„Toh!“, vrisnu Ninaeva. Ove dve su večito žvakale o toj budalaštini od toha. „Mi nismo Aijeli, Avijenda. A Met Kauton je trn u peti svakome ko ga sretne."
Ali Elejna je klimala glavom. „Shvatam. U pravu si, Avijenda. Ali šta moramo da učinimo? Moraćeš da mi pomogneš, skorosestro. Ne nameravam da pokušavam da postanem Aijelka, ali ja... ja želim da ti budeš ponosna na mene.“ „Mi se nećemo izvinjavati!“, odreza Ninaeva.
„Ja sam ponosna što te poznajem", reče Avijenda, lagano dotakavši Elejnu po obrazu. „Izvinjenje jeste početak, ali nije dovoljno da se izravna toh, u ovom trenutku."
„Da li vi mene slušate?“, odlučno je zahtevala da zna Ninaeva. „Rekla sam, ja se neću izvinjavati!“
One nastaviše da razgovaraju. Samo je Birgita pogledala u nju sa osmehom koji je bio na korak od otvorenog podsmevanja. Ninaeva je povlačila svoju pletenicu obema šakama. Znala je ona da je trebalo poslati Toma i Džuilina.
22
Male žrtve
Ciljeći u oznaku iznad lučnih vrata krčme loše nacrtanu ženu sa štapom za hodanje, koja je puna nade zurila u daljinu Elejna požele da je još uvek u svom krevetu, umesto što je ustala sa suncem. Mada ne bi mogla da spava. Trg Mol Hara pružao se prazan pred njom, ako se izuzmu nekolika drndava kola koja su vukli magarci ili volovi na putu za pijacu i grupica žena sa ogromnim korpama na glavama. Jednonogi prosjak sedeo je sa svojom činijom na uglu krčme prvi od mnogih koji će se kasnije rasuti po trgu; već mu je dala srebrnu marku, što je čak i sada bilo dovoljno da ga hrani nedelju dana, ali on ju je samo ćušnuo pod svoj odrpani kaput, uz bezubi osmeh, a onda je nastavio da čeka. Nebo je još uvek bilo sivkasto, ali dan je već obećavao jaru. Usredsrediti se dovoljno da se ne obraća pažnja na vrućinu ovoga jutra bilo je teško.
Poslednji ostaci Birgitine glavobolje zbog mamurluka stajali su joj u malom mozgu, sve slabiji ali još uvek prisutni. Da se samo njena mala sposobnost Lečenja nije dokazala kao premala. Nadala se da će Avijenda i Birgita, prerušene Varkom, ovoga jutra uspeti da saznaju nešto korisno o Karidinu. U stvari, Karidin verovatno ne bi pravio nikakvu razliku između bilo koje od njih i obućara, naravno, ali bilo je najbolje biti pažljiv. Bila je ponosna što Avijenda nije zahtevala da i ona dođe ovamo u stvari, što je bila iznenađena im predlogom. Avijenda nije verovala da joj je potreban iko ko bi je pazio ili se starao da uradi ono što je potrebno.
Uzdahnuvši, ona poravna haljinu, iako nije bilo potrebe za tim. Plava i krem, sa malo vendalrijanske bledožute čipke, zbog te se haljine osećala samo malo... suviše otkrivena. Jedini put kad je odustala od nošenja mesne mode bio je kada su ona i Ninaeva putovale u Tančiko sa Morskim narodom, ali na neki svoj način moda Ebou Dara bila je gotovo... ona ponovo uzdahnu. Samo je pokušavala da odugovlači. Avijenda je trebalo da pođe i povede je za ruku.
„Neću da se izvinim", odjednom pored njenog ramena progovori Ninaeva. Stiskala je sive suknje obema rukama, piljeći u Izgubljenu ženu kao da je sama Mogedijen čeka unutra. „Neću!“
„Ipak je trebalo da obučeš belo“, promrmlja Elejna, izazvavši time sumnjičav pogled sa strane. Trenutak kasnije, ona je dodala: „Pa rekla si da je to boja za pogrebe.“ Na ovo Ninaeva zadovoljno klimnu glavom, iako to uopšte nije bilo ono što je Elejna mislila. Ovo će biti propast ako ne budu mogle da održe mir između sebe. Birgita je jutros morala da se zadovolji biljnim uvarom, koji je pri tom bio užasno gorka mešavina, jer je Ninaeva tvrdila kako nije dovoljno ljuta da bi usmeravala. A onda je nastavila potpuno dramatično o tome kako je belo za sahrane jedina prikladna boja, ustrajavala je u tome kako ona neće poći, sve dok je Elejna nije bukvalno izvukla iz njihovih odaja, a potom je objavila najmanje dvadeset puta kako se ona neće izvinjavati. Trebalo je očuvati mir, ali... „Pristala si na ovo, Ninaeva. Ne, ne želim više da slušam o tome kako smo te mi ostale naterale na to. Pristala si. Zato prekini da se duriš.“
Ninaeva se zagrcnu, očiju razrogačenih od neverice. Ali nije dozvolila da joj to skrene pažnju, i pored jednog „Durim se?“, promrmljanog u pola glasa. „Trebalo bi ponovo da porazgovaramo o ovome, Elejna. Nema potrebe da se prenagljuje. Mora da postoji bar hiljadu razloga zbog kojih ovo neće upaliti, bio on ta’veren ili ne, a Met Kauton čini bar devet stotina njih.“
Elejna je hladno pogleda. „Jesi li jutros namerno izabrala najgorče trave koje bi pomogle?“ Neverica u razrogačenim očima pretvori se u nevinost, jednako razrogačenu, ali crvenilo preli Ninaevine obraze. Elejna odgurnu vrata. Ninaeva ju je pratila, gunđajući. Elejnu nimalo ne bi iznenadilo ni da joj se ova isplazila. Ovoga jutra durenje nije bilo ni početak opisa.
Miris pečenja hleba širio se iz kuhinje, a svi kapci na prozorima bili su otvoreni da bi se provetrila zajednička soba. Služavka bucmastih obraza, koja je stajala na stoličici, istezala se kako bi poskidala očerupane zimzelene grane iznad prozora, dok su druge nameštale stolove i klupe i stolice koje mora da su bile uklonjene zbog plesa. Ovako rano, uokolo nije bilo nikog drugog osim mršave devojke koja je nekako preko volje mela patos. Ona bi možda bila i lepa da joj usne nisu delovale kao da se neprekidno pući. Bilo je tu vrlo malo nereda, uzevši u obzir da krčme i gostionice treba da budu razuzdane, pa čak i razvratne, tokom proslava. Iako je deo nje i te kako žalio što to nije mogla da vidi.
„Možete li me uputiti u sobu gazde Kautona?“, s osmehom je upitala mršavu devojku, nudeći joj dva srebrna penija. Ninaeva šmrknu. Ta je bila stisnuta poput kore na svežoj jabuci; dala je prosjaku bakrenjak.
Devojka ih je prvo namršteno odmeravala a da bude još čudnije, i novčiće pa je promrmljala nešto što je zvučalo kao: „Pozlaćena žena prošle noći, a dve gospe jutros.“ Onda im je nevoljno dala uputstva. Za trenutak, Elejna je pomislila kako će ova prezreti penije, ali baš kada je htela da se okrene, devojka zgrabi srebro sa njenog dlana, ne uputivši im nijednu reč zahvalnosti, zaustavivši se samo da bi ih gurnula u svoj okovratnik, ni manje ni više, pa nastavi da razmahuje metlom kao da namerava da prebije patos nasmrt. Možda je imala džepić ušiven tamo negde.
„Vidiš“, gunđala je Ninaeva ispod glasa. „Pazi šta ti kažem, pokušao je da se nabaci toj mladoj devojci. Takvoj vrsti muškarca ti hoćeš da se ja izvinim."
Elejna nije ništa rekla, samo ju je povela uz stepenište bez ograde u zadnjem delu prostorije. Kad bi Ninaeva prekinula sa žalbama... Prvo skretanje nadesno, tako je devojka rekla, pa poslednja vrata s leve strane, ali kad se našla pred njima, ona poče da okleva. Grickala je donju usnicu.
Ninaeva se razvedri. „Sada vidiš da je to bila loša zamisao, zar ne? Mi nismo Aijeli, Elejna. Ta devojka mi je stvarno draga, iako se neprekidno poigrava tim svojim nožem, ali razmisli samo o svim tim glupostima koje izgovara. To je nemoguće. Sigurno znaš da jeste.“
„Nismo se složile ni sa čime što bi bilo nemoguće, Ninaeva.“ Uložila je napor da bi joj glas ostao odlučan. Ponešto od onoga što im je Avijenda predložila, kako se čini, potpuno ozbiljno... Ona je stvarno predložila da puste tog čoveka da ih išiba prutićem! „Ono sa čime smo se složile potpuno je moguće.“ Jedva. Ona glasno pokuca na ukrašena vrata. U ova je bila urezana riba, okruglasto biće sa prugama i rilom. Na svakim vratima bila je drugačija rezbarija, uglavnom ribe. Odgovora nije bilo.
Ninaeva glasno ispusti dah koji mora da je zadržavala. „Možda je nekud i izašao. Moraćemo da dođemo neki drugi put.“
„U ovo doba?“, ona ponovo pokuca. „Sama si rekla kako on uvek koristi svaku priliku da ostane u krevetu.“ Iznutra se još uvek ništa nije čulo.
„Elejna, ako je suditi po Birgiti, Met se prošle noći nalio ko čep. Uopšte nam neće biti zahvalan što smo ga probudile. Zašto ne bismo jednostavno otišle i...“