To se pokazalo tačnim; ali sama poruka bila je krajnje iznenanujuća.
Zid se rasplinuo i Kedron se pojavio pred njim. Lakrdijaš je izgledao umorno i nervozno, nimalo kao samouverena pomalo cinična osoba koja je Alvina povela stazom što ga je dovela u Lis. U očima mu se održavala neka mora, a progovorio je kao neko ko ima na raspolaganju sasvim malo vremena.
„Alvine“, poče on, „ovo je snimak. Samo ga ti možeš primiti, a posle toga dopušteno ti je da činiš s njim šta ti je volja. Biće mi sasvim svejedno.
Kada sam se vratio u Grob Jarlana Zeja, ustanovio sam da nas je Alistra uhodila. Mora da je kazala Veću da si ti otišao iz Diaspara i da sam ti ja pomogao u tome. Proktori su ubrzo počeli da me traže, tako da sam odlučio da se sakrijem. Navikao sam na to: činio sam to i ranije, kada bi se dogodilo da moje lakrdije nisu primljene sa oduševljenjem.“ (Sada je zaiskričio stari Kedron, pomisli Alvin.) „Oni me ne bi pronašli ni za hiljadu godina, ali nekom drugom to umalo nije pošlo za rukom. U Diasparu ima stranaca, Alvine; oni su jedino mogli doći iz Lisa i siguran sam da traže mene. Ne znam šta to znači, a i ne dopada mi se. Činjenica da su me gotovo uhvatili govori da raspolažu telepatskim moćima. Sa Većem mogu da se nosim, ali ovo je nepoznata opasnost od koje zazirem.
Stoga sam se odlučio da dobrovoljno preduzmem korak na koji bi me Veće verovatno primoralo, pošto mi je i ranije pretilo time. Idem tamo gde me niko ne može uhoditi i gde ću izbeći sve promene koje su na putu da se zbiju u Diasparu. Možda je glupo što to činim; to će samo vreme moći da pokaže. Saznaću odgovor jednog dana.
Sigurno poganaš da sam odlučio da se vratim u Dvoranu Stvaranja, u bezbednost Banki Sećanja. Ma šta se dogodilo, ja se uzdam u Centralni Kompjuter i sile kojima on upravlja po dobrobit Diaspara. Ukoliko se nešto pokvari u Centralnom Kompjuteru, svi smo izgubljeni. U suprotnom, nemam se čega bojati.
Kada ponovo budem izišao u Diaspar, činiće mi se da je protekao samo jedan tren, premda će u menuvremenu proći pedeset ili sto hiljada godina. Pitam se kakav ću grad onda zateći.
Biće neobično ako i ti budeš tamo; pretpostavljam da ćemo se jednoga dana ponovo sresti. Ne mogu da kažem da li željno očekujem taj susret ili ga se bojim.
Nikada te nisam razumeo, Alvine, premda je bilo trenutaka kada sam bio dovoljno tašt da pomislim kako mi je to pošlo za rukom. Samo Centralni Kompjuter zna istinu, kao što zna istinu i o ostalim Jedinstvenima, koji su se pojavljivali s vremena na vreme tokom vekova, da bi im se potom gubio svaki trag. Da li si ustanovio šta se doganalo sa njima?
Jedan od razloga, mislim, što sam se otisnuo u budućnost jeste nestrpljenje. Želim da vidim ishod onoga što si ti započeo, ali me baš mnogo ne zanimaju menjuigre, za koje podozrevam da bi mogle biti neprijatne. Radoznao sam da vidim da li ćeš ti, u tom svetu u kome ću se ja naći kroz samo nekoliko minuta prividnog vremena od sada, biti upamćen kao tvorac ili rušilac, odnosno da li ćeš uopšte biti upamćen.
Zbogom, Alvine. Mislio sam da ti dam nekoliko saveta, ali siguran sam da ih ti ne bi poslušao. Ići ćeš svojim putem, kao što si uvek činio, a prijatelji će ti biti puka oruna koja koristiš ili odbacuješ već prema prilici.
To je sve. Ne znam šta bih još rekao.“
Za trenutak, Kedron koji je sada postojao samo kao ustrojstvo električnih naboja u ćelijama sećanja grada — gledao je Alvina sa otupelošću i, činilo se, tugom. A onda se ekran ponovo zatamnio.
Alvin je dugo vremena ostao nepokretan pošto je Kedronova slika nestala. Preispitivao je svoju dušu, što je retko činio ranije u životu, jer nije mogao poreći veliki deo onoga što mu je Kedron rekao. Kada je zastao, u svim svojim planovima i pustolovinama, da razmisli o posledicama onoga što je činio za prijatelje? Natovario im je samo brigu na vrat, a uskoro je mogao i nešto mnogo gore — a sve zbog vlastite neutažive radoznalosti i hitnje da otkrije ono što je trebalo da ostane nepoznato.
Kedron mu se nikada nije mnogo dopadao; Lakrdijaševa opora ličnost preduprenivala je svako prisnije zbližavanje, čak i da mu je Alvin bio sklon. Pa ipak, sada, dok je razmišljao o Kedronovim oproštajnim rečima, osetio je grižu savesti. Zbog njegovog delanja, Lakrdijaš je pobegao iz ovog vremena u nepoznatu budućnost.
Menutim, nije bilo razloga, pomisli Alvin, da sebe okrivljuje zbog toga. Time je dokazano samo ono što je on već znao — da je, naime, Kedron kukavica. Doduše, on možda nije bio ništa veći strašljivac od ma kog drugog u Diasparu; ali njegova dodatna nevolja ogledala se u činjenici da je raspolagao moćnom uobraziljom. Alvin je mogao prihvatiti izvesnu odgovornost za njegov usud, ali nipošto i celokupnu.
Kome je drugom u Diasparu još zadao bol i tugu? Najpre je pomislio na Jeseraka, svog tutora, koji je bio strpljiv sa svojim nesumnjivo najtežim učenikom. Setio se svih malih ljubaznosti kojima su ga roditelji obasipali tokom godina; kada ih je sada prizivao u pamćenju, shvatio je da ih je bilo znatno više nego što mu se ranije činilo.
A onda je došao red na Alistru. Ona ga je volela, a on je tu ljubav prihvatio ili odbacivao po vlastitom ćefu. Ali, šta se drugo moglo učiniti? Da li bi ona bila iole srećnija da ju je potpuno odbio?
Sada mu je postalo jasno zbog čega nikada nije voleo Alistru, ili bilo koju drugu ženu iz Diaspara. I tu lekciju naučio je u Lisu. Diaspar je zaboravio mnoge stvari, a menu njima i pravi smisao ljubavi. Gledao je u Erliju kako majke cupkaju svoju decu na kolenima i duboko u njemu probudila se ona zaštitnička nežnost prema svim malim i bespomoćnim bićima koja predstavlja nesebičnu sestru ljubavi. U Diasparu, menutim, nije bilo žene koja je znala ili marila za ono što je nekada bila konačna svrha ljubavi.
Nisu postojala prava osećanja, duboke strasti, u besmrtnom gradu.
Možda su takve stvari drugde bujale samo zahvaljujući vlastitoj prolaznosti, zato što nisu mogle večno trajati, već su uvek bile pod senkom koju je Diaspar odagnao.
Bio je to trenutak, ako taj trenutak uopšte postoji, kada je Alvin shvatio šta je njegova sudbina. Do sada je bio samo nesvesni izvršilac vlastitih poriva. Da je znao tako arhaičnu analogiju, uporedio bi se sa jahačem na neukroćenom konju. Ovaj ga je vodao po mnogim neobičnim mestima, i to će verovatno i dalje činiti, ali u divljem galopu pokazao mu je svoju snagu i otkrio mu gde sam želi da ode.
Alvinovo sanjarenje iznenada je prekinuo zvuk zvonceta na zidnom ekranu. Visina tona odmah mu je rekla da to nije ulazni poziv, već da je neko došao da ga vidi. Izdao je signal za dopuštenje i trenutak kasnije pred njim se našao Jeserak.
Staratelj mu je imao ozbiljan, ali ne i neprijateljski izraz lica.
„Naloženo mi je da te povedem u Veće, Alvine“, reče. „Ono čeka da te čuje.“ A onda Jeserak ugleda robota i radoznalo ga odmeri. „To ti je dakle sadrug koga si doveo sa putovanja. Mislim da će biti doro da i on pone sa nama.“
To je Alvinu sasvim odgovaralo. Robot ga je već izbavio iz jedne veoma opasne situacije i možda će se pokazati potreba da ga ponovo pozove upomoć. Pitao se šta mašina misli o pustolovinama i obrtima u koje je stalno zapadao i po hiljaditi put je poželeo da dokuči šta se zbiva u unutrašnjosti tog čvrsto zapretenog uma. Alvin je imao utisak da je robot za sada odlučio da posmatra, ispituje i izvodi sopstvene zaključke, ne preduzimajući ništa na svoju ruku sve dok ne proceni da je za to kucnuo čas. A onda će, verovatno sasvim iznenada, odlučiti da dela; možda će se ono za šta se bude opredelio kositi sa Alvinovim planovima.
Jedini pomagač koga je imao bio je vezan za njega najtanjom niti vlastitog interesa i mogao ga je napustiti u svakom trenutku.
Alistra ih je čekala na rampi koja je vodila na ulicu. Čak i ako je želeo da je okrivi za izvesnu ulogu koju je odigrala u otkrivanju njegove tajne, Alvin nije imao srca za to. Njena tuga bila je sasvim očigledna i oči su joj se ispunile suzama dok mu je hitala u susret da ga pozdravi.