Služavka četvrtaste vilice očito je odmah prepoznala Setejl Anan, ali njeno ponašanje bilo je čudno. Spustila se u naklon uz pravo uvažavanje, a opet, očito je bila iznenađena što je vidi, a još očitije u nedoumici zbog njenog prisustva na ovom mestu. Gotovo da je zadrhtala pre nego što ih je pustila unutra. Međutim, Ninaeva i Elejna pozdravljene su bez imalo nesigurnosti. Ubačene su u dnevnu sobu na prvom spratu, a služavka im je odlučno saopštila: „Nemoj da ste prst pomerile ili bilo šta pipnule, da ne biste dobile starim dobrim, znate već čim.“ A onda je nestala.
Ninaeva pogleda u Elejnu.
„Ninaeva, to što jedna žena usmerava ne znači...“ Za trenutak taj osećaj se promenio, odjednom se povećavajući a onda opadajući da bi postao slabiji nego ranije. „Čak ni dve žene ne znače ništa“, bunila se Elejna, ali počinjala je da zvuči sumnjičavo. „Ovo je bila najlošije vaspitana služavka koju sam ikada videla.“ Ona uze crvenu stolicu visokog naslona, a trenutak kasnije i Ninaeva isto sede, ali ostala je na ivici. Od nestrpljenja, ne zato što je uznemirena. Uopšte nije bila uznemirena.
Soba nije bila velika, ali plavobele pločice poda su blistale, a bledozeleni zidovi delovali su sveže okrečeno. Nigde ni traga od pozlate, naravno, a opet, vešte rezbarije prekrivale su crvene stolice poređane pored zida i nekoliko stočića tamnijih od pločica. Lampe, koje su visile sa greda, očito su bile mesingane, uglačane do visokog sjaja. Pažljivo naređane grančice zimzeleni ispunjavale su očišćeno ognjište, a greda iznad imala je uklesanu šaru; nije bila samo običan tesani kamen. Bio je to pomalo čudan izbor teme za klesanje ono što su ljudi u Ebou Daru nazivali Trinaest grehova; čovek kome su oči gotovo sasvim prekrile lice predstavljao je zavist, čova sa jezikom do gležnjeva bio je ogovaranje, muškarac iskeženih oštrih zuba, koji je uz grudi stiskao novčiće, bio je pohlepa, i tako dalje ali sve u svemu, bila je poprilično zadovoljna. Ko god je sebi mogao da priušti tu sobu, mogao je da priušti i svež malter spolja, a jedini razlog zbog čega to nije učinjeno bio je da se ne bi isticalo, da bi se izbeglo upadanje u oči.
Služavka je ostavila otvorena vrata, pa se kroz njih odjednom začuše glasovi koji su dolazili hodnikom.
„Ne mogu da verujem da si ih dovela ovamo.“ Glas govornice zvučao je ukočeno, od nesigurnosti i besa. „Ti znaš koliko smo mi oprezne, Setejl. Ti znaš i više nego što bi trebalo, a sa time si sasvim sigurno upoznata."
„Zbilja mi je žao, Riejna“, ukočeno je odgovorila gazdarica Anan. „Pretpostavljam da nisam promislila. Ja... ponizno se stavljam na raspolaganje, koliko kao jamčevina za ponašanje ovih devojka toliko i tvome presuđivanju.“ „Naravno da to ne dolazi u obzir!“ Riejnin glas sada je postao visok od zaprepašćenja. „Reći tako nešto... htedoh da kažem, nije trebalo, ali... Setejl, izvinjavam ti se što sam podigla glas. Kaži mi da mi opraštaš.“
„Ti nemaš nikakav razlog za izvinjenje, Riejna.“ Gostioničarka je uspevala da istovremeno zvuči skrušeno i neodlučno. „Ja sam pogrešila što sam ih dovela.“
„Ne, ne, Setejl. Nije trebalo da ti se obraćam na takav način. Molim te, moraš mi oprostiti. Molim te, učini to.“
Ta žena, Anan, i Riejna Korli uđoše u dnevnu sobu, a Ninaeva iznenađeno zatrepta. Po govoru, očekivala je nekoga ko je bio mlađi od Setejl Anan, ali Riejnina kosa bila je većim delom seda, a lice joj je bilo puno nečega što su možda bile bore od smeha, iako su sada bile zgrčene od brige. Zbog čega bi se starija žena toliko unižavala pred mlađom, zašto je mlađa to prihvatala, koliko god to bilo na pola srca? Ovde su običaju bili drugačiji, Svetlost to zna, neki i previše; prosto nije želela da razmišlja o tome. Ali sasvim sigurno nisu ovoliko drugačiji. Naravno, ona nikada nije ni pokušala da se unizi pred Ženskim krugom, tamo, kod kuće, ali ovo...
Naravno da je Riejna mogla da usmerava to je i očekivala, u svakom slučaju ali nije očekivala takvu snagu. Riejna nije bila jaka kao Elejna, niti čak ni kao Nikola spaljena bila ta bedna devojka! ali je vrlo verovatno bila jednaka sa Šerijam, na primer, ili sa Kvemsom, ili Kirunom. Nije bilo mnogo žena takve snage, pa iako ih je ona lično daleko prevazilazila, bila je iznenađena da to otkrije ovde. Ta žena mora da je jedna od divljakuša; Kula bi našla način da zadrži u svojim rukama takvu ženu, pa makar je celog njenog života držale u haljini polaznice.
Poravnavajući suknje, Ninaeva se podiže dok su ove ulazile kroz vrata. Nije to bilo zbog uznemirenosti, sigurno; sasvim sigurno nije. O, ali kad bi samo ovo ispalo kako treba...
Riejnine pronicljive plave oči proučavale su njih dve sa izrazom nekoga ko je upravo pronašao dve svinje u svojoj kuhinji, upravo izašle iz svinjca i uvaljane u blato. Tapkala je lice tankom maramicom, iako je u unutrašnjosti kuće bilo hladnije nego napolju. „Pretpostavljam da ćemo morati nešto da učinimo s njima“, promrmljala je, „ako su ono za šta se predstavljaju.“ Glas joj je još uvek bio prilično visok, muzikalan i gotovo mladalački. Kad je to izustila, zbog nečega se iznenada trgla i postrance pogledala gostioničarku, što uključi novi krug oklevajućih izvinjenja gazdarice Anan i uzbuđene pokušaje gazdarice Korli da joj odvrati. U Ebou Daru, kada su ljudi bili zbilja učtivi, izvinjenja su mogla da se izmenjuju i po sat vremena.
Elejna je takođe ustala, pomalo ukočenog osmeha. Ona podiže obrve ka Ninaevi, a onda savi ruku i prstom se dotače po obrazu dok je lakat naslanjala na drugi dlan.
Ninaeva pročisti grlo. „Gazdarice Korli, ja se zovem Ninaeva al’Mera, a ovo je Elejna Trakand. Mi tražimo...“
„Setejl mi je rekla sve o vama“, zloslutno je prekide plavooka žena. Bez obzira koliko je sedih bilo u njenoj kosi, Ninaeva je pretpostavila da je žena čvrsta kao kamena ograda. „Naoružaj se strpljenjem, devojko, a ja ću se neposredno pozabaviti vama.“ Ona se ponovo okrenu ka Setejl, tapkajući obraze maramicom. Jedva prikrivena nesigurnost ponovo joj ukoči glas. „Setejl, molim te, ako možeš da mi oprostiš, ali moram da ispitam ove devojke i...“
„Vidi ko nam se vratio nakon svih ovih godina!“, bubnu niska punačka žena srednjih godina, upravo uletevši u sobu i pokazavši glavom ka svojoj pratilji. I pored haljine iz Ebou Dara sa crvenim pojasom i uprkos preplanulom licu koje se presijavalo od vlage, njen naglasak je bio čisto kairhijenjanski. Njena jednako znojava pratilja u tamnoj, jednostavno krojenoj haljini trgovkinje, bila je za glavu viša, nimalo starija od Ninaeve, tamnih iskošenih očiju, jako povijenog nosa i širokih usta. „To je Gejrnija! Ona...“ Bujica reči iznenada se prekide kada je punačka žena zbunjeno shvatila da je tu još neko.
Riejna uz pljesak sastavi ruke kao za molitvu, ili možda da ne bi udarila nekoga. „Berovajna“, napeto reče ona, „jednoga dana ćeš sleteti sa litice, pravo dole, pre nego što shvatiš da ti više nije pod nogama."
„Žao mi je, Najsta...“ Pocrvenevši, Kairhijenjanka obori oči. Saldejka je odjednom delovala veoma zauzeta proučavanjem kruga sa crvenim draguljima koji joj je bio prikačen na grudi.
Što se Ninaeve ticalo, ona pobednički pogleda ka Elejni. Obe pridošlice mogle su da usmeravaju, a saidar je i dalje bio tkan negde u kući. Još dve, ali dok Berovajna i nije bila posebno jaka, novopridošla je stajala čak iznad Riejne; mogla je da se izravna sa Romandom ili Lelejnom. To nije bilo važno, naravno, ali ovo je činilo najmanje pet. Elejna tvrdoglavo isturi bradu, ali onda uzdahnu i kratko klimnu glavom. Ponekad je trebalo uložiti nezamislive napore da bi ona bila ubeđena u bilo šta.
„Zoveš se Gejrnija?“ Gazdarica Anan govorila je polako, mršteći se na pomenutu ženu. „Veoma ličiš na nekoga koga sam nekada upoznala. Zarju Alkejis."