Stojeće lampe u dnevnoj sobi omogućavale su da se lako čita, iako je Metov neispisan, dečački rukopis stvarao poteškoće. Sadržaj pisma bio je razlog što se Ninaevi stomak vezao u čvor.
Ovde nema ničega osim vrućine i muva a toga imate koliko vam srce želi i u Kaemlinu.
„Jeste li sigurni da mu ništa niste rekli?“, zahtevala je da zna.
S druge strane sobe, Džuilin se zaustavi s rukom podignutom nad tablom s kamenčićima, i uputi joj pogled uvređene nevinosti. „Koliko puta je potrebno da ti to ponovim?“ Uvređena nevinost bila je jedna od stvari koju su muškarci najbolje izvodili, pogotovo ako bi bili krivi kao i lisica u kokošinjcu. Baš zanimljivo da je rezbarija na ivici te table predstavljala lisice.
Tom, koji je sedeo za stočićem ukrašenim lapisom, nasuprot hvataču lopova, u svom dobro krojenom vunenom kaputu bronzane boje nimalo nije delovao kao zabavljač, ali jeste kao čovek koji je nekada bio ljubavnik kraljice Morgaze. Kvrgav i sedokos, sa dugim brkovima i gustim obrvama, odavao je dah razočaranog strpljenja od oštrih plavih očiju pa do đonova na čizmama. „Ne shvatam kako smo i mogli, Ninaeva", suvo joj je saopštio, „uzevši u obzir da nam gotovo ništa niste ni rekle, sve do večeras. Trebalo je da pošaljete Džuilina i mene.“
Ninaeva glasno šmrknu. Kao da se ova dvojica nisu muvala uokolo kao muve bez glave još otkad su stigli, gurajući noseve u njene i Elejnine poslove po Metovim uputstvima. Sem toga, ta trojica nisu mogla da provedu dva minuta zajedno a da ne ogovaraju. Muškarci to nikada nisu ni mogli. Oni... istina je bila, morala je nevoljno da prizna, kako im nikada ranije nije palo n.t pamet da koriste muškarce. „Otišli biste da ločete i pijančite s njim“, progunđala je. „I ne pokušavajte da me ubeđujete kako ne biste.“ Mora da je Met bio zabavljen nečim takvim, i da je ostavio Birgitu da se suši dok čeka na njega u gostionici. Taj će momak uvek pronaći neki način da upropasti svaku zamisao.
„Pa šta i da su otišli?“ Naslonjena na jedan od visokih lučnih prozora, vireći u noć kroz beli gvozdeni balkon, Elejna se zakikotala. Tapkala je nogom, mada je bilo pravo čudo kako je uspevala da razazna melodiju kroz sve te zvuke koji su ispunjavali tamu. „Ovo jeste noć za... oblokavanje.“
Ninaeva se namršti ka njenim leđima. Elejna je bivala sve čudnija cele večeri. Da je nije bolje poznavala, posumnjala bi kako se ta žena iskrada da bi srknula vina. Tačnije, da bi ga ispijala u dugim gutljajima. Čak i da joj Elejna nlje bila na oku, kao što jeste, to bi bilo nemoguće. Obe su imale prilično nesrećno iskustvo s previše vina, te nijedna od njih otad nije sebi dopuštala više od jednog pehara.
„Mene zanima taj Džaihim Karidin“, reče Avijenda zatvorivši knjigu i položivši je pored sebe. Ona je odbijala da bar razmisli o tome koliko je neobično delovala sedeći na patosu u plavoj svilenoj haljini. „Među nama Senotrk se ubija čim se pronade, a nijedan klan, septa, društvo ili prvosestra ne bi ni prstom mrdnuli da se usprotive. Ako je Džaihim Karidin Senotrk, zbog čega ga Tilin Mitsobar ne ubije? Zbog čega mi to ne učinimo?“
„Stvari su ovde malo zamršenije“, reče joj Ninaeva, iako se i sama isto pitala. Naravno, ne zbog čega Karidin još uvek nije bio ubijen, nego zašto mu je još uvek bilo dopušteno da dolazi i odlazi kako god poželi. Lično ga je videla u palati tog istog dana, nakon što joj je uručeno Metovo pismo, i pošto je saopštila Tilin njegov sadržaj. Taj je razgovarao sa Tilin preko sat vremena, a otpušten je sa istim počastima sa kojima je i primljen. Imala je nameru da porazgovara o tome sa Elejnom, ali nedoumica o tome šta je Met znao, i kako, stalno ju je ometala. Taj će im momak doneti nevolje. Hoće, nekako. Ova cela stvar će krenuti naopako, šta god da oni pričaju. Gadno vreme je nailazilo.
Tom pročisti grlo. „Tilin je slaba kraljica, a Karidin je vrlo moćan izaslanik.“ Spustivši kamenčić, držao je oči prikovane za tablu. Zvučao je kao da na glas razmišlja. „Po određenju, Ispitivač Belih plaštova ne može biti Prijatelj Mraka; makar to tako shvataju u Tvrđavi Svetla. Ako bi ga uhapsila, ili samo optužila, našla bi celu legiju Belih plaštova unutar Ebou Dara pre no što bi stigla i da trepne. Ona bi možda ostala na prestolu, ali od tog trenutka bila bi lutka čije konce povlače iz Kupole istine. Jesi li konačno spreman da se predaš, Džuiline?“ Hvatač lopova mu pokaza zube, a potom se besno nagnu i poče da proučava tablu.
„Nisam mislila da je ona kukavica", s gađenjem prozbori Avijenda, a Tom se na to osmehnu kao da se zabavlja.
„Ti se nikada nisi suočila ni sa čime sa čim nisi mogla da se boriš, dete“, nežno joj reče, „nečim toliko snažnim da možeš samo da pobegneš ili da budeš živa progutana. Pokušaj da obuzdaš svoje prosuđivanje o Tilin dok ti se to ne dogodi.“ Iz nekog razloga Avijenda pocrvene. Ona je obično tako dobro krila svoja osećanja da joj je lice ličilo na kamen.
„Znam“, odjednom se oglasi Elejna. „pronaći ćemo dokaz koji će čak i Pedron Nijal morati da prihvati.“ Ona je uskakutala nazad u sobu. Ne, poigravala je. „Prerušićemo se i pratićemo ga.“
Odjednom, pred njima više nije stajala Elejna, u svojoj zelenoj haljini iz Ebou Dara, nego Domanka u tankoj, pripijenoj plavoj. Ninaeva poskoči pre nego što je uspela da se zaustavi, a usta joj se skupiše od ozlojeđenosti na samu sebe. To što u tom trenutku samo nije bila sposobna da vidi tkanje, nije bilo nikakvo opravdanje da se toliko zaprepasti zbog obične Varke. Usudi se da baci pogled ka Tomu i Džuilinu. Čak je i Tom stajao razjapljenih usta. Nesvesno, ona čvrsto dočepa svoju pletenicu. Elejna će odati sve! Šta se to dešava sa njom?
Varka je najbolje delovala ako ste stajali blizu onoga što je tu bilo ranije, makar po obliku i veličini, tako da su delovi haljine iz Ebou Dara povremeno bleskali kroz domansku odeću dok se Elejna vrtela posmatrajući se u dva velika ogledala koja su stajala u toj prostoriji. Smejala se i tapšala je rukama. „O, nikada me neće prepoznati. Ni tebe, skorosestro.“ Odjednom je pored Ninaevine stolice sedela Tarabonka, sa smeđim očima i plavim pletenicama ukrašenim crvenim perlicama iste nijanse kao i njena tesno pripijena haljina. Upitno je gledala u Elejnu. Ninaevina ruka jače se stegnu oko pletenice. „A ne smemo ni tebe da zaboravimo“, nastavi da brblja Elejna. „Znam baš pravu stvar.“
Ovoga puta, Ninaeva je primetila sjaj oko Elejne. Bila je besna. To što je videla tokove koji su tkani oko nje nije joj nagoveštavalo sliku koju je Elejna stvorila oko nje, naravno. Za to je morala da pogleda u jedno od ogledala. Žena Morskog naroda buljila je nazad u nju, ukočena, sa tucetom naušnica ukrašenih dvostrukim draguljima u oba uha i dvaput više okruglih zlatnih privezaka na lancu koji je bio povezan sa karikom u nosu. Osim nakita, nosila je vezene pantalone od zelene svile i ništa više, onako kako su se žene Ata’an Mijere odevale kada kopna nije bilo na vidiku. To je bila samo Varka. Ispod tog tkanja još uvek je bila pristojno odevena. Ali... pored svog odraza vide Toma i Džuilina koji su pokušavali da obuzdaju keženje.
Prigušeno skvičanje probi joj se izgrla. „Zažmurite!“, viknu na muškarce, pa poče da skakuće uokolo, mašući rukama, samo da bi joj se haljina videla kroz tkanje. „Žmurite, spaljeni bili!“ O. Žmurili su. Nakostrešena od ogorčenja, ona prestade da pocupkuje. Međutim, ovi više i nisu pokušavali da se savlađuju. U stvari, Avijenda se otvoreno smejala klateći se napred nazad.