Elejna se tako glasno nasmeja da se Ninaeva zapitala da nije slučajno razmišljala naglas. Grozničavo crveneći, ona pokuša da objasni bila je sigurna da će joj to uspeti; do Bel Tina ali druga žena nije joj dala priliku da izusti ijednu reč. „Elinina sestra došla je u posetu baš pre nego što si ti prvi put došla u Kulu, Ninaeva. Njena mlađa sestra. Žena je imala sedu kosu. Pa, bar delimično. Njoj mora da je preko četrdeset, Ninaeva."
Elin Varel je imala preko četrdeset? Ali.J „Šta to pričaš, Elejna?“
Niko nije bio dovoljno blizu da bi slušao, a delovalo je kao da niko i ne gleda u njih, izuzimajući krojačicu koja je još bila puna nade, ali Elejna snizi glas do šapata. „Mi usporavamo, Ninaeva. Negde između dvadesete i dvadeset i pete počinjemo da starimo mnogo sporije. Koliko, zavisi od naše snage, a opet i ne zavisi. To se događa sa svakom ženom koja može da usmerava. Takima je kazala kako misli da je to početak poprimanja bezvremenog izgleda, mada ja mislim da ga nijedna nije poprimila dok nije nosila šal bar godinu ili dve, a ponekad po pet ili više. Razmisli. Ti znaš da je bilo koja sestra koja ima sede vlasi stara, čak iako to ne treba pominjati. Zato, ako je Riejna usporila, a mora da jeste, koliko je ona stara?“
Ninaevu nije bilo briga koliko je stara Riejna. Želela je da zaplače. Nije ni čudo što su svi odbijali da joj poveruju koliko ima godina. To je pojašnjavalo zbog čega ju je Ženski krug, tamo, kod kuće, gledao preko ramena kao da nisu bile sigurne je li dovoljno stara da joj potpuno veruju. Poprimanje bezvremenog izgleda sestre bilo je vrlo dobro, ali koliko će joj trebati da dobije prve sede vlasi? Trepćući, ona se besno okrenu na drugu stranu. Nešto je kratko udari u zadnji deo glave. Posrnuvši, ona se zapanjeno okrenu ka Elejni. Zašto ju je udarila? Samo, Elejna je ležala prostrta, zatvorenih očiju i sa gadnom ljubičastom oteklinom na slepoočnici. Nesigurno, Ninaeva se spusti na kolena i uze prijateljicu u naručje.
„Tvojoj prijateljici mora da je pozlilo“, reče dugonosa žena, kleknuvši kraj njih, ne obraćajući pažnju na žutu haljinu koja je otkrivala previše poprsja čak i po merilima Ebou Dara. „Da vam pomognem.“
Visok čova, zgodan u svome vezenom svilenom prsniku, ako se izuzme njegov ulagivački osmeh, sagnuo se da dotakne Ninaevino rame. „Ovamo, ja imam kočiju. Odvešćemo vas nekud gde je udobnije nego na kaldrmi."
„Odlazite“, pristojno im reče Ninaeva. „Nije nam potrebna vaša pomoć.“
Međutim, čova je uporno pokušavao da je podigne na noge, da je povede ka crvenoj kočiji, iz koje je odlučno domahivala neka uzbuđena žena. Dugonosa žena stvarno je pokušala da podigne Elejnu, zahvaljujući čoveku na pomoći i brbljajući kako njegova kočija zvuči kao odlična zamisao. Gomila posmatrača kao da se stvorila iz vazduha, praveći polukrug, žene su saosećajno mrmljale o onesvešćivanju zbog vrućine, muškarci su se nudili da pomognu i ponesu gospe. Usukan tip potpuno opušteno posegnu za Ninaevinom kesom sa novcem pravo pred njenim nosom.
U glavi joj se još uvek vrtelo dovoljno da joj posezanje za saidarom bude otežano, ali čak i da joj sva ova brbljiva gomila nije raspalila narav, ono što je ugledala da leži na ulici to bi učinilo. Jedna strela sa zatupljenim kamenim vrhom. Ista ona koja je nju okrznula a pogodila Elejnu. Ona poče da usmerava, a usukani secikesa se presavi, držeći se za stomak i skičeći kao prase u kupinama. Drugi tok, a dugonosa žena se prevrnu unazad sa dvostruko višim vriskom. Čova u svilenom prsniku je, činilo se, odjednom zaključio kako im, na kraju krajeva, nije potrebna njegova pomoć, jer se okrenuo i potrčao ka kočiji, ali ona i njemu izruči njegovo sledovanje. On je kričao jače od bilo kog razbesnelog bika dok ga je žena iz kočije uvlačila vukući ga za prsnik.
„Hvala vam, ali nije nam potrebna nikakva pomoć“, povika Ninaeva. Pristojno.
Samo ih je nekoliko ostalo koji su to mogli da čuju. Kada je postalo jasno da je upotrebljena Jedna moć a ljudi koji su skakutali uokolo i urlali bez vidljivog razloga bili su dovoljno jasna naznaka za većinu požurili su nekud drugde. Dugonosa žena pribrala se i stvarno uskočila na zadnji deo crvene kočije, čvrsto se držeći dok je kočijaš u tamnom prsniku šibao konje kroz gomilu, a prolaznici su odskakali u stranu. Cak se i secikesa odšunjao što je brže mogao.
Ninaeva ne bi ništa više brinula ni da se zemlja otvorila i progutala sve njih. Dok su joj se grudi nadimale, ona izatka tanke tokove Vazduha i Vode, Zemlje, Vatre i Duha, izmešane i slivene, pa njima pređe kroz Elejnu. Bilo je to jednostavno tkanje, nikakav napor i pored sopstvene blage vrtoglavice, a njegov učinak je bio da je ponovo počela da diše. Oteklina nije bila opasna; kosti Elejnine lobanje nisu bile polomljene. Uobičajeno, ona bi preusmerila te iste tokove u mnogo isprepletanije tkanje, Lečenje koje je ona sama otkrila. Međutim, tog trenutka bila je sposobna samo za jednostavnija tkanja. Koristeći samo Duh, Vazduh i Vodu, ona izatka Lečenje koje su Žute koristile od pamtiveka.
Odjednom, Elejna širom otvori oči pa uz soptanje, koje kao da je izvuklo sav vazduh iz nje, poče da se grči poput pastrmke u mreži, udarajući potpeticama o pločnik. To je trajalo samo za trenutak, naravno, ali tokom tog trenutka oteklina se skupila i nestala.
Ninaeva joj je pomagala da ustane kad se pojavila ženska ruka koja je držala tučanu kupu punu vode. „Čak i Aes Sedai mogu da ožedne nakon nečeg ovakvog“, govorila je krojačica.
Elejna posegnu za njom, ali Ninaeva joj brzo spusti prste na zglob. „Ne, hvala.“ Žena slegnu ramenima, a kada se okrenula da pođe, Ninaeva drugačijim glasom reče; „Hvala vam“. Izgleda da je to bilo lakše za izgovaranje što se više ponavljalo; nije bila sigurna da li joj se to dopada.
More čipke zatalasalo se kad je krojačica ponovo slegnula ramenima. „}a pravim haljine za svakoga. Mogla bih bolje da vam uskladim boje nego što su te.“ Ona potom nestade u svojoj radnji. Ninaeva se namršti za njom.
„Šta se dogodilo?“, zahtevala je da zna Elejna. „Zbog čega mi nisi dopustila da uzmem piće. Žedna sam i gladna.“
Poslednji put se mršteći ka krojačici, Ninaeva se saže i podiže strelu.
Drugoj ženi ništa nije trebalo objašnjavati. Saidar smesta zasija oko nje. „Teslina i Džolina?“
Ninaeva odmahnu glavom; lagana slabost kao da je bledela. Nije mislila da bi one dve spale na ovo. Nije tako mislila. „A šta je s Riejnom?“, tiho upita ona. Krojačica se vratila u svoja vrata, još uvek puna nade. „Možda hoće da se postara da sigurno odemo. Ili, još gore, to može da bude i Gejrnija."
To je bilo jednako sablasno koliko i Teslina i Džolina a dva puta više ju je razdraživalo.
Elejna je nekako uspevala da izgleda lepo i dok se mrštila. „Ko god da je, sredićemo ih, videćeš.“ Mrštenje prestade. „Ninaeva, ako Kružok ne zna gde se Zdela nalazi, mi je možemo pronaći, ali...“ Grickala je usnu, oklevajući. „Ja znam samo jedan način da budemo sigurne."
Ninaeva polako klimnu glavom, iako bi radije pristala da pojede šaku blata. Današnji dan je delovao tako svetlo neko vreme, ali onda se sve skovitlalo u tamu, od Riejne do... O, Svetlosti, koliko još pre nego što bude dobila svoje sede vlasi?
„Ne plači, Ninaeva. Met ne može biti baš toliko loš. Pronaći će je on za nas kroz nekoliko dana, znam to.“
Ninaeva je samo plakala još jače.
25
Umoklopka
Mogedijen nije želela da ponovo sanja taj san, ali želja da se probudi, želja da vrišti, nije joj koristila. San ju je držao čvršće nego bilo kakvi okovi. Početak prolete brzo, kao ovlašna izmaglica. Nema milosti; moraće ponovo da proživi ostatak mnogo ranije.
Jedva da je prepoznala ženu što je ušla u šator u kome su je držale kao zarobljenicu. Halima, pisarka jednoj od onih budala koje su sebe nazivale Aes Sedai. Budale, a opet su je držale dovoljno čvrsto pomoću ogrlice od srebrnog metala, držale su je i naterale su je da im se pokorava. Brz pokret, iako se molila za sporost. Taje žena usmerila kako bi stvorila svetlo, a Mogedijen je videla samo svetlo. To mora da je bio saidin među živima, samo su Izabrani znali kako da posegnu za Pravom moći Moći koja je poticala od Mračnog a samo je nekolicina bila dovoljno budalasta da je upotrebi u krajnjoj nuždi ali ovoje bilo nemoguće! Zamagljena brzina. Ta žena nazvala je sebe Aran’gar i pozvala je Mogedijen po imenu, uručila joj je prizivanje za Jamu usuda i uklonila je ogrlicu a’dama, žmirkajući od bola koji nijedna žena ne bi trebalo da oseti. Ponovo koliko li je puta ovo već učinila? -ponovo Mogedijen izatka mali prolaz u šatoru. Ona je lelujala kako bi sebi dala vremena za razmišljanje u beskrajnoj tami, ali čim je stupila na svoju platformu u obliku malog, zatvorenog mermernog balkona sa sve udobnom naslonjačom, već je stigla do tamnih padina Šajol Gula, zauvek zaogrnutih sumrakom, gde su otvori i prokopi ispuštali paru i dim i oštra isparenja, a Mirdraal joj je prišao, u potpuno crnoj odeždi, beo poput puža golaća, bezoki čovek, samo viši, krupniji od bilo kog drugog Polutana. Nadmeno ju je odmerio i rekao joj je svoje čudno ime neupitan i naredio joj je da pođe; to nije bilo ponašanje kakvo su Mirdraali imali pred Izabranima. Sada je u dubini uma vrištala na san da se pomeri brže, da se zamagli dok ne bude potpuno nemoguće videti ga, potpuno nemoguće saznavati, ali sada, dok je pratila Šajdara Harana u Jamu usuda, sada... Sve se vratilo na svoju uobičajenu brzinu i činilo se stvarnije u Tel’aran’riodu negoli u budnom svetu.