu se u ušima oglasio otegnut zvuk sličan zvonjavi. Mentalno je uobličio prijemni signal i zid na kome je malopre slikao ponovo se razlučio. Kao što je i očekivao, pojavili su se njegovi roditelji, a odmah iza njih stajao je Jeserak. Prisustvo njegovog staratelja značilo je da nije posredi obično porodično okupljanje — ali on je to već ranije znao.
Opsena je bila savršena i nimalo se nije izgubila kada je Eriston progovorio. Alvin je potpuno bio svestan činjenice da se Eriston, Etanija i Jeserak, u stvari, nalaze miljama daleko, budući da su konstruktori grada osvojili prostor u isto tako potpunoj meri kao što su potčinili vreme. Alvin čak nije bio siguran gde mu roditelji žive, menu bezbrojnim kulama i prepletenim lavirintima Diaspara, pošto su se oboje preselili od kada je poslednji put fizički bio u njihovom prisustvu.
„Alvine“, poče Eriston, „upravo je proteklo dvadeset godina od kada smo te tvoja majka i ja prvi put videli. Ti znaš šta to znači. Naš nadzor nad tobom sada se okončao i ti si potpuno slobodan da radiš šta ti je volja.“
Postojao je tračak — ali samo tračak — tuge u Eristonom glasu. Znatno je više bilo olakšanja, kao da je Eriston bio zadovoljan što se jedno stanje stvari, koje je faktički bilo na snazi već neko vreme, konačno legalizuje. Alvin je, naime, uživao svoju slobodu već dobrih nekoliko godina.
„Razumem“, odgovorio je. „Zahvaljujem vam što ste vodili računa o meni i sećaću vas se u svim svojim životima.“ Bio je to uobičajen odgovor; on ga je tako često slušao, da je za njega izgubio svako značenje — pretvorivši se u puki sklop zvukova bez ikakvog posebnog smisla.
Pa ipak, ono ‘svim svojim životima’ predstavljalo je neobičan izraz, ako bi se o tome podrobnije razmislilo. Do sada je samo neodreneno naslućivao šta to znači; najzad je kucnuo čas da sazna pravu istinu. Postojalo je mnogo stvari u Diasparu koje on nije shvatao i koje će morati da nauči u stolećima što su se pružala pred njim.
Za trenutak se učinilo kao da Etanija želi da govori. Ona je podigla jednu ruku, narušivši prelivnu koprenost svoje odežde, a zatim ju je ponovo spustila uz bok. Onda se bespomoćno okrenula prema Jaseraku, i Alvin je prvi put shvatio da mu roditelje more brige. U sećanju je brzo prošao kroz zbivanja iz proteklih nekoliko nedelja. Ne, nije postojalo ništa u bližoj prošlosti što bi prouzrokovalo ovu prigušenu nespokojnost, ovaj izraz pritajene uzbune, koji kao da su okruživali Eristona i Etaniju.
Srećom, tu je bio Jeserak da preuzme stvar u svoje ruke. Ispitivački je pogledao Eristona i Etaniju; bio je zadovoljan što oni više nisu imali nameru da govore i što mu se ukazala prilika da najzad održi besedu na koju je čekao mnogo godina.
„Alvine“, reče on, „već dvadeset godina ti si moj učenik i ja sam učinio sve što je stajalo do mene da te što bolje upoznam sa gradom i da te izvedem na pravi put. Postavljao si mi mnoga pitanja, ali ja na sva nisam bio u stanju da ti odgovorim. Neke stvari još nisi bio spreman da naučiš, a neke ni ja sam nisam znao. Ti si sada punoletan, premda tvoje detinjstvo jedva da je počelo. I dalje je moja dužnost da te vodim, ako ti je moja pomoć potrebna. Kroz dve stotine godina, Alvine, počećeš da upoznaješ ovaj grad i nešto malo njegovu istoriju. Čak ni ja, koji se približavam svršetku ovog života, nisam video ni četvrtinu Diaspara, a jedva ako mi je poznat hiljaditi deo njegovih riznica.“
Do sada nije bilo ničeg što Alvin već nije znao, ali nije postojao način da se Jeserakovo izlaganje ubrza. Starac ga je netremice posmatrao preko ponora vekova, dok su mu reči bile bremenite neprocenjivom mudrošću stečenom tokom dugog života ispunjenog odnosima sa ljudima i mašinama.
„Kaži mi, Alvine“, reče on, „da li si se ikada upitao gde si bio pre no što si ronen, pre no što si ugledao Etaniju i Eristona u Dvorani Stvaranja?“
„Pretpostavljam da nisam bio nigde... da sam predstavljao samo shemu u umu grada, koja je čekala da bude stvorena... poput ovoga.“ Niski kauč je zasvetlucao i zgusnuo se u stvarno obličje pored Alvina. On sede na njega i sačeka da Jeserak nastavi.
„Razume se, u pravu si“, usledio je odgovor. „Ali to je samo deo odgonetke... i to sasvim mali deo. Do sada si se sretao samo sa decom svog uzrasta, koja takone nisu znala istinu. Ona će je se uskoro setiti, ali ne i ti, tako da te moramo pripremiti da se suočiš sa istinom.
Više od milijardu godina, Alvine, ljudska rasa živi u ovom gradu. Od kako je Galaktičko Carstvo propalo, a Osvajači se vratiti na zvezde, ovo je bio naš dom. Sa one strane zidova Diaspara postoji samo pustinja o kojoj govore naše legende.
Malo znamo o našim primitivnim precima, osim da su bili veoma kratkovečna bića i da su se, ma kako neobično zvučalo, mogla razmnožavati bez pomoći jedinica sećanja ili ogranizera materije. Složenim i prividno nekontrolisanim procesom ključna shema svakog ljudskog stvora očivana je u mikroskopskim ćelijskim strukturama koje su se stvarale u samom telu.
Ako te ovo zanima, biolozi će te podrobnije uputiti u stvar, ali sam metod nije od nekog osobitog značaja, pošto je bio napušten u sam osvit istorije.
Ljudsko biće, kao i svaka druga stvar, odreneno je vlastitom strukturom, sopstvenim sklopom. Sklop čoveka, a još više sklop koji opisuje ljudski um, nepojmljivo je složen. Pa ipak, Priroda je uspela da sažme taj sklop u jednu jedinu sićušnu ćeliju, koja se ne može videti golim okom.
A ono što Priroda može da učini, Čovek je takone u stanju, na svoj vlastiti način. Ne znamo koliko je za to bilo potrebno vremena. Možda milion godina... ali zar to nešto znači.
Naši preci su konačno naučili kako da ispituju i uskladište podatke koji odrenuju i opisuju ljudsko biće, kao i da iskoriste te podatke da bi ponovo stvorili uzor, baš kao što si ti maločas stvorio taj kauč.
Znam da te ove stvari zanimaju, Alvine, ali ja ti ne mogu tačno reći kako se one odvijaju.
Zanemarljiv je način na koji se uskladištuju podaci; jedino su oni sami važni. Podaci se mogu registrovati u obliku reči pisanih na hartiji, promenljivih magnetskih polja, ili smena električnog naboja. Ljudi su koristili sve ove metode za skladištenje, kao i mnoge druge.
Dovoljno je reći da su oni odavno stekli sposobnost da sami sebe uskladište, ili, tačnije govoreći, da raščlane sklop iz koga su ponovo mogli da budu sazdani u stvarna bića.