„Sigurne ste da je to bio Taim? I sigurne ste da ti crnokaputaši nisu stigli na konjima?“ Bera je odgovarala oklevajući, a Kiruna se durila; bile su sigurne koliko je to bilo moguće; niko nije zaista video kako Aša’mani dolaze ili odlaze, a ta... rupa... kroz koju su došli ovde, mogla je biti delo al’Tora. Sto je, naravno, uopšte nije zadovoljilo.
„Razmišljajte! Niste više šašave devojčice, ili bar ne bi trebalo da budete. Pih! Mora da ste bar nešto primetile."
Merana se nije osećala dobro. Ona i ostale provele su pola noći raspravljajući šta njihova zakletva znači, da bi na kraju zaključile da znači tačno ono što su rekle, da nema rupa kroz koje bi se provukle. Konačno je čak i Kiruna priznala da moraju braniti i podržavati al’Tora, kao i slušati ga, te da stajanje po strani ni na koji način nije dopušteno. Kako je to moglo da izgleda Elaidi i sestrama koje su je podržavale, zbilja nijednu nije brinulo. Barem nijedna nije priznala da se iole brine. Sama činjenica da su tako nešto odlučile bila je dovoljno omamljujuća. Ali Merana se pitala jesu li Bera i Kiruna konačno shvatile isto što i ona. Mogle bi se zateći kako se suprotstavljaju legendi, da se ne pominju druge sestre, osim Korele i Dejđin koje su izabrale da je prate. Što je još gore... Kecuejn za trenutak zaustavi pogled na noj, ne odajući ništa, zahtevajući sve. Još je gore što je Merana bila sigurna kako Kecuejn to odlično zna.
Žureći niz hodnike palate, Min nije obraćala pažnju na pozdrave pet-šest Devica koje je poznavala, samo je odlučno prolazila ne progovarajući ni reč, ni za trenutak ne pomišljajući da je možda gruba. Nije bilo lako žuriti se u čizmama sa potpeticama. Kakve sve budalaštine žene rade zbog muškaraca! Rand nije stvarno tražio da ona nosi te čizme, ali prvi put ih je nazula imajući njega na umu, a onda je videla kako se osmehuje. Dopadale su mu se. Svetlosti, šta to ona radi, razmišlja o čizmama! Nikada nije trebalo da ode u Kolaverine odaje. Drhteći i trepćući da bi zadržala suze, ona potrča.
Kao i uvek, gomila Devica čučala je pred visokim vratima ukrašenim pozlaćenim izlazećim suncima. Šoufe su im visile preko ramena, a koplja su im bila položena na kolena, ali nisu delovale nimalo opušteno. One su bile leopardi koji čekaju svoju lovinu. Min se u blizini Devica najčešće osećala nesigurno, iako su se pojedine ophodile stvarno prijateljski. Danas, ne bi je bilo briga i da su sve podigle velove.
„Loše je raspoložen“, upozori je Rijalin, ali ne pomeri se da joj zapreči prolaz. Min je bila jedna od nekoliko koji su smeli da ulaze kod Randa bez najave. Ona ispravi svoj kaputić i pokuša da se primiri. Nije bila sigurna zašto je došla. Osim što se pored Randa osećala zaštićena. Spaljen bio! Ranije joj nikada niko nije trebao da bi se osećala zaštićeno.
U samoj odaji zaustavi se, užasnuta. Ne razmišljajući, zatvorila je vrata za sobom. Oko nje je bilo potpuno rasulo. Nešto svetlucavih krhotina još se držalo u okvirima nekolikih ogledala, ali većina stakla pretvorena je u srču koja je sada prekrivala patos. Postolje je bilo prevrnuto na stranu, a presto koji je nekada stajao na njemu sada je bio samo gomila pozlaćenog iverja tamo gde je zavitlan o zid. Jedna od glomaznih stojećih lampi, od pozlaćenog žeženog gvožđa, bila je savijena u obruč. Rand je sedeo u manjoj stolici, samo u košulji, podvijenih ruku i zabačene glave, buljeći u svod. Buljeći u prazno. Slike su igrale oko njega, a aure raznih boja blistale su i treperile; po tome je bio kao Aes Sedai. Ako su Rand ili Aes Sedai bili na vidiku, njoj uopšte nisu trebali iluminatori. Nije se pomerio dok je prelazila preko odaje. Krhotine ogledala krckale su joj pod čizmama. Loše raspoložen, stvarno.
Pa i pored toga, nije se plašila. Ne njega; nije mogla da zamisli Randa koji bi je povredio. Toliko je osećanja gajila za njega da su gotovo pročistila iz njene glave sećanje na Kolaverine odaje. Ona se odavno privikla na svoju beznadežnu zaljubljenost. Ništa drugo nije bilo važno, ni što je bio neotesani seljak, mlađi od nje, ni ko je bio, ni što je bio osuđen da poludi i umre ako ga pre toga ne ubiju. Čak mi ne smeta ni što moram da ga delim, pomisli i shvati koliko je upetljana kada je mogla samu sebe da laže. Morala je sebe da prisili da to prihvati. Elejna je imala deo njega, deo prava na njega, a isto je bilo i s tom Avijendom koju tek treba da upozna. Što ne možeš zakrpiti, moraš prihvatiti, tako je uvek govorila njena tetka Džan. Posebno kad ti mozak omekša. Svetlosti, a oduvek je bila ponosna na svoju hladnu glavu.
Ona se zaustavi pored jedne od stolica, gde se Zmajevo žezlo tako jako zarilo u debeli drveni naslon da je vrh virio skoro za šaku s druge strane. Zaljubljena u čoveka koji o tome nije imao pojma i koji bi je poslao što dalje od sebe ako bi ikada saznao. Čovek za koga je bila sigurna da je zaljubljen u nju. Ali i u Elejnu, pa i u ovu Avijendu; preko nje je brzo prešla. Što ne možeš zakrpiti... Bio je zaljubljen u nju i odbijao je da to prizna. Je li stvarno mislio da je, samo zato što je Lijus Terin Telamon ubio ženu koju je voleo, i sam osuđen na istu sudbinu?
„Drago mi je što si došla“, progovorio je iznenada, još uvek buljeći u svod. „Sedeo sam ovde sam. Sam.“ On se ogorčeno i kevtavo nasmeja. „Herid Fel je mrtav.“
„Ne“, prošaputala je, „ne taj slatki čikica.“ Oči su je pekle.
„Raščerečen je.“ Randov glas je delovao tako umorno. Tako prazno. „Idrijen se onesvestila kada ga je pronašla. Ležala je ošamućena pola noći i bila je gotovo potpuno rastrojena kad se konačno povratila. Neka od žena u školi dala joj je nešto za spavanje. Stidela se zbog toga. Kad je došla kod mene, počela je ponovo da plače i... To mora da je bio Senodušni, šta bi drugo čerečilo čoveka ud po ud?“ Ne dižući glavu, tako jako udari pesnicom o naslon za ruke da drvo napuknu. „Ali zašto? Zašto je ubijen? Šta je mogao da mi kaže?“
Min se trudila da razmišlja. Stvarno se trudila. Majstor Fel je bio filozof; on i Rand raspravljali su o svemu, od značenja delova Zmajskih proročanstava do prirode rupe na zatvoru Mračnog. Puštao ju je da pozamljuje knjige od njega, očaravajuće knjige, pogotovo kad je morala da premišlja da bi shvatila šta hoće da kažu. Sad joj više nikada neće pozajmiti knjigu. Tako nežan starčić, zakukuljen u svet misli i zaprepašćen kad god bi primetio nešto van njega. Čuvala je belešku koju je poslao Randu. Rekao je kako je suviše lepa, pa mu to skreće misli. A sada je mrtav. Svetlosti, bilo joj je smrti preko glave.
„Nisam smeo da ti kažem, ne ovako.“
Ona se trže; nije čula kad je Rand prešao preko sobe. Prstima joj nežno dotače obraz. Brisao joj je suze. Plakala je.
„Žao mi je, Min“, reče on meko, „više nisam nimalo dobar čovek. Čovek je mrtav, zbog mene, a ja se samo brinem zbog čega li je ubijen.“
Obavivši ga rukama, priljubi lice uz njegove grudi. Nije mogla da prestane s plakanjem. Nije mogla da prekine drhtanje. „Bila sam do Kolaverinih odaja...“ Slike joj se pojaviše u glavi. Prazna dnevna soba, sve sluge nestale. Spavaća soba. Nije želela da se seća, ali kad je jednom počela, nije mogla da zaustavi reči koje pokuljaše: „Pomislila sam, pošto si je prognao, možda postoji neki način da se zaobiđe viđenje koje sam imala u vezi s njom.“ Kolaver je bila odevena u ono što je sigurno bila njena najbolja haljina, u tamnu svetlucavu svilu, sa slapovima nežne sovarske čipke u boji stare slonovače. „Pomislila sam da jednom ne mora da bude tako. Ta si ta’veren. Možeš da menjaš Šaru.“ Kolaver se okitila ogrlicama i narukvicama od smaragda i plamkapi, prstenjem s biserima i rubinima, sigurno svojim najboljim nakitom, a žuti dijamanti bili su joj namešteni u kosi, prilično oponašajući krunu Kairhijena. Njeno lice... „Bila je u svojoj spavaćoj sobi, visila je s krevetskog stuba.“ Izbuljene oči i oklembešen jezik na pocrnelom, nateklom licu. Nožni prsti na stopu iznad prevrnute stoličice. Bespomoćno jecajući, Min se pripi uz njega.