Pre nego što je stigla da to saopšti Gejrniji, međutim, Deris je izvodila kniks u vratima, najavljujući Serejnju Vostovan. Kao i obično, Serejnja ulete pravo unutra pre nego što je Riejna stigla da kaže kako je treba pustiti. Zbog nečega, ta upadljivo zgodna žena činila je da Gejrnija deluje popustljivo, iako se držala svakog pravila do kraja. Riejna je bila sigurna da bi ova nosila kosu u pletenicama sa zvončićima, da je bilo po njenom, a uopšte je ne bi bilo briga kako to deluje naspram njenog crvenog pojasa. A opet, da je bilo po njenom, ona nijedanput ne bi odradila svoj red sa pojasom.
Serejnja načini kniks na vratima, naravno, pa se spusti na kolena pred njom, pognute glave, ali ni pedeset godina nije učinilo da zaboravi kako bi bila žena povelike moći samo da je mogla sebe naterati da se vrati kući u Arafel. Kniksovi i sve ostalo bili su ustupci. Kada je progovorila tim prigušenim, čvrstim glasom, pomisao hoće li ta žena ikada uspeti da se pomiri sa sobom, kao i teškoće oko Gejrnije, napustiše Riejnin um.
„Kali je mrtva, Najstarija sestro. Grkljan joj je bio prerezan i činilo se da je opljačkana, sve do čarapa, ali Sumeko kaže da ju je ubila Jedna moć.“
„To je nemoguće!“, upade Berovajna. „Nijedna žena Srodnica ne bi učinila nešto takvo!“
„Neka Aes Sedai?“, reče Gejrnija, prvi put oklevajući. „Ali kako? Tu su Tri zakletve. Sumeko mora da je pogrešila.“
Riejna podiže ruku da ih utiša. Sumeko nikada nije grešila, ne u ovoj oblasti. Ona bi bila u Žutom ađahu da se nije potpuno slomila tokom ispitivanja za šal, pa iako je to bilo zabranjeno, i pored bezbrojnih pokora, ona je radila na tome da nauči još više kad god je mislila kako je niko ne gleda. Nijedna Aes Sedai nije mogla to da učini, očito, a nijedna žena Srodnica ne bi tako nešto uradila, ali... Te devojke, tako uporne, koje su znale ono što ne treba. Kružok je trajao toliko dugo, bio je pribežište prevelikom broju žena da bi sada bio uništen.
„Evo šta mora da se uradi“, reče im. Grčevi straha ponovo se pojaviše, ali ovog puta jedva da ih je primetila.
Ninaeva je besno grabila što dalje od te male kuće. To je bilo neverovatno! Te su žene imale esnaf; znala je da ga imaju! Šta god da su pričale, takođe je bila sasvim sigurna kako znaju gde se Zdela nalazi. Uradiće sve što bude potrebno kako bi ih naterala da joj to i kažu. Pretvarati se pomirljivo pred njima nekoliko sati biće daleko lakše nego podnositi Meta Kautona, samo Svetlost zna koliko još dana.
Mogla sam da budem pokorna koliko im srce želi, razdraženo je razmišljala. Pomislile bi da sam savitljiva kao stara papuča! Mogla sam... To je bila laž, a nije joj bio potreban gadan, poznati ukus da bi je ubedio u to. Kad bi imala i pola prilike, protresla bi ona svaku od tih žena dok joj ne bi saopštile ono što je želela da sazna. Dala bi ona njima Aes Sedai dok ne bi zaskičale!
Ona mrko pogleda postrance, ka Elejni. Druga žena delovala je zadubljena u misli. Ninaeva požele da joj nije poznato o čemu ova druga razmišlja. Protraćeno jutro i tome slično, gotovo potpuno poniženje. Nije volela kada bi se ispostavilo da je pogrešila. A još uvek nije navikla da greške i prizna, stvarno. A sada će morati da se izvinjava Elejni. Ona je uistinu mrzela da se izvinjava. Pa, biće dovoljno loše kada se vrate u svoje odaje. A Birgita i Avijenda su još uvek napolju, bar se nadala. Nije nameravala da to otpočne na ulici gde je ko zna ko prolazio pored njih. Gužva je bila veća, iako sunce nije delovalo mnogo više, posmatrano kroz uskovitlane oblake morskih ptica koje su im kričale nad glavama.
Nije bilo lako pronaći put, nakon svih onih zaokreta i skretanja. Ninaeva je desetak puta morala da pita za pravac, dok je Elejna gledala na drugu stranu praveći se nezainteresovana. Ona je žurno grabila preko mostova, provlačila se između kola i dvokolica, skakala s puta nosiljkama u trku koje su krivudale kroz gomilu, želeći da Elejna kaže bilo šta. Ninaeva je znala kako da podgreva zlovolju, a što je duže bila tiha, gore je bivalo kada bi progovorila, tako da je, što je duže Elejna hodala ne progovarajući, predstava u njenoj glavi o onome što će se dogoditi kada se vrate u svoje odaje, bivala sve tmurnija. A od toga je postajala besna. Morala je da prizna pogrešku, makar samoj sebi. Elejna nema nikakvo pravo jer je tera da pati na ovakav način. Poprimila je takav izraz lica da su im se čak i ljudi koji nisu primećivali njihovo prstenje uklanjali s puta. Oni koji ga jesu primetili obično su nalazili neodložnu potrebu da budu u susednoj ulici. Čak su se i neki nosači nosiljki uklanjali pred njom.
„Koliko stara ti je izgledala Riejna?“, odjednom progovori Elejna. Ninaeva skoro da je poskočila. Gotovo da su stigle na Mol Haru.
„Pedeset godina, možda šezdeset. Ne vidim zašto je to važno.“ Ona pređe očima preko gomile da proveri je li iko dovoljno blizu da ih čuje. Ulična prodavačica, koja je prolazila sa poslužavnikom punim gorkog žutog voća po imenu limun, pokuša da proguta svoj povik usred reči kada se Ninaevin pogled za trenutak zaustavio na njoj, što je dovelo do toga da se presamiti preko poslužavnika zagrcnuvši se i kašljući. Ninaeva samo šmrknu. Žena je verovatno prisluškivala, ako nije nameravala da im iseče kese. „One jesu esnaf, Elejna, i one znaju gde se Zdela nalazi. Naprosto znam da je tako.“ To uopšte nije bilo ono što je nameravala da kaže. Ako se sada izvini što je uvalila Elejnu u ovo, možda neće biti tako loše.
„Pretpostavljam da jesu“, odsutno odvrati Elejna. „Pretpostavljam da bi mogle znati. Kako to da je ona toliko ostarila?“
Ninaeva se zaustavi u mestu nasred ulice. Posle sve te rasprave, pošto su ih tako izvukle na ulicu, ona je pretpostavljala? „Pa, ja pretpostavljam da je starila na isti način kao i mi ostali, dan za danom. Elejna, ako si u to verovala, zašto si objavila ko si kao Riejnon u Kuli?“ To joj se poređenje baš dopadalo; prema predanju, ono što je kraljica Riejnon dobila bilo je vrlo daleko od onoga što je želela.
Elejni kao da posle pitanja nije sinulo, bez obzira na sve njeno obrazovanje. Dok je kočija sa zelenim zavesama tutnjala pored njih, ona povuče Ninaevu na jednu stranu ulica na tom mestu nije bila preterano široka pred krojačku radnju sa širokim vratima kroz koja se videlo nekoliko krojačkih lutki obučenih u poludovršene haljine.
„One nisu želele ništa da nam kažu, Ninaeva, i ne bi, ni da si klekla na kolena i preklinjala.“ Ninaeva uvređeno zausti, a onda čvrsto stisnu usne. Ona nikada nije pominjala preklinjanje. Sem toga, zašto bi ona morala biti jedina? Bolje bilo koja žena negoli Met Kauton. Elejna je, međutim, uhvatila zalet i nije dozvoljavala da je išta skrene. „Ninaeva, ona mora da je usporila kao i sve ostale. Koliko godina ona mora da ima da bi izgledala kao da joj je pedeset ili šezdeset?“
„O čemu ti to pričaš?“ Ne razmišljajuči, Ninaeva zapamti položaj radnje; krojačicin rad delovao je prilično dobro, vredan podrobnijeg razgledanja. „Verovatno ne usmerava nimalo više nego što mora, uplašena da će je neko greškom zameniti za sestru. Ona ne bi želela da ima suviše glatko lice, na kraju krajeva.“
„Ti nikada nisi pazila na časovima, je li?“, promrmlja Elejna. Ugledala je punačku krojačicu kako im se osmehuje s vrata, pa povuče Ninaevu ka uglu zgrade. Uzimajući u obzir količinu čipke koju je krojačica imala na sopstvenoj haljini ceo gornji deo je bio prekriven njome, a delimično je padala i preko otkrivenih podsukanja nju bi trebalo pažljivo nadgledati ako Ninaeva tu nešto poruči. „Zaboravi za trenutak na odeću, Ninaeva. Ko je najstarija Prihvaćena koje možeš da se setiš?“
Ona vrlo ravno odmeri Elejnu. Ta je žena to tako izgovorila kao da ona nikada ne misli ni o čemu drugom! A i slušala je. Ponekad. „Elin Varel, mislim. Ona je mojih godina, čini mi se.“ Naravno, haljina te krojačice bolje bi izgledala sa malo manjim izrezom i mnogo manje čipke. Od zelene svile. Lan je voleo zeleno, mada sasvim sigurno nije nameravala da bira haljine zbog njega. A voleo je i plavo.