Elejna je grickala donju usnu, mršteći se. Sva njena zaleđenost kao da je nestala; ponovo je bila ona sama, izgleda. Konačno, ona reče: „Nikada ne bismo otišle u tu gostionicu da nije bilo gospara Kautona, tako da nikada ne bismo ni srele neverovatnu gazdaricu Anan niti bismo bile odvedene do tog Kružoka. Pa ako nas taj Kružok zaista odvede do Zdele, moraćemo da priznamo da je on u korenu toga.“
Met Kauton; njegovo ime ključalo joj je u glavi. Ninaeva se saplete o sopstvene noge, pa otpusti pletenicu kako bi podigla suknje. Uličica teško da je bila glatka kao popločani trg, a ni nalik uglačanim podovima palate. Povremeno je Elejna koja pokušava da shvati bila bolja od Elejne koja jasno razmišlja. „Neverovatna“, promrmljala je. „Pokazaću joj ja neverovatnost dok joj se oči ne ukrste. Niko se nikada nije ovako ponašao prema nama, Elejna. Čak ni ljudi koji su sumnjali, čak ni Morski narod. Većina ljudi bi pazila gde stupa kad bi im i desetogodišnjakinja saopštila kako je Aes Sedai.“
„Većina ljudi i ne zna kako zaista izgleda lice Aes Sedai, Ninaeva. Čini mi se da je ona nekada bila u Kuli; poznaje ono što inače ne bi mogla da zna.“ Ninaeva frknu, mrko gledajući u leđa žene koja je krupnim koracima grabila pred njom. Setejl Anan mogla je da bude u Kuli deset puta, ili stotinu, ali ona će priznati da je Ninaeva al’Mera Aes Sedai. A moraće i da se izvini. A takođe će naučiti kako je to kad te neko šeta uokolo držeći te za uvo! Gazdarica Anan baci pogled unazad, a Ninaeva joj uputi svoj ukočeni osmeh klimajući glavom kao da joj je vrat postao šarka. „Elejna? Ako ove žene znaju gde je Zdela... Ne moramo da kažemo Metu kako smo je našle.“ To baš i nije bilo pitanje.
„Ne vidim zašto“, odvrati Elejna, a onda pokopa sve njene nade dopunivši se: „Moraću da priupitam Avijendu kako bih bila sigurna."
Da se nije plašila kako će ih ta žena, Anan, napustiti na licu mesta, Ninaeva bi počela da vrišti.
Krivudava uličica izlila se u veću ulicu, a tu više nikakva priča nije pomagala. Tanana ivica sunca zaslepljivala je bleskom iznad krovova pred njima; Elejna je veoma napadno zaklonila oči jednom rukom. Ninaeva je odbila da to učini. Nije bilo baš tako loše. Jedva da je morala malo da začkilji, zaista. Čisto plavo nebo izrugivalo se njenom osećaju za vremenske prilike, koji joj je još uvek nagoveštavao kako je oluja upravo nad gradom.
Čak i ovoliko rano, nekoliko svetlo lakiranih kočija kretalo se izuvijanim ulicama, a pored njih dvostruko više nosiljki, sa po dva a ponekad i četiri bosonoga nosača, u prsnicima na zelene i crvene pruge, koji su trčkarali jer su nosili putnike sakrivene iza pozlaćenih drvenih zaslona. Tovarna kola i dvokolice čangrljali su preko kamena na pločniku, a ljudi su počinjali da ispunjavaju ulice dok su se vrata radnji otvarala a platneni krovovi pred radnjama podizali. Šegrti u prsnicima žurili su da obave svoje zadatke, a neki muškarci su prolazili sa velikim smotanim tepisima na ramenima. Pelivani i žongleri i muzičari raspoređivali su se po uglovima koji su im delovali probitačno, mešajući se sa uličnim prodavcima koji su nosili ogromne poslužavnike pune igala i mašni ili sparušenog voća. Tržnica ribe i mesa na otvorenom odavno je bila u punom zamahu; svu ribu su prodavale žene, a one su uglavnom bile i mesari, osim ako se trgovalo govedinom.
Provlačeći se kroz gomilu, pored kočija i nosiljki i dvokolica koje su očito smatrale kako nema nikakve potrebe da usporavaju, gazdarica Anan naterala ih je na brzo hodanje kako bi nadoknadila prekide. A njih je bilo poprilično. Činilo se da je ona dobro poznata žena, koju su pozdravljali vlasnici radnji i zanatlije i druge gostioničarke što su stajale u svojim vratima. Vlasnici radnji i zanatlije zasluživali su samo po nekoliko reči, pristojno klimanje glavom, ali uvek je zastajala da proćaska sa gostioničarkama. Posle prvog zaustavljanja Ninaeva je grozničavo želela da se to ne ponovi; posle drugog, počela je da se moli za to. Posle trećeg, zurila je pravo pred sebe i uzaludno pokušavala da je ne čuje. Elejnino lice bivalo je sve kruće i kruće, hladnije i hladnije; brada joj se dizala sve dok nije postalo pravo čudo kako uopšte vidi kuda hoda.
Postojao je dobar razlog za to, nevoljno je morala da prizna Ninaeva. U Ebou Daru, neko odeven u svilu mogao bi da prepešači dužinu nekog trga, možda, ali ništa dalje od toga. Svi ostali koji su se mogli videti nosili su vunu ili lan, povremeno sa dosta veza, izuzimajući ponekog prosjaka koji je nabavio odbačene svilene stvari, oparane po svim ivicama i sastavljene više od rupa negoli od tkanine. Samo je želela da gazdarica Anan izabere neko drugo objašnjenje da bi objasnila zašto njih dve voda ulicama. Samo je želela da ne mora ponovo da sluša priču o dve lakomislene devojke koje su potrošile sav svoj novac na gizdavu odeću kako bi ostavile utisak na jednog muškarca. Met se lepo izvukao iz svega toga, žežen bio. Drag jedan mladić, da gazdarica Anan nije udata, divan plesač, trunčicu nestašan. Sve su se žene smejale. Međutim, ona i Elejna nisu. Nisu, bezumne male medenčice to je bila reč koju je koristila; Ninaeva je mogla da pogodi šta treba da znači medenčice koje su ostale bez novca jer su jurile muškarce i njihove novčanike pune mesinganih džidža i plehanih bidža za magarčenje budala, maloumne tupavice koje bi spale na prosjačenje ili krađu da, eto, gazdarica Anan nije slučajno poznavala nekoga ko će im dati posao u kuhinji.
„Ne mora baš da se zaustavi u svakoj gostionici ovoga grada“, zareža Ninaeva dok su se žurno udaljavale od Nasukane guske, prostrane trospratnice sa gostioničarkom čije su uši krasili krupni granati, i pored skromnog imena. Gazdarica Anan jedva da je s vremena na vreme pogledala da li je još uvek prate, sada. „Shvataš li ti da više nikada nećemo moći da se pojavimo ni na jednom od tih mesta!“
„Pretpostavljam da joj je to i bila namera.“ Svaka Elejnina reč bila je isklesana od leda. „Ninaeva, ako si nas povela u trku za divljim prasetom...“ Nije bilo potrebno da dovrši svoju pretnju. Ako joj Birgita i Avijenda budu pomagale, a hoće, Elejna će moći da joj zagorčava život sve dok ne bude potpuno zadovoljna.
„Odvešće nas pravo do Zdele“, ustrajavala je, mašući rukama da otera prosjaka sa užasnim purpurnim ožiljkom koji mu je zatvarao jedno oko; mogla je da prepozna testo obojeno plavenikom čim ga vidi. „Znam da hoće.“ Elejna šmrknu, napadno upadljivo.
Ninaeva je odavno izgubila račun preko koliko mostova su prešle, velikih i malih, ispod kojih su plovili teretni čamci. Sunce se diglo nad krovove za sopstvenu visinu, a onda još dva puta toliko. Ta žena, Anan, nije pratila ni ono malo prave linije što je mogla izgledalo je da se stvarno trudi da skrene s puta kako bi našla gostionice ali nastavile su uglavnom prema istoku, a Ninaeva je mislila kako mora da se približavaju reci, kada se žena sa očima poput lešnika odjednom okrenula ka njima.
„Pripazite na svoje jezike sada. Govorite samo kada vam se neko obrati i ništa više. Osramotite me i...“ Uz poslednje mrštenje i mrmljanje ispod glasa kako najverovatnije užasno greši, glavom im pokaza da je ponovo prate ka kući ravnog krova koja se nalazila pravo pred njima.
Nije to bila neka velika kuća dvospratnica bez ijednog balkona, s ispucalim malterom i ciglama koje su se videle na nekoliko mesta, a jedva da je bila na prihvatljivom mestu, uz glasan zveket tkačkih razboja s jedne i nakiselog smrada iz bojadžijske radnje sa druge strane. Međutim, vrata je otvorila služavka, proseda žena četvrtaste vilice, kovačkih ramena i čeličnih čiju koje nisu nimalo omekšale od znoja na njenom licu. Dok je ulazila za gazdaricom Anan, Ninaeva se osmehivala. Negde u toj kući, neka žena je usmeravala.