Pre nego što je Merana mogla da ponovi pitanje vrata se otvoriše, a Korela Hovajn, dečački vitka Žuta s gustim crnim obrvama i kosom koja joj je uvek davala pomalo divalj izgled, kako god uredno da se odevala a uvek je bila nakićena kao za seoski ples, s vezom svuda po rukavima i gornjem delu haljine i na suknjama utera pred sobom Beru i Kirunu. Sad gotovo da nije bilo mesta da se pomeri, s toliko njih na tako malom prostoru. Korela je uvek delovala kao da se dobro zabavlja, šta god da se dešavalo, ali ovoga puta joj je širokosmeh lebdeo na ivici između neverice i otvorenog smejanja. Kirunine oči sijale su od zaleđenog ponosa, dok se Bera pušila od besa, skupljenih usana i naboranog čela. Dok nisu ugledale Kecuejn. Merana pretpostavi da je to za njih bilo kao da se ona nađe licem u lice s Alind Dajfel ili Sevlanom Meso ili Mabrijam en Šerid. Iskolačile su oči. Kiruna razjapi vilicu.
„Mislila sam da si mrtva“, zahropta Bera.
Kecuejn se ljutito ukoči. „Postajem umorna od ponavljanja toga. Sledeći imbecil koga čujem da to kaže cvileće nedelju dana.“ Anura napadno poče da proučava vrhove svojih papučica.
„Nikada nećeš pogoditi gde sam našla ove dve.“ Korela je govorila pevušećim naglaskom Murandije, tapkajući svoj prćasti nos sa strane, kao i uvek kad se spremala da ispriča šalu ili nešto što je smatrala smešnim. Dve ružičaste mrlje pojaviše se na Berinim obrazima, a dve još veće na Kiruninim. „Bera, ona tamo, sedela je mirno poput miša pod nadzorom pet-šest tih aijelskih divljakuša, koje mi saopštiše smelo koliko se poželeti može kako ne dolazi u obzir da pođe sa mnom, dok Sorilea a to ti je jedna nadžak-baba od koje se dobijaju noćne more, nego šta dakle, ne mogu da dobijem Beru dok Sorilea ne završi svoje lično ćaskanje sa svojim drugim šegrtom. Našom dragom Kirunom, tamo.“
To više nisu bile mrlje. Kiruna i Bera pocrvenele su do korena kose, izbegavajući da bilo koga pogledaju. Čak je i Dejđin piljila u njih.
Meranu preplaviše talasi olakšanja. Neće ona morati da objašnjava kako su Mudre protumačile ta bedna al’Torova naređenja kako sestre moraju da ih slušaju. Nisu one stvarno šegrtovale; nije tu bilo nikakvih pravih lekcija, naravno. Šta gomila divljakuša, uz to necivilizovanih, može da nauči Aes Sedai? Mudre su samo želele da znaju gde se ko uklapa. Samo? Bera ili Kiruna mogle su da joj ispričaju kako se al’Tor smejao smejao! i rekao da to njemu ništa ne menja i kako očekuje da budu poslušne učenice. Nijedna nije lako savijala kičmu, a ponajmanje Kiruna.
Ali Kecuejn nije zahtevala objašnjenja. „Očekivala sam ogriske za pse“, reče suvo, „ali ne vedro pomija. Da vidim jesam li sve shvatila. Vi, deco, koje se bunite protiv zakonito uzdignute Amirlin, sad ste se nekako upetljale s ovim malim al’Torom, a ako primate naređenja od tih Aijelki, pretpostavljam da ih primate i od njega.“ Ispustila je zvuk gađenja kao da su joj usta puna trulih šljiva. Odmahujući glavom, ona zaviri u svoju šolju čaja, a onda ponovo pogleda one dve. „Pa, šta je još jedna izdaja manje ili više? Dvorana može da vas natera da za pokoru puzite odsad do Tarmon Gai’dona, ali samo jednom mogu da vam odseku glavu. Šta je s ostalima, dole u logoru Aijela? Elaidine, pretpostavljam. Jesu li se i one... uvalile... u šegrtovanje? Nisu nas pustili da maknemo dalje od prvih redova šatora. Ovi Aijeli izgleda nimalo ne vole Aes Sedai.“
„Ne znam, Kecuejn“, odgovori Kiruna, tako crvena u licu da je delovala kao da će svakog trena planuti. „Držali su nas odvojene.“ Merana raširi oči. Nikada ranije nije čula da Kiruna zvuči snishodljivo.
Bera, s druge strane, duboko udahnu. Već je stajala pravo, ali delovala je kao da se uspravila za neki neprijatan zadatak. „Elaida nije...“, vatreno započe ona.
„Elaida je previše slavoljubiva, koliko sam uspela da primetim“, prekide je Kecuejn, tako iznenada se nagnuvši napred da se Merana i Anura povukoše unazad na krevetu iako nije gledala u njih, „a ona je verovatno propast koja se krčka, ali još uvek je Amirlin Tron, uzdignuta od Dvorane Kule potpuno u skladu sa zakonima Kule.“
„Ako je Elaida zakonita Amirlin, zašto se nisi pokorila njenom naređenju za povratak?“ Sve što je ukazivalo na Berinu nesigurnost, bila je nepokretnost njenih ruku položenih na suknje. Samo upadljiv napor da ih ne grči ili ne poravnava suknje mogao ih je držati tako nepomično.
„Dakle, jedna od vas ipak ima nešto kičme“, meko se nasmeja Kecuejn, ali oči joj nisu delovale nimalo veselo. Zavalivši se, pijuckala je čaj. „Sad sedi. Imam još mnogo pitanja.“
Merana i Anura ustadoše, ponudiviši svoja mesta na krevetu, ali Kiruna je samo stajala, zabrinuto posmatrajući Kecuejn, a Bera, pogledavši svoju prijateljicu, samo odmahnu glavom. Korela zakoluta plavim očima, zbog nečega se široko osmehujući, ali Kecuejn je delovala kao da je nije briga.
„Polovina govorkanja koje čujem“, reče ona, „tvrdi kako su se Izgubljeni oslobodili. To me ne bi iznenadilo, uz sve ostalo, ali imate li ikakvih dokaza, za to ili protiv toga?“
Nedugo potom, Merani je bilo drago što sedi; odmah zatim, znala je kako se oseća rublje pod praljinom prakljačom. Kecuejn je bila ta koja je ispitivala, skačući s teme na temu, tako da nikada nisu znale šta je sledeće. Korela je bila mirna, osim što se povremeno kikotala ili odmahivala glavom, a Dejđin nije radila ni to, naravno. Merana je najgore prošla, zajedno s Berom i Kirunom, ali ni Anura nije bila pošteđena. Svaki put kad bi se Berelajnina savetnica opustila, misleći da se izvukla, Kecuejn bi je iznova pritegla.
Ta žena je htela sve da zna, od toga koliku vlast ima al’Tor među Aijelima, do toga zašto je gospa od talasa Morskog naroda usidrena na reci; od toga je li Moiraina stvarno mrtva, do toga je li dečko stvarno ponovo otkrio Putovanje i da li ga je Berelajn odvukla u krevet i ima li ikakve namere da to učini. Šta je Kecuejn mislila o tim odgovorima, nije moglo da se odredi, osim jednom, kad je saznala da je Alana privezala al’Tora i kako. Usne joj se skupiše u tanku crtu, a mrgodnim pogledom je mogla da prosvrdla rupu u zidu, ali dok je za sve ostale to bio izraz gađenja, Merana je razmišljala o Kecuejninoj izjavi kako razmišlja da uzme novog Zaštitnika.
Neznanje je prečesto bilo odgovor koji nije bio prihvatljiv, jer reći da nešto ne znate nije utoljavalo Kecuejninu glad; zahtevala je svaku trunku i parčence onoga što su znale, pa čak i kad im nije bilo poznato da išta znaju. Uspevale su da ponešto prećute, uglavnom ono što je trebalo prećutati, a opet, nekoliko iznenađenja i tu se pojavilo, čak i od Anure, za koju se ispostavilo da je primala detaljna pisma od Berelajn, gotovo od prvog dana kada je devojka pojahala na sever. Kecuejn je zahtevala odgovore, ali nije davala nijedan, a to je brinulo Meranu. Gledala je kako lica postaju nepopustljiva, pa kao da se brane, a potom puna izvinjenja, i pitala se da li i njeno izgleda slično.
„Kecuejn“, morala je da pokuša još jednom. „Kecuejn, zašto si rešila da se zanimaš za njega baš sada?“ Oči su je na trenutak netremice gledale, a onda Kecuejn posveti svu pažnju Beri i Kiruni.
„Znači, one su uspele da ga otmu pravo iz palate", govorila je sedokosa žena pružajući svoju praznu šoljicu da je Dejđin napuni. Nikome drugom nije bio ponuđen čaj. Kecuejn je imala tako neodređen izraz lica i govorila je tako nejasno da je Merani došlo da čupa kosu od muke. Al’Toru neće biti drago kad sazna da je Kiruna odala otmicu, iako sasvim slučajno; Kecuejn je koristila svaku omašku u govoru da kopa dalje dok ne pronađe više nego što su nameravale da kažu. Bar pojedinosti o tome kako su postupale s njim nisu izašle na sunce. On je jasno nagovestio koliko bi bio nezadovoljan da se to desi. Merana zahvali Svetlosti što ta žena ni na jednoj temi razgovora nije predugo ostajala.