„Kakve prelepe oči“, promrmljala je. Narišma je nesigurno treptao, a Dašivino podrugivanje pretoči se u osmeh, ali tako gadan da je u poređenju s tim njegov malopređašnji usiljeni osmeh delovao veselo.
„Ne radite ništa“, odreza Rand. Dašiva je imao hrabrosti da ga popreko pogleda pre nego što mrzovoljno prinese pesnicu grudima, kao što Aša’mani pozdravljaju. „Šta tražiš ovde, Kecuejn?“, nastavi Rand. „I pogledaj u mene, spaljena bila!“
I pogledala ga je, malo okrenuvši glavu. „Znači ti si Rand al’Tor, Ponovorođeni Zmaj. Pomislila bih da je čak i derište kao Moiraina moglo malo da te nauči ponašanju.“
Rijalin odloži koplje iz desne ruke među ostala koja je držala iza štita, pa mahnu govorom ruku Devica. Ovog puta niko se nije smejao. Ovog puta Rand je bio siguran da govor nije neka šala o njemu. „Voljno, Rijalin", reče podigavši ruku. „Voljno, svi vi.“
Kecuejn nije obraćala pažnju ni na to, osmehivala se ka Berelajn. „Znači, ovo je tvoja Berelajn, Anura. Mnogo je lepša nego što su mi pričali.“
Spustila se u kniks, prilično duboko, a opet bez imalo nagoveštaja odavanja počasti, ni naznake da je na bilo koji način nižeg položaja. To je samo bila ljubaznost i ništa više. „Moja gospo, Prva od Majena, moram da govorim s ovim mladićem, a zadržaću i vašu savetnicu. Čula sam da ovde imate mnogo dužnosti. Neću vas odvajati od njih.“ To je bilo otpuštanje, skoro potpuno, sem da joj otvori i pridrži vrata.
Berelajn blagonaklono nagnu glavu, a onda se glatko okrenu ka Randu i raširi suknje spustivši se u kniks s tako dubokim naklonom da se zabrinuo hoće li ostati i ovoliko odevena. „Moj gospodaru Zmaju“, obrati mu se, „tražim tvoju milostivu dozvolu da se povučem."
Klanjanje kojim je Rand otpozdravio nije bilo tako uvežbano. „Imaš je, moja gospo Prva, po tvojoj želji.“ On joj ponudi ruku kako bi joj pomogao da ustane. „Nadam se da ćeš razmisliti o mojoj ponudi.“
„Moj gospodaru Zmaju, služiću ti gde god i kako god odlučiš.“ Glas joj je ponovo bio med. Pretpostavio je da je to zarad Kecuejn. U njenom izrazu lica nije bilo koketiranja, samo odlučnost. „Seti se Harine“, dodade šapatom.
Kada se vrata zatvoriše za Berelajn, Kecuejn progovori: „Uvek je dobro gledati kako se deca igraju, zar ne, Merana?“ Merana je samo buljila iskolačenih očiju, okrećući se od Randa do sedokose sestre i nazad. Anura je delovala kao da se samo snagom volje drži uspravno.
Većina Devica ode za Berelajn, očito zaključivši da nema ništa od ubijanja, ali Rijalin i još dve ostadoše pored vrata, još uvek s velovima. Možda je to čista slučajnost što je bila po jedna za svaku Aes Sedai. Činilo se da je i Dašiva zaključio kako je opasnost prošla. Ponovo se oslonio na zid, podvijene noge, očito posmatrajući Aes Sedai dok su mu se usne bezglasno micale, prekrštenih ruku.
Narišma upitno pogleda Randa, ali ovaj samo odmahnu glavom. Ta žena ga je namerno izazivala. Pitanje je, zašto je izazivala muškarca koji je može, znala je, umiriti ili ubiti bez imalo naprezanja. Lijus Terin je mrljao isto pitanje. Zašto? Zašto? Popevši se na podijum, Rand podiže Zmajevo žezlo s prestola i sede, čekajući da vidi šta će se dogoditi. Ta žena neće uspeti.
„Prilično napadno, šta misliš?“, obraćala se Kecuejn Anuri, gledajući unaokolo. Pored sveg ostalog zlata, široke zlatne trake pružale su se preko zidova, iznad ogledala, ukrasi ispod svoda bili su gotovo dve stope visoke obrnute zlatne stepenice. „Nikad nisam uspela da se odlučim ko više preteruje, Kairhijenjani ili Tairenci, ali pred njima ovi iz Ebou Dara mogu samo da pocrvene, a ni Krpari ne bi bolje prošli. Je li ono poslužavnik s čajem? Baš bih volela šolju, ako je svež i vruć.“
Usmeravajući, Rand zgrabi poslužavnik upola očekujući da vidi kako prljavština saidina nagriza metal, pa ga natera da odlebdi do tri žene. Merana je donela više šolja, tako da su na poslužavniku bile četiri još nekorišćene. On ih napuni, spusti čajnik i nastavi da čeka. Poslužavnik je lebdeo u vazduhu, poduprt saidinom.
Tri veoma različite ženske pojave i tri upadljivo drugačije reakcije. Anura pogleda u poslužavnik kao da je na njemu sklupčana otrovnica, gotovo neprimetno odmahnu glavom i koraknu unazad. Merana duboko udahnu i lagano podiže šoljicu, dok joj se ruka pomalo tresla. Znati da muškarac može da usmerava i biti primorana da to vidiš uopšte nije bilo isto. Kecuejn, međutim, podiže šoljicu i omirisa isparenja sa zadovoljnim osmehom. Ništa nije ukazivalo na to koji je od trojice muškaraca sipao čaj, a opet, preko šolje ona pogleda pravo u Randa, koji je sedeo zavaljen s jednom nogom prebačenom preko rukonaslona prestola. „To je dobar dečko“, reče. Device preko velova izmenjaše zaprepašćene poglede.
Rand se strese. Ne. Neće ga izazvati. Koji god da je razlog, to je ono što je želela i neće joj dozvoliti! „Pitaću te samo još jednom“, reče joj. Čudno, glas mu je delovao tako hladno; u sebi je bio užareniji od najvrelijih vatri saidina. „Šta hoćeš? Odgovori ili odlazi. Kroz vrata ili kroz prozor; kako god izabereš.“
Ponovo Merana pokuša da progovori, i ponovo je Kecuejn ućutka, ovog puta oštrim pokretom, ne skidajući pogled s Randa. „Da te vidim“, odgovori hladnokrvno. „Ja sam Zeleni ađah, nisam Crvena, ali nosim šal duže od ijedne žive sestre, a suočila sam se s više muškaraca koji su mogli da usmeravaju negoli bilo koje četiri Crvene, možda i bilo kojih deset. Pazi, nisam ja njih lovila, moraš to da shvatiš, ali izgleda da umem da ih nanjušim.“ Potpuno ravnodušna, poput žene koja ga obaveštava da je jednom ili dvaput u životu svratila na pijacu. „Neki su se borili do gorkog kraja, udarajući i urlajući čak i kad su bili pod štitom i vezani. Neki su plakali i preklinjali, nudili zlato, bilo šta, sopstvene duše, samo da ne budu odvedeni u Tar Valon. A neki su, opet, plakali od olakšanja, pokorni poput jaganjaca, zahvalni što se to konačno završava. Svetlosti mi, istina je, svi oni plaču, na kraju. Na kraju im ostaju samo suze.“
Jara iz njega eksplodira u gnev. Poslužavnik i teški čajnik preleteše preko odaje, gromoglasno smrskavši ogledalo i odskočivši zasuti kišom stakla, dok je čaj prskao iz poluzgnječenog čajnika, a ispresavijani poslužavnik se kotrljao po patosu. Svi poskočiše, osim Kecuejn. Rand se baci ka njoj s podijuma, tako jako stiskajući Zmajevo žezlo da su ga zglobovi na prstima zaboleli. „Je li ovo trebalo da me zaplaši?“, zaurla na nju. „Očekuješ li da preklinjem ili da budem zahvalan? Da plačem? Aes Sedai, mogu da stisnem pesnicu i skršim te.“ Ruka koju je podigao tresla se od besa. „Merana zna zašto bi to trebalo da uradim. Samo Svetlost zna zašto ne bi.“
Žena je posmatrala razbacan pribor za čaj kao da ima sve vreme ovog sveta. „Sada ti je jasno“, konačno mu reče, mirna kao i do tad, „da znam tvoju budućnost i tvoju sadašnjost. Milost Svetlosti bledi do ništavila za muškarca koji može da usmerava. Neki to vide i veruju da Svetlost poriče takve ljude. Ja ne verujem. Jesi li već počeo da čuješ glasove?"
„Na šta misliš?“, upita je polako. Mogao je da oseti kako Lijus Terin osluškuje.
Peckanje se ponovo pojavi, i gotovo da je počeo da usmerava, ali samo se čajnik podigao i dolebdeo do Kecuejn, lagano se okrećući u vazduhu dok ga je pregledala. „Neki od muškaraca koji mogu da usmeravaju počinju da čuju glasove.“ Govorila je gotovo odsutno, mršteći se na poluzgnječenu loptu od srebra i zlata. „To je deo ludila. Glasovi koji ćaskaju s njima, govore im šta da rade.“ Čajnik se nežno spusti na pod, pored njenih nogu. „Jesi li čuo ikakve?“
Iznenada se Dašiva promuklo nasmeja, dok su mu se ramena tresla. Narišma ovlaži usne; možda se ranije nije plašio ove žene, ali sada ju je pažljivo posmatrao, kao da je skorpija.