Odjednom, uz jaku tutnjavu, grom udari u pravcu glavnih kapija, pa potom ponovo, na još dva mesta oko velikog spoljnjeg zida. Ako se nije varala, i na tim mestima su se nalazile kapije.
„Šta se to, tako mu Jame usuda, dogodilo?“, promrmljao je Talanvor u trenutku tišine pre nego što su se zvona za uzbunu oglasila kroz tamu. Začuše se povici, i vriska, i prigušena buka koju kao da je pravila neka vrsta roga. Vatra izbi uz udar grmljavine, pa onda ponovo, na drugom mestu.
„Jedna moć“, gotovo bez daha reče Morgaza. Ona možda nije mogla da usmerava, ili kao da i nije, ali toliko je mogla da razluči. Pretpostavke o Nakotu Senke ispariše. „To... to mora da su Aes Sedai.“ Čula je kako je neko iza nje uhvatio dah; Lini ili Breana. Bazel Gil uzbuđeno promrmlja: „Aes Sedai", a Lemgvin je pozadi gunđao nešto, ali je to bilo suviše tiho da bi ga razumela. Tamo, u tami, metal se sudario sa metalom; vatra je plamtela a munje su udarale sa neba bez oblaka. Utišana zbog te buke, konačno se oglasiše zvona za uzbunu iz grada, ali neuobičajeno malo njih.
„Aes Sedai.“ Talanvor je zvučao kao da se dvoumi. „Zbog čega sada? Da bi tebe spasle, Morgaza? Mislio sam kako one ne mogu da koriste Moć protiv ljudi, samo protiv Senkinog Nakota. Sem toga, ako ta krilata spodoba nije bila Nakot Senke, onda nikada neću videti nijedan.“
„Ti nemaš pojma o čemu pričaš!“, odreza ona, srčano mu se suprotstavivši. „Ti...!“ Strela udari u okvir prozora i izazva vodoskok kamenčića; vazduh joj se uznemiri pred licem kada se ova odbi, prolete između njih i uz jedno čvrsto tup zabi se u jedan od krevetskih stubova. Nekoliko palaca udesno, pa bi sve njene muke bile okončane.
Nije se pomerila, ali Talanvor je povuče unazad uz kletvu. Čak i na mesečini, mogla je da vidi kako se mršti dok ju je posmatrao. Za trenutak je pomislila kako će joj dotaći lice; da je to učinio, nije bila sigurna da li bi plakala ili vrištala ili mu naredila da je ostavi jednom zauvek ili...
Umesto toga, on reče: „Verovatnije da su to neki od onih ljudi, oni Šamini, ili kako već da se nazivaju.“ On je istrajavao u prihvatanju čudnih, nemogućih priča koje su se proširile čak i po Tvrđavi. „Mislim da bih mogao da se izvučem, baš sada; svi će biti zbunjeni. Pođi sa mnom.“
Ona ga nije ispravila; malo je bilo ljudi koji su imali znanje o Jednoj moći, a još manje o razlici između saidara i saidina. Njegova zamisao bila je privlačna na neki način. Možda će uspeti da pobegnu usred zbrke bitke.
„Da je izvedeš u to!“ Lini je vrisnula. Svetlost plamenova nadjačala je mesečinu na prozoru; lomljava i tutanj zagušili su graju ljudi i mačeva. „Mislila sam da imaš malo više pameti, Martine Talanvore. ’Samo budale ljube konje i grizu vatru’ Čuo si kada ti je rekla da su to Aes Sedai. Misliš li ti da ona ne zna? Je li?“
„Gospodaru, ako to jesu Aes Sedai...“, gazda Gil nije dovršio misao. Talanvorove ruke spadoše s nje, a on je ispod glasa gunđao što nema svoj mač. Pedron Nijal bio mu je dopustio da zadrži svoje sečivo; Emon Valda nije imao toliko poverenja.
Za trenutak, razočarenje joj je nadimalo grudi. Da je samo ustrajao, da ju je odvukao... šta li ju je samo spopalo? Da je pokušao bilo kuda da je odvuče, bez obzira za razlog, ona bi se zakitila njegovom kožom. Morala je da se presabere. Valda joj je ulubio samopoštovanje ne, on ga je nezainteresovano iscepkao na trake ali ona će morati da se drži tih ostataka i da ih ponovo ispreplete. Nekako. Ako su ti razderani ostaci uopšte bili vredni da se ponovo prepletu.
„Makar mogu da saznam šta se događa“, zareža Talanvor, žureći ka vratima. „Ako to nisu tvoje Aes Sedai...“
„Ne! Ti ćeš ostati ovde. Molim te.“ Bila je vrlo srećna što joj bleda tama prikriva žestoko crvenilo lica. Radije bi sebi odgrizla jezik negoli izgovorila te poslednje reči, ali izletele su joj pre nego što je i primetila. Ona nastavi čvršćim glasom. „Ostaćeš ovde i čuvati svoju kraljicu, kao što i treba.“
Na prigušenoj svetlosti mogla je da mu razazna lice, a i njegov naklon bio je sasvim po propisu, ali opkladila bi se u poslednji bakrenjak da je i jedno i drugo bilo ljutito. „Biću u tvojoj primaćoj sobi.“ Pa, nije bilo sumnje u njegov glas. Ovog puta, međutim, nju nije bilo briga koliko je on ljut niti koliko loše to prikriva. Vrlo je verovatno da će možda ona ubiti tog razdražujućeg momka, sopstvenim rukama, ali on neće umreti večeras, saseckan od vojnika koji ni na koji način ne bi mogli da odrede na čijoj je strani.
Sad više nije bilo nade da se spava, čak i kad bi bila sposobna za tako nešto. Ne paleći lampe, ona se umi i opra zube. Lini i Breana pomogoše joj da se obuče, u plavu svilu prošaranu zelenim, sa talasima snežne čipke oko zglobova i ispod brade. Savršeno je odgovarala za prijem Aes Sedai. Saidar je besneo kroz noć. To mora da su Aes Sedai. Ko bi drugi mogao biti?
Kada se pridružila muškarcima u primaćoj sobi, oni su sedeli u tami prepletenoj mesečinom s prozora i povremenim bleskom vatre izatkane pomoću Moći. Čak i jedna sveća mogla je da privuče neželjenu pažnju. Lemgvin i gazda Gil poskočiše sa svojih stolica puni poštovanja; Talanvor ustade mnogo sporije, a nije joj bila potrebna nikakva svetlost da bi znala kako je posmatra namršteno se dureći. Besna jer će morati da ne obraća pažnju na njega ona je bila njegova kraljica! besna i jedva sposobna da to ne pokaže svojim glasom, ona naloži Lemgvinu da pomeri još visokih drvenih stolica što dalje od prozora. Sedeli su i čekali, u tišini. Ili je makar tišina vladala među njima. Spolja su se čuli gromoglasna lomljava i urlici, koji su još uvek odjekivali, zvuci rogova i povici ljudi, a kroz sve to osećala je saidar kako se diže i pada i ponovo podiže.
Lagano, posle najmanje sat vremena, bitka se umiri i prestade. Glasovi su još uvek izdavali neprepoznatljiva naređenja, ranjeni su ječali, a ponekad bi se oglasili i ti čudni prigušeni rogovi, ali više se čelik nije sudarao sa čelikom. Saidar je izbledeo; bila je sigurna da ga žene još uvek drže unutar Tvrđave, ali po njenom mišljenju nijedna sada nije usmeravala. Sve je delovalo gotovo mirno posle gužve i krkljanca.
Talanvor se uzmuvao, ali pre nego što je uspeo da se uspravi, ona mu je samo mahnula da ostane gde je; za trenutak joj se učinilo da on neće poslušati. Noć je slabila, a sunčeva svetlost šunjala se kroz prozore, obasjavajući Talanvorovo mrštenje. Ona je držala ruke u krilu sasvim nepomično. Strpljenje je bilo samo jedna od vrlina koje je ovaj mladi čovek morao da nauči. Sunce se podiže još više. Lini i Breana počeše da se došaptavaju sve zabrinutijim glasovima, bacajući poglede prema njoj. Talanvor je mrko gledao, sevajući tamnim očima, sedeći ukočeno u tom tamnoplavom kaputu koji mu je tako dobro pristajao. Gazda Gil se meškoljio, prelazeći prvo jednom, pa potom drugom rukom kroz prosedu kosu, brišući svoje rumene obraze maramicom. Lemgvin se pogrbio u svojoj stolici, zbog očiju teških kapaka nekadašnjeg uličnog siledžije delovao je poluusnulo, ali kada bi bacio pogled ka Breani, osmeh bi mu zatitrao na izbrazdanom licu slomljenog nosa. Morgaza se usredsredila na svoje disanje, gotovo kao kad je vežbala za nekoliko meseci svog boravka u Kuli. Strpljenje. Ako se neko uskoro ne pojavi, imaće nekoliko probranih oštrih reči da im saopšti, bile to Aes Sedai ili ne!
Ipak nije mogla da se uzdrži a da ne poskoči kada se iznenadno udaranje začu na vratima prema hodniku. Pre nego što je stigla da naredi Breani da pogleda ko je tamo, vrata se raskriliše, udarivši o zid. Morgaza se upilji u priliku koja je ušla.
Visok, tamnoput čovek, orlovskog nosa, hladno je zurio nazad, ka njoj, a dugačak balčak njegovog mača uzdizao mu se iznad ramena. Čudan oklop pokrivao mu je grudi, načinjen od lakiranih ploča koje su se preklapale svetlucajući zlatno i crno, a uz bok je nosio kacigu koja je ličila na glavu nekakvog insekta, crn i zlatan i zelen, sa tri duge, tanke, zelene peruške. Još dvojica opremljenih poput njega pratila su ga, noseći svoje kacige, iako bez peruški; njihovi oklopi delovali su obojeno, a ne lakirano, a držali su zapete samostrele. Još ih je stajalo u spoljnom hodniku, sa kopljima koja su imala crnozlatne kićanke.