Robot ga je nosio desetak stopa iznad zemlje, znatno brže nego što je čovek bio u stanju da trči. Seranisi je bio potreban samo trenutak da prozre njegovo lukavstvo i Alvinovog opiranja nestade kada ona prestade da ga kontroliše. Ali još nije bila poražena; usledilo je ono čega se Alvin pribojavao i on se upro iz sve snage da mu se suprotstavi.
U svesti su najednom počela da mu se bore dva razdvojena bića, od kojih je jedno stalo da moli robota da ga spusti dole. Pravi Alvin je bez daha iščekivao, pružajući tek neznatan otpor silama protiv kojih je znao da nema nikakvih izgleda. Bilo je to kockanje; nije se moglo unapred predvideti da li će njegov nepouzdani pomagač izvršiti narenenja složena poput onih koja mu je dao. Ni pod kakvim okolnostima, kazao je robotu, ne sme se pokoriti nekoj njegovoj budućoj komandi sve dok se ne nane na sigurnom u Diasparu. Takva su bila narenenja. Ukoliko ih se robot bude pridržavao, Alvinova sudbina nalaziće se izvan upliva ljudi.
Ne oklevajući ni trena, mašina je hitala putem koji joj je on brižljivo zacrtao. Deo njega i dalje je ljutito zahtevao da bude spušten, ali već mu je bilo jasno da je spasen. I Seranisi je to postalo jasno istog časa, pošto su sile u njegovom mozgu obustavile menusobni rat. Ponovo je stekao spokojstvo, kao i mnogo vremena ranije jedan drugi pustolov, kada je, privezan za katarku svog broda, čuo kako pesma Sirena zamire u daljini, preko mora tamnog poput vina.
Alvin se nije smirio sve dok se ponovo nije obreo u hali sa pokretnim putevima. I dalje je postojala opasnost da žitelji Lisa mogu zaustaviti, ili čak poterati unatrag vozilo u kome je putovao, što bi ga bespomoćno vratilo na početnu tačku. Ali povratak je predstavljao samo jednolično ponavljanje odlaska; četrdeset minuta pošto je krenuo iz Lisa stigao je do Groba Jarlana Zeja.
Tu su ga čekali službenici Veća, odeveni u propisne crne odežde koje nisu oblačili već stolećima. Alvina nije iznenadilo, ali ga je malo uznemirilo prisustvo ovog odbora za doček.
Do sada je već prevalio toliko prepreka, da je jedna manje ili više bilo sasvim svejedno.
Domogao se velikog znanja od kada je otišao iz Diaspara, znanja koje mu je ulivalo samopouzdanje što se graničilo sa nadmenošću. Štaviše, sada je imao i moćnog, odanog saradnika. Najbolji umovi Lisa nisu bili u stanju da mu osujete naume; nešto mu je govorilo da ni Diaspar neće biti uspešniji.
Postojala je razumna osnova za ovo uverenje, ali ono se delimično temeljilo i na nečemu što je bilo izvan razuma — na veri u vlastitu sudbinu koja je sve više ispunjavala Alvinov um.
Tajna njegovog porekla, uspešni poduhvati koje nije ostvario nijedan čovek pre njega, način na koji su se novi vidici raskriljavali pred njim i prepreke koje nisu mogle da ga zadrže — sve to je doprinosilo njegovoj samouverenosti. Vera u sopstveni sud bila je jedan od najvrednijih darova koje su bogovi mogli da daju čoveku, ali Alvin nije znao kolike je mnoge ona odvela u potpunu propast.
„Alvine“, reče vona gradskih proktora, „imamo narenenje da te pratimo svuda kuda budeš išao, sve dok Veće ne ispita tvoj slučaj i ne donese odluku.“
„Za šta sam optužen?“ upita Alvin. Još je bio razdragan od oduševljenja i poleta zbog bekstva iz Lisa, tako da nije previše ozbiljno uzimao ovaj novi tok doganaja. Verovatno je Kedron sve ispričao; osetio je kratku ljutnju prema Lakrdijašu zato što mu je izdao tajnu.
„Nije podignuta nikakva optužba“, usledio je odgovor. „U slučaju potrebe, ona će biti izrečena pošto budeš saslušan.“
„A kada će to biti?“
„Uskoro, pretpostavljam.“ Proktor se očigledno nalazio u neprilici i nije bio načisto kako da se snane sa ovom nimalo dobrodošlom obavezom. Na čas bi se ophodio prema Alvinu kao prema sugrananinu, ali onda bi se setio svoje dužnosti čuvara i brzo bi promeniio držanje u preteranu uzdržanost.
„Ovaj robot“, reče on naglo, pokazujući na Alvinovog sadruga, „odakle on ovde? Da li je jedan od naših?“
„Nije“, uzvrati Alvin. „Našao sam ga u Lisu, zemlji u kojoj sam bio. Doveo sam ga ovamo da ga upoznam sa Centralnim Kompjuterom.“
Ova hladnokrvna izjava dovela je do primetne pometnje. Bilo je veoma teško prihvatiti činjenicu da postoji nešto izvan Diaspara, ali je još gora bila Alvinova namera da jednog uljeza predstavi mozgu grada. Proktori su se menusobno pogledali u tako bespomoćnoj uzbunenosti da je Alvin tek s dosta napora uspeo da obuzda smešak.
Dok su se vraćali kroz park, držeći neupadljivo stražu na začelju i raspravljajući menu sobom žustrim šapatom, Alvin je razmišljao o svom sledećem potezu. Prva stvar koju je valjalo učiniti bila je da tačno ustanovi šta se dogodilo za vreme njegovog odsustva. Seranis mu je kazala da je Kedron iščezao. Postojalo je nebrojeno mnogo mesta gde se čovek mogao sakriti u Diasparu, a kako je Lakrdijaševo poznavanje grada bilo nenadmašno, malo je bilo izgleda da će ga neko pronaći sve dok on sam ne bude rešio da se pojavi. Alvinu pade na pamet da bi možda mogao ostaviti poruku na nekom mestu gde bi je Kedron sigurno video i na taj način mu zakazati sastanak. Menutim, to je otežavalo prisustvo stražara.
Morao je priznati da je nadzor bio veoma neupadljiv. Kada je stigao do stana, gotovo je sasvim smetnuo s uma postojanje proktora. Pretpostavljao je da mu se oni neće naći na putu osim ako pokuša da ode iz Diaspara, a to još poprilično dugo nije imao nameru da uradi. U stvari, bio je sasvim siguran da je nemoguće vratiti se u Lis putem koji je on koristio. Do sada je podzemni prevozni sistem jamačno stavljen izvan pogona po nalogu Seranis i njenih saradnika.
Proktori ga nisu sledili u sobu; znali su da postoji samo jedan izlaz i postavili su se oko njega. Pošto nisu imali uputstva u vezi sa robotom, pustili su ga da une sa Alvinom. Nije im se nimalo dopadala pomisao da imaju posla sa tom mašinom, pošto je njen strani sklop bio očigledan. Na osnovu njenog ponašanja nisu mogli razabrati da li je samo pasivni Alvinov sluga, ili možda dela pod upravljanjem vlastite volje. S obzirom na ovu neizvesnost, bili su više nego zadovoljni da je potpuno ostave na miru.
Kada su se zidovi zaklopili oko njega, Alvin je materijalizovao svoj omiljen ležaj i bacio se na njega. Raskomotivši se u poznatoj sredini prizvao je iz jedinica sećanja svoja poslednja slikarska i skulpturska ostvarenja i počeo da ih preispituje kritičkim pogledom. Ako ga ranije nisu zadovoljavala, sada su mu izgledala kao potpuni promašaji i on se više nije mogao ponositi njima. Osoba koja ih je stvorila nije više postojala; za nekoliko dana koje je proveo izvan Diaspara, Alvinu se činilo da je prikupio iskustvo čitavog jednog ljudskog veka.
Obrisao je sve te mladalačke tvorevine, uništivši ih zauvek, umesto da ih vrati u Banke Sećanja. Soba je ponovo bila prazna, izuzev ležaja na kome se opružio i robota koji je i dalje gledao širokim, nedokučivim očima. Šta li on misli o Diasparu? Odmah mu je palo na um da robot ovde nije stranac, pošto je poznavao grad iz razdoblja poslednjih dana kontakta sa zvezdama.
Tek kada se sasvim saživeo sa atmosferom doma, Alvin je počeo da poziva prijatelje.
Najpre se odlučio za Eristona i Etaniju, premda znatno pre iz osećaja dužnosti, nego iz stvarne želje da ih ponovo vidi i da razgovara sa njima. Nimalo mu nije bilo žao kada su ga njihovi komunikatori obavestili da ih je trenutno nemoguće dobiti, ali im je ipak ostavio kratku poruku u kojoj ih je obavestio da se vratio. Bilo je to sasvim nepotrebno, pošto je ta činjenica do sada sigurno bila poznata čitavom gradu. On se, menutim, nadao da će mu roditelji ceniti ovaj znak pažnje. Počeo je da vodi računa o drugima, premda još nije shvatio da, poput mnogim ostalih, i ova vrlina malo vredi ukoliko nije spontana i nesračunata.
A onda, pokrenut iznenadnim porivom, pozvao je broj koji mu je Kedron davno dao u Loranovoj kuli. Nije, naravno, očekivao nikakav odgovor, ali nije bila isključena mogućnost da mu je Kedron ostavio poruku.