I pored najboljih namera, Sevana se nagnu napred. „A način na koji Ste ovako brzo stigli ovamo? Koliko košta da je nateraš da nas to nauči?“ Pokušala je da sakrije pohlepu u svom glasu, ali bojala se da se prezir koji je osećala probio. Mokrozemci su za zlato bili spremni na sve.
Možda je čovek to čuo; njegove su se oči sasvim sigurno raširile od Iznenađenja pre nego što je uspeo da se obuzda. Onoliko koliko je mogao. Proučavao je sopstvene šake, a usne mu se blago izviše. Zašto mu je osmeh delovao tako samozadovoljno? „To nije nešto što ona čini“, reče on glasom glatkim poput njegovih dlanova, „ne sasvim sama. To je kao dozivkutija. Mogu vam nabaviti nekoliko, ali njihova cena je još viša. Sumnjam da bi ono što ste napabirčili u Kairhijenu bilo dovoljno. Srećom, možete da koristite one... putokutije da biste prevele svoje ljude u bogatije zemlje.“
Čak je i Merija imala muke da se obuzda kako ne bi pokazala lakomost na svom licu. Bogatije zemlje, a neće biti potrebe da se krči prolaz između onih budala koje prate Randa al’Tora.
„Reci mi nešto više“, hladno odvrati Sevana. „Bogatije zemlje bi možda mogle da budu zanimljive.“ Međutim, to neće biti dovoljno da je natera na zaboravljanje Kar’a’karna. Kadar će joj dati sve što joj je obećao pre nego što ih proglasi da’tsangom. Dobro je što je, izgleda, voleo da nosi crno. Onda neće biti potrebe da mu se daje bilo kakvo zlato.
Posmatrač se kretao među drvećem poput duha, ne praveći nikakav šum. Bilo je predivno šta sve može da se sazna preko dozivkutije, pogotovo na mestu gde su, činilo se, preostale još samo dve druge. Crvenu haljinu bilo je lako pratiti, a ono dvoje se nijednom nisu osvrnuli da pogledaju ne prati li ih neko od ovih takozvanih Aijela. Grendal je održavala Ogledalo izmaglice koje joj je sakrivalo pravi lik, ali Samael je, odbacivši svoje, ponovo bio zlatnobrad, za glavu i ramena viši od nje. Pustio je i da se veza među njima istoči. Posmatrač se pitao je li to mudro, pod ovim okolnostima. Oduvek se pitao koliko je Samaelove izvikane hrabrosti u stvari bilo glupost i zaslepljenost. Ali čovek je držao saidin; možda ipak nije bio potpuno nesvestan u kakvoj je opasnosti.
Posmatrač ih je pratio i prisluškivao. Nisu imali pojma. Istinska moć, upijana neposredno od Mračnog Gospodara, nije mogla biti ni viđena ni otkrivena, osim od onoga ko njome rukuje. Crne pahulje lebdele su mu pred očima. Postojala je i cena, to je bilo sigurno, ali on je uvek bio spreman da plati punu cenu ako je to neophodno. Biti ispunjen Istinskom moći bilo je skoro kao da se kleči pred Šajol Gulom, obasjan veličanstvenošću Velikog gospodara. Veličanstvenost je bila vredna bola.
„Naravno da si morala da kreneš sa mnom“, režao je Samael, saplevši se preko mrtve loze. On se nikada nije stvarno snalazio van gradova. „Pružila si im odgovore na stotine pitanja samim svojim prisustvom. Gotovo da ne poveruješ kako je glupava devojčura sama predložila ono što sam želeo.“ On se štektavo nasmeja. „Možda sam i sam ta’veren.
Grana koja se isprečila na Grendalinu putanju poče da se uvija unazad dok ne puče uz oštar prasak. Za trenutak je lebdela u vazduhu, kao da je Grendal imala nameru da njome raspali svoga pratioca. „Ta glupa devojčura će ti iščupati srce i poješće ga ako joj se ukaže i najmanja prilika.“ Grana odlete u stranu. „Imam nekoliko sopstvenih pitanja. Nikada nisam očekivala da poštuješ svoje primirje sa al’Torom nimalo duže nego što je neophodno, ali ovo...?“
Posmatračeve obrve se izdigoše. Primirje? Po svemu sudeći, ta je tvrdnja opasna koliko i lažna.
„Nisam ja organizovao njegovu otmicu.“ Samael je nekako pogleda, što je trebalo da bude lukavo; zbog njegovog ožiljka sve je ličilo na grimasu. „Mada je Mesana upetljana u to. Možda i Demandred i Semirhag, bez obzira na to kako se to završilo, ali Mesana sasvim sigurno. Možda bi trebalo da promisliš o tome šta je Veliki gospodar mislio kad je rekao da ostavimo al’Tora nepovređenog.“
Grendal je to razmatrala, do te mere da se saplela. Samael je uhvati podruku, zadržavši je na nogama, ali čim je povratila ravnotežu, ona se uz trzaj oslobodila. To je bilo zanimljivo, čak i ako se uzme u obzir ono što se odvijalo tamo nazad, na toj čistini. Grendalino pravo interesovanje oduvek su bili najlepši izabrani među najmoćnijima, ali ona bi očijukala, da ubije vreme, čak i sa čovekom koga namerava da ubije ili koji pokušava da ubije nju. Jedini sa kojima nikada nije očijukala bili su oni Izabrani što su u tom trenutku stajali iznad nje. Ona nikada nije prihvatala da bude na nižem položaju u paru.
„Zašto onda nastavljaš s njima?“ Iz glasa joj se cedila istopljena lava, iako je, obično, umela savršeno da obuzdava svoja osećanja. „Al’Tor u Mesaninim rukama je jedno; al’Tor u rukama ove divljakuše jeste nešto potpuno drugačije. Mada neće imati mnogo prilike da se okuša na njemu ako stvarno nameravaš da ih pošalješ u pljačku. Po kutije? Kakvu to igru igraš? Drže li neke zarobljenike? Ako misliš da ću ih učiti Prinudi, možeš to odmah da zaboraviš. Jedna od tih žena uopšte nije zanemarljiva. Neću da prosipam snagu ni veštinu na ono što je u njoj ili u nekome koga će ona da poduči. Ili možda među svojim igračkama imaš neki skriveni sputavač? Kad smo kod toga, gde si ti bio ranije? Ja nikako ne volim da čekam!“
Samael se zaustavi, bacivši pogled unazad. Posmatrač je nepomično stajao. Potpuno obavijen prevrtitkaninom, osim preko očiju, nije brinuo da li će biti primećen. Tokom godina usavršio se u mnogim oblastima koje je Simael prezirao. A i u nekima za koje se ovaj zanimao.
Prolaz koji se otvorio iznenada, rascepivši jedno drvo na pola, naterao je Cirendal da odskoči. Rascepljeno deblo pijano se naglo. Sada je i ona znala dn se on drži Izvora.
„Misliš li da sam im govorio istinu?“, zadirkivao ju je Samael. „Mala uvećanja haosa bitna su koliko i velika. One će ići kud god da ih pošaljem, i vidiće ono što ja hoću, a naučiće da budu zadovoljne onim što poželim da im pružim. Kao i ti, Majsija.“
Grendal dopusti da njena Varka nestane i stajala je, zlatokosa kao i on, svetloputa koliko je malopre bila tamna. „Nazoveš li me tako još jedanput, ubiću te.“ Glas joj je bio još bezosećajniji od lica. Stvarno je to nameravala. I posmatrač se nape. Pokuša li, jedno od njih će umreti. Treba li da se umeša? Mirne pahulje vrtložile su mu se pred očima, sve brže i brže.
Samael joj uzvrati jednako čvrstim pogledom. „Priseti se ko će biti Nae’blis, Grendal“, reče on. Pa stupi kroz prolaz.
Za trenutak je stajala gledajući u otvor. Uspravan srebrni procep pojavi se na jednoj strani, ali pre no što je prolaz počeo da se širi, ona otpusti tkanje, polako, tako da se procep skupljao u tačkicu pre nego što se ugasio. Posmatraču je prestalo peckanje na koži kada je otpustila i saidar. Ukočenog lica, pratila je Samaela, a njegov prolaz zatvorio se za njom.
Iza svoje šunjalačke maske od prevrtitkanine, Posmatrač se iskrivljeno osmehnu. Nae’blis. To je pojašnjavalo zašto se Grendal pripitomila, šta ju je obuzdavalo da ne ubije Samaela. Čak bi i ona bila time zaslepljena. Međutim, on je još veća opasnost za Samaela od tvrdnje o primirju sa Lijusom Terinom. Osim, naravno, ako nije bila istina. Veliki gospodar je uživao da svoje sluge okrene jedne protiv drugih, da vidi ko je od njih jači. Samo su najjači mogli da stoje blizu njegove slave. Ali današnja istina nije morala biti i sutrašnja.
I posmatrač je viđao kako se istina menja po stotinu puta između jednog jedinog izlaska i zalaska sunca. Više no jednom i sam ju je promenio. Razmatrao je da se vrati i pobije osam žena na čistini. Lako bi umrle, sumnjao je da su znale kako da naprave pravi krug. Crne pahulje ispuniše mu oči, kao polegla mećava. Ne, pustiće to da se odvija svojim tokom. Za sada.