Prilika u tami poprimi oblik žene, preniske da bi bila Lini. „Pomislila sam da si još uvek budna", meko se začu Breanin glas. „Popij ovo; pomoći će ti.“ Kairhijenjanka pokuša da stavi srebrni pehar u Morgazinu ruku. Pomalo je mirisao na kiselo.
„Sačekaj dok ne budeš pozvana da mi doneseš piće“, odbrusi ova, odgurnuvši pehar. Topla tečnost rasu joj se preko ruke, preko lanenih čaršava. „Gotovo da sam zaspala, kada si ti ututnjala", lagala je. „Ostavi me!“
Umesto da posluša, žena je samo stajala s licem u senci, gledajući nadole, ka njoj. Bez obzira da li je Breana stvarno bila plemenitog roda ali srozana u ovom svetu, kao što je ponekad tvrdila, ili obična služavka koja je naučila kako da oponaša svoje nadređene, ona je slušala samo kada bi to sama odlučila, a jezik joj je palacao sve u svemu i suviše slobodno. Kao što je upravo dokazivala.
„Stenješ kao neka ovca, Morgaza Trakand.“ Čak iako je bio tih, glas joj je penušao od besa. Ona uz udarac spusti pehar na noćni stočić pored kreveta; deo tečnosti razli se po njegovoj površini. „Pih! Mnoge druge doživele su i gore. Živa si. Nijedna kost ti nije slomljena; pri zdravom si razumu. Izdrži; pusti da ono što je prošlo prođe, a ti nastavi sa životom. Toliko si napeta da muškarci hodaju uokolo na prstima, uključujući i gazda Gila. Lemgvin jedva da je oka sklopio prethodne tri noći.“
Morgaza se zajapuri zbog te drskosti; čak ni u Andoru, posluga se nije tako obraćala. Ona čvrsto uhvati ruku druge žene, ali njena uznemirenost borila se protiv nezadovoljstva. „Oni ne znaju, je li tako?“ Ako bi saznali, pokušali bi da je osvete, da je spasu. Poginuli bi. Talanvor bi poginuo.
„Lini i ja smo im stavile povez preko očiju, namesto tebe“, brecnu se Breana, izvukavši ruku i preteći joj njome. „Ako bih mogla da spasem Lemgvina, dopustila bih da saznaju kakva si ti blejava ovca. On u tebi vidi otelotvorenje Svetlosti; ja vidim ženu bez hrabrosti da se suoči s novim danom. Neću dopustiti da ga tvoj kukavičluk uništi.“
Kukavičluk. Morgaza je ključala od ozlojeđenosti, a opet, nije imala reči. Prsti joj se ukopaše u čaršave. Nije smatrala da bi hladnokrvno pristala da legne sa Valdom, ali da se to dogodilo, mogla bi da živi s tako nečim. Makar je mislila da bi mogla. Bila je potpuno druga stvar reći „da“ jer se bojala ponovnog suočenja sa Asunavinim konopima vezanim u čvorove i iglama, a još više se bojala da bi on na kraju ipak došao do toga. Koliko god da je vrištala pod Asunavinom službom, Valda je bio taj koji joj je pokazao prave granice njene hrabrosti, daleko manje nego što je verovala. Valdin dodir, njegova postelja, to je mogla zaboraviti, vremenom, ali nikada neće moći da spere sram onog „da“ sa svojih usana. Breana joj je sasula istinu u lice, a ona nije znala kako da joj odvrati.
Odjek čizama u hodniku spasao ju je i odagnao potrebu za tim. Vrata spavaonice se naglo otvoriše, a čovek koji je trčao zaustavio se kada je zakoračio unutra.
„Znači, budna si; dobro“, trenutak kasnije začuo se Talanvorov glas. Od toga joj je srce ponovo zakucalo, a ona je opet počela da diše. Pokuša da otpusti Breaninu šaku. Uopšte se nije sećala kada ju je dohvatila. Ali, na njeno iznenađenje, ova joj uzvrati stisak pre nego što ju je pustila.
„Nešto se događa“, nastavi Talanvor, dugačkim koracima prišavši usamljenom prozoru. Stojeći uz njega postrance, kao da izbegava da bude primećen, zurio je u noć. Mesečina je obasjavala njegovu visoku priliku. „Gazda Gile, dođi i ispričaj nam šta si video.“
Glava se pojavila u vratima, a ćela mu se presijavala u tami. Iza njega, u drugoj prostoriji, pomerila se glomazna senka. Lemgvin Dorn. Kada je Bazel Gil shvatio da je ona još uvek u krevetu, taj slabašni odsjaj njegove lobanje trgao se kao da je okrenuo oči na drugu stranu, mada teško da je uopšte mogao da razazna išta osim samog kreveta. Gazda Gil bio je čak i širi negoli Lemgvin, ali ne i toliko visok. „Oprosti mi, kraljice moja. Nisam nameravao da...“ On oštro kašljucnu, a čizme su mu strugale po patosu dok se pomerao. Da je imao kapu, verovatno bi je prevrtao po rukama, ili bi je napeto čupkao. „Tako ja u Dugom hodniku, krenuo ka... ka...“ Ka klonji, to je bilo ono što nije mogao da izgovori pred njom. „U svakom slučaju, bacim ja pogled kroz jedan od prozora i vidim jednu... jednu veliku pticu, mislim... spušta se na vrh Južnih kasarni.“
„Ptica!“ Linin visoki glas naterao je gazdu Gila da poskoči u sobu uklonivši se sa vrata. Ili je to možda bilo zbog oštrog uboda u rebra. Lini je najčešće koristila svaku prednost svoje sede kose. Ona je proletela pored njega, još uvek vezujući svoju kućnu haljinu. „Budale! Tupani pilećeg mozga! Probudili ste mi det...!“ Zaustavila se glasno kašljući; Lini nikada nije zaboravljala da je bila Morgazina dadilja, kao i dadilja njene majke, ali to joj se nikada nije omaklo pred drugima. Bila je ljuta što joj se to sada dogodilo, a to joj se osećalo i u glasu. „Probudio si svoju kraljicu zbog neke ptice!“ Nameštajući mrežicu za kosu, ona nesvesno ugura nekoliko pramenova koji su se izvukli dok je spavala. „Jesi li ti pijan, Bazele Gile?“ Morgaza se i sama pitala isto to.
„Ne znam je li to bila ptica“, bunio se gazda Gil. „Nije ličilo ni na koju pticu, ali šta još može da leti, osim slepih miševa? Bilo je veliko. Ljudi su mu sišli s leđa, a jedan mu je i dalje sedeo na vratu kada je uzletelo. Dok sam samog sebe pljuskao po licu da bih se probudio, još jedno od tih... stvorenja... spustilo se, a još ljudi je sišlo dole, a onda, eto ti još jedne, i ja sam rešio vreme je da se sve to ispriča lordu Talanvoru.“ Lini nije šmrknula, ali Morgaza je gotovo mogla da oseti njen pogled, iako nije bio uperen u nju. Čovek, koji je napustio svoju gostionicu kako bi je pratio, sasvim sigurno ga je isto osetio. „To je istina same Svetlosti, kraljice moja“, kleo se.
„Svetlosti!“, poput odjeka se oglasio Talanvor. „Nešto... Nešto se upravo spustilo na vrh Severnih kasarni.“ Morgaza ga nikada pre toga nije čula da zvuči potreseno. Sve što je želela bilo je da svi oni odu i ostave je njenoj patnji, ali činilo se kako za to nema nade. Talanvor je bio gori od Breane na mnogo načina. Daleko gori.
„Moj ogrtač“, rekla je, a ovog puta Breana je požurila da joj ga doda. Gazda Gil brzo je okrenuo lice prema zidu dok je silazila s kreveta i oblačila svileni ogrtač.
Ona požuri ka prozoru, vezujući pojas. Dugačke Severne kasarne nadnosile su se nad širokim dvorištem, četiri glomazna sprata od tamnog kamena sa ravnim krovom. Nikakvo se svetlo nije videlo, ni tu, niti bilo gde u Tvrđavi. Sve je bilo mirno i tiho. „Ništa ne vidim, Talanvore.“
On je povuče unazad. „Samo posmatraj", rekao joj je.
U nekoj drugoj prilici bilo bi joj žao što njegova ruka više nije na njenom ramenu, a bila bi razdražena sopstvenim žaljenjem koliko i njegovim načinom obraćanja. Sada, posle Valde, osećala je samo olakšanje. I razdraženost zbog tog olakšanja, koliko i zbog njegovog načina obraćanja. On je bio miljama udaljen od propisnog poštovanja, suviše tvrdoglav, suviše mlad. Nije bio mnogo stariji od Galada.
Senke su se pomerale zajedno sa mesecom, ali osim njih, ništa drugo nije se pomicalo. Dole, u gradu Amadoru, zalajao je pas, kome su se odazvali drugi. A onda, upravo kada je zaustila da otpusti Talanvora i sve njih, tama iznad ogromnih kasarni podiže se i vinu sa krova.
Nešto, tako je Talanvor to nazvao, a ni ona nije imala bolje ime. Dugačko telo, šire od bilo kog čoveka, delovalo je visoko; velika koščata krila, nalik onim u slepog miša, mahala su dok je stvorenje padalo prema dvorištu; neka prilika, čovek, sedela je na kraju izvijenog vrata. A onda krila uhvatiše vazduh i to... nešto... vinu se uvis, zaklanjajući mesečinu dok je prolazilo nad njenom glavom, a iza njega je visio dugačak tanak rep.
Morgaza lagano zatvori usta. Jedino što joj je palo na um bio je Nakot Senke. Troloci i Mirdraali nisu bila jedina, od Senke izvitoperena, stvorenja u Pustoši. Nju nikada nisu podučavali o nečem ovakvom, ali njeni predavači u Kuli rekli su joj kako tamo žive stvorovi koje niko nikada nije jasno sagledao a da je pri tom preživeo kako bi to prepričao. Međutim, otkuda je to stiglo ovako daleko na jug?