On zalupi vrata pokušavajući da se nasloni na njih. Činilo mu se da ima vrtoglavicu, da je potpuno pomućen. „Ti si ona. Birgita, uistinu. Žežene mi lile kosti i pepeo, to je nemoguće. Kako? Kako?“
Žena iz legendi malodušno uzdahnu pa nasloni njegov luk nazad u ćošak, pored njegovog koplja. „Iščupana bejah prevremeno, Rogooglašivaču, izbačena od Mogedijen da umrem i spasena Elejninim vezivanjem.“ Govorila je polako, proučavajući ga kao da pokušava da se uveri kako je razume. „Bojah da ćeš se setiti ko bejah nekada.“
Još uvek se osećajući kao da ga je neko zviznuo među oči, on se, namršten, baci u naslonjaču pored stola. To je bila ona, zaista. Sa pesnicama na bokovima, suočila se s njim izazivački, nimalo drugačija od Birgite koju je video da jezdi s neba. Čak joj je i odeća bila ista, mada joj je kratki kaputić bio crven a široke pantalone žute. „Elejna i Ninaeva znadijahu za to, ali bijahu to podalje od mene, uistinu? Tegobno mi je od tajni, Birgita, a one ih privlače kao što ambar pun žita pacove privlači. One postadoše Aes Sedai, očima i srcima. Čak je i Ninaeva sada potpuni neznanac.“
„I ti imaš sopstvene tajne.“ Prekrstivši ruke pod grudima, sela je na patos pored njegovog kreveta. Kako ga je posmatrala, čovek bi pomislio da je on neka mozgalica. „Za početak, ti im ne obznani da si oglasio Rog Valera. Najmanje što im zataji, čini mi se.“
Met zatrepta. On je pretpostavio da su joj to rekle. Na kraju krajeva, ona je bila Birgita. „Kakve ja tajne posedujem? Te žene poznaju nokte mi na nogama i snove mi.“ Ona je bila Birgita. Naravno. On se nagnu napred. „Nateraj ih da se razumu privedu. Ti si Birgita Srebroluka. Ti ih naterati možeš da učine ono što naložiš im. U ovome gradu postoji jama s kočevima na svakome raskršću, a ja se bojim da im vrhovi svakoga dana sve šiljatiji bivaju. Nateraj ih da uklone se pre no što prekasno bude.“
Ona se nasmeja. Stavila je ruku preko usta i smejala se! „Na pogrešnom si kraju ti, Rogoglašivaču. Ne naređujem ja njima. Ja Elejnin sam Zaštitnik. Ja slušam.“ Osmeh joj postade nestašan. „Birgita Srebroluka. Tako mi Svetlosti, sigurna nisam da još uvek žena sam ta. Toliko od onoga što bejah i znadoh izblede poput izmaglice na letnjemu suncu, od mojega ponovnog čudnoga rođenja. Nikakav ja heroj nisam sada, samo još jedna žena koja se kroz život probija. A sada o tvojim tajnama. Kojim jezikom govorimo mi, Rogoglašivaču?“
On otvori usta... i zaustavi se, prvi put stvarno čuvši šta je ona upravo pitala. Nosane ajrogavane domorakoši, Dijnend’ma’purvin? Govorimo kojim jezikom mi, Oglašivaču Roga? Nakostrešiše mu se dlake na vratu. „Stara krv“, pažljivo reče on. Ne na Starom jeziku. „Neka Aes Sedai jednom mi je rekla da stara krv teče jaka u... čemu se prokleto smeješ sada?“
„Tebi, Mete“, uspela je da izgovori dok je pokušavala da se ne presamiti. Makar više ni ona nije govorila Starim jezikom. Zgrčenim prstima uklonila je suzu iz ugla oka. „Neki ljudi govore nekoliko reči, rečenicu ili dve, zbog stare krvi. Najčešće ne shvataju šta su rekli, ili bar ne potpuno. Ali ti... U jednoj rečenici ti si eharonski visoki princ, a u sledećoj Prvi lord Maneterena, sa savršenim naglaskom i narečjem. Ne, ne brini se. Tvoja tajna je sigurna sa mnom.“ Oklevala je. „A je li moja sa tobom?“
On odmahnu rukom, još uvek suviše zblanut da bi se uvredio. „Izgledam li ti ja kao neko ko će da laprda?“, promrmljao je. Birgita! Uživo! „Spaljen bio, prijalo bi mi piće.“ Pre nego što je završio rečenicu znao je da je izrekao pogrešnu stvar. Žene nikada...
„To mi zvuči kao prava stvar“, odvrati mu ona. „I meni bi prijao koji vrč vina. Krvi mu i pepela, kad sam videla da si me prepoznao, skoro sam progutala sopstveni jezik.“
Piljeći u nju, on se uspravi kao da ga je neko povukao naviše.
Ona se susrete s njegovim pogledom uz veselo namigivanje i kez. „Zajednička soba dovoljno je bučna. Možemo da razgovaramo a da nas niko ne prisluškuje. Sem toga, ne bi mi smetalo da malo sedim i posmatram. Elejna pridikuje gore od tovanskog većnika ako li samo merkam muškarca duže od jednog udara srca.“
Klimnuo je glavom pre nego što je stigao da razmisli. Sećanja drugih ljudi govorila su mu da su Tovanci kruti ljudi puni neodobravanja, uzdržani do bola; ili su bar to bili, pre hiljadu i više godina. Nije bio siguran treba li da se smeje ili da jeći. S jedne strane, mogućnost da razgovara sa Birgitom – Birgita! Sumnjao je da će se ikada oporaviti od iznenađenja ali s druge, sumnjao je da će dole čuti išta od muzike i od buke tih kockica koje mu čangrljaju u glavi. Ona je, nekako, ključ za to. Čovek koji ima imalo mozga ovog trenutka bi se uzverao i zbrisao kroz prozor. „Vrč dva zvuči mi sasvim u redu“, rekao joj je.
Oštar slani povetarac, odozdo iz luke, donosio je dašak rashlađenja, za divno čudo, ali Ninaevi se činilo kako je noć tišti. Muzika i odlomci smeha ulebdeli bi u palatu, a povremeno bi se slabašno čuli i unutra. Sama Tilin pozvala ju je na bal, zajedno sa Elejnom i Avijendom, ali sve one su je odbile, uz različite stepene učtivosti. Avijenda joj je saopštila da postoji samo jedan ples koji ona izvodi s muškarcima mokrozemcima, zbog čega je Tilin nesigurno zatreptala. Što se nje lično ticalo, Ninaeva bi volela da je otišla samo budala propušta priliku za ples a opet, znala je da bi, i da je otišla, radila upravo isto ono što i sada radi. Sedela bi negde i brinula se i pokušavala da ne izgrize zglobove sopstvenih prstiju.
I tako su sve one bile na okupu, zatvorene u svojim odajama sa Tomom i Džuilinom, napete kao tigrice u kavezu, dok su se svi ostali u Ebou Daru veselili. Pa, makar je ona bila takva, u svakom slučaju. Šta li je moglo da zadrži Birgitu? Koliko je vremena potrebno da se jednom muškarcu kaže gde bi trebalo da se nacrta sledećeg jutra? Svetlosti, ceo ovaj napor bio je beskoristan, a odavno je prošlo i vreme za spavanje. Odavno. Kad bi samo mogla da spava, možda bi nekako zaboravila sećanja na užasnu vožnju čamcem prethodnog jutra. Što je gore od svega, njen osećaj za vremenske prilike govorio joj je kako stiže oluja, govorio joj je da bi napolju trebalo da zavija vetar, a kiša šiba tako gusto da se ni na deset stopa ništa ne vidi. Trebalo joj je malo vremena da razume zbog čega je kada je Slušala vetar ponekad čula laži. Makar je mislila kako razume. Druga vrsta oluje je dolazila, ne vetar, niti kiša. Nije imala nikakvih dokaza, ali bila je spremna da pojede sopstvene cipelice ako Met Kauton nije nekako umešan u to. Želela je da spava ceo mesec, celu godinu, sve dok je Lan ne probudi poljupcem kao Kralj Sunca Taliju. Što je bilo šašavo, naravno; to je bila samo priča, a uz to vrlo nepristojna, a u svakom slučaju, ona nije nameravala da postane milosnica bilo kom muškarcu, pa čak ni Lanu. Iako će ga ona nekako pronaći i vezati da bude njen. Ona će... Svetlosti! Da nije mislila kako će ostali buljiti u nju, šetkanjem bi izlizala potplate svojih cipelica!
Sati su se vukli. Čitala je i iščitavala kratko pismo koje je Met ostavio kod Tilin. Avijenda je tiho sedela pored njene stolice visokog naslona, prekrštenih nogu na bledozelenim pločicama, kao i obično, sa primerkom Putovanja Džaima Lakonogog, umetnički pozlaćenim i uvezanim u kožu, otvorenim na kolenima. Tu nije bilo nikakve napetosti, makar ne vidljive, a opet, ta žena ne bi ni trepnula kada bi joj neko ubacio guju u haljinu. Čim su se vratile u palatu, ona je navukla zamršenu srebrnu ogrlicu koju je nosila gotovo danonoćno. Osim za odlazak na brod; rekla je kako ne želi da je izloži opasnosti, tada. Nemajući šta drugo da radi, Ninaeva se pitala zašto li ova više ne nosi svoju narukvicu od slonovače. Načula je neki razgovor, nešto o tome da je neće nositi dok i Elejna ne bude imala istu takvu, ali to nije imalo mnogo smisla. A bilo je nevažno koliko i ta narukvica, naravno. Pismo samo što joj nije urlalo s krila.