Uz krik, on se strese i ispusti krpu, stežući glavu obema rukama. Oči mu se iskolačiše. „Ognjene kockice“, zacvileo je, ili nešto veoma nalik tome. Elejni iznenada sinu kako bi on mogao biti odličan izvor jezgrovitog jezika. Štalski momci i njima slični nekako su uvek uspevali da pročiste jezik onog trenutka kada bi je videli. Naravno, ona jeste samoj sebi obećala da će ga upristojiti, načiniti ga korisnim za Randa, ali to nije moralo mnogo da utiče na njegov jezik. U stvari, shvatila je da postoji mnogo toga što nije obećala da neće činiti. Ukazivanje na to trebalo bi poprilično da umiri Ninaevu.
Posle jednog dugačkog trenutka, on progovori šupljim glasom: „Hvala ti, Ninaeva.“ Zastao je da bi progutao knedlu. „Već sam pomislio da ste vas dve neke druge koje su se prerušile, tamo za trenutak. Pošto sam, čini mi se, još uvek živ, možemo i da završimo sa tim. Izgleda mi da se prisećam Birgite koja pominje kako želite da vam nešto pronađem. Šta?“
„Nećeš ti to pronaći", odlučnim glasom mu saopšti Ninaeva. Pa, možda je bio malo više žestok nego odlučan, ali Elejni nije bilo ni na kraj pameti da je umiruje. Zasluživao je svako žmirkanje. „Ti ćeš nas pratiti a mi ćemo je naći.“
„Već se povlačiš, Ninaeva?“ Nekako je uspeo da se podsmešljivo iskezi, što je delovalo posebno podrugljivo zbog njegovih očiju. „Upravo si završila obećavajući da ćeš raditi ono što ti kažem. Ako želiš pitomog ta’verena na povocu, što ne skokneš da priupitaš Randa ili Perina, pa vidi kakav ćeš odgovor dobiti.“
„Nismo ti obećale ništa slično, Metrime Kautone“, odreza Ninaeva, podigavši se na prste. „Ja ti ništa takvo nisam obećala!“ Činilo se da će se ponovo baciti na njega. Čak je i njena pletenica delovala nakostrešeno.
Elejna je uspevala da bolje zauzda svoju narav. Sa njime im ništa neće uspeti na silu. „Mi ćemo saslušati tvoj savet, i prihvatićemo ga ako je razuman, gosparu... Mete“, nežno ga je ukorila. Sasvim sigurno nije moguće da je stvarno poverovao kako su one obećale da... Međutim, jedan pogled na njega uverio ju je da se upravo to dogodilo. O, Svetlosti! Ninaeva je bila u pravu. On hoće izazivati nevolje.
Čvrsto je držala uzde. Ponovo usmerivši, ona podiže njegov kaput sa stolice i postavi ga na pravo mesto, okačivši ga o jednu od kuka na zidu, tako da je mogla da sedne, uspravnih leđa, pažljivo namestivši suknje. Održati obećanja gosparu Kautonu Metu i samoj sebi neće biti lako, ali ništa što bi on rekao ili učinio nije moglo da je dotakne. Ninaeva odmeri jedinu preostalu stvar na koju bi mogla da sedne, nisku drvenu izrezbarenu stoličicu, pa ostade da stoji. Jednom šakom krenula je ka pletenici pre nego što je preplela ruke. Značajno je tapkala nogom.
„Ata’an Mijere nazivaju je Zdela vetrova, gosparu... Mete. To je ter’angreal...“ Kod poslednjih reči, tračak uzbuđenja probio se kroz njegovu slabost. „E, to bi bilo nešto, pronaći je“, mrmljao je, „u Rahadu.“ Odmahivao je glavom i žmirkao. „Sad ću vam reći jedno. Nijedna od vas neće kročiti nogom na drugu stranu reke bez četvorice ili petorice mojih Crvenruku za svaku. Ni van palate, kad smo već kod toga. Je li vam Birgita ispričala za belešku koja mi je bila ćušnuta u kaput? Siguran sam da sam joj rekao o tome. A tu je Karidin sa svojim Prijateljima Mraka; nećete me valjda ubeđivati kako taj ne kuva nešto.“
„Svaka sestra koja podržava Egvenu u opasnosti je od onih iz Kule.“ Telohranitelji na sve strane? Svetlosti! Ninaevine oči opasno zasvetlucaše a noga poče brže da udara. „Ne možemo se skrivati, gospa... Mete, niti to želimo. Za Džaihima Karidina ćemo se pobrinuti kada bude vreme.“ Nisu mu obećale da će mu govoriti baš sve, a nisu smele da dopuste da skreće sa pravog puta. „Trenutno postoje mnogo važnije stvari.“
„Kada bude vreme?“, poče on glasom povišenim od neverice, ali Ninaeva ga oštro prekide.
„Četiri ili pet na svaku?“, kiselo reče ona. „Pa to je bles...“ Za trenutak je zatvorila oči, a glas joj postade mekši. Malčice mekši. „Hoću da kažem, to nije razumno. Elejna i ja, Birgita i Avijenda. Ti nemaš toliko vojnika. A ionako si nam dovoljan samo ti.“ Ovo poslednje izgovorila je kao da joj neko čupa reči iz usta. Bilo je to preveliko priznanje.
„Birgiti i Avijendi nisu potrebni nadzornici", odsutno reče on. „Pretpostavljam da je ta Zdela vetrova zbilja važnija nego Karidin, ali... ne čini mi se da je to pravo, pustiti Prijatelje Mraka da se slobodno šetkaju."
Ninaevino lice lagano je postajalo purpurno. Elejna baci pogled na stajaće ogledalo, da proveri sopstveno, pa odahnu kada vide da joj je uspelo da održi smirenost. Bar spolja. Taj je čovek bio nepodnošljiv! Nadzornici? Nije mogla da se odluči šta bi bilo gore: da im je dobacio tu listu uvreda namerno, ili da je to učinio i ne primećujući šta radi. Ponovo se pogleda u ogledalu, pa malo spusti bradu. Nadzornici! Ona je bila oličenje stabilnosti.
Proučavao ih je tim krvavim podbulim očima, ali izgleda da ništa nije primećivao. „Je li to sve što vam je Birgita kazala?“, upitao ih je, a Ninaeva mu odreza: „E sad je stvarno dosta, čini mi se, čak i od tebe.“ Neobjašnjivo, on je delovao ne samo iznenađeno nego i veoma zadovoljno.
Ninaeva stupi ka njemu, a onda čvršće privi ruke uza sebe. „S obzirom na to da u ovom trenutku nipošto nisi u stanju da kreneš s nama, bilo kuda – i nemoj da si se mrštio na mene, Mete Kautone: to nije preterivanje, to je naprosto istina! onda možeš ostatak jutra da utrošiš na preseljenje u palatu. I nemoj da ti je palo na um da ćemo ti pomagati u prenošenju tvojih stvari. Nisam obećala da ću ti izigravati tovarnog konja.“
„Izgubljena žena je i više nego dobra“, ljutito otpoče on, onda se zaustavi a izraz zaprepašćenja proširi mu se preko lica. Izraz užasavanja, rekla bi Elejna. To će ga naučiti da ne reži kada mu je glava kao lubenica. Ili je bar njena bila takva, onaj put kad je previše popila. Naravno, on iz toga neće izvući nikakvu pouku. Muškarci ne prekidaju da guraju ruke u vatru, jer svaki put misle kako se ovog puta neće opeći, bar je tako Lini uvek govorila.
„Ne očekuješ valjda da ćemo pronaći Zdelu u prvom pokušaju“, nastavila je Ninaeva, „ta’veren ili ne. A izlazak svakog dana biće mnogo jednostavniji ako ne moraš da prelaziš preko trga.“ Ako ne budu morale da čekaju na njega svakog jutra, na to je mislila. Po njenom mišljenju, pijanstvo nije bilo jedini izgovor koji je on imao da se izležava do neka doba, daleko od toga.
„Sem toga“, dodade Elejna, „na taj način možeš nas držati na oku.“ Ninaeva iz grla ispusti zvuk koji je poprilično podsećao na režanje. Zar ona nije primećivala kako njega moraju da primame? To nije isto kao da mu je obećala kako će mu stvarno dopustiti da ih drži na oku.
Izgledalo je da on ne čuje ni nju ni Ninaevu. Ispijenih očiju, zurio je pravo kroz nju. „Zašto su, krvavog mu dobra, baš sad morale da se zaustave?" jaukao je, ali tako tiho da ga je jedva čula. Šta li je, tako mu Svetlosti, mislio time?
„Odaje su dostojne kralja, gosparu... Mete. Sama Tilin ih je izabrala, odmah iza njenih. Ona se lično veoma zainteresovala. Mete, ti ne želiš da uvrediš kraljicu, zar ne?“
Posle jednog pogleda na njegovo lice Elejna brzo usmeri da otvori prozore i isprazni lavor kroz njih. Ako je ikada videla muškarca koji se sprema da svakog trenutka istrese sadržaj svog stomaka, taj je upravo piljio u nju krvavih očiju.
„Ne vidim zašto dižeš toliku buku“, reče ona. U stvari, pretpostavljala je da vidi. Neke od žena koje ovde služe verovatno su mu dopuštale da ih štipka, ali čisto je sumnjala da će to ijedna u palati dopustiti. Isto tako neće moći po celu noć da pije i kocka se. Tilin sasvim sigurno neće odobravati loš primer za Beslana. „Svi moramo da se žrtvujemo.“ Uz napor se zaustavila na tome, ne ističući kako je njegova žrtva mala i potpuno ispravna dok je njihova užasna i nepravedna, šta god da Avijenda kaže. Ninaeva je u svakom slučaju bila protiv ikakvog žrtvovanja.