Kola su se nizala, zaprege behu upregnute, platnene pokrivke i gvozdeni obruči skinuti. Kiruna je sa ostatkom sestara koje su položile zakletvu sedela u kolima na čelu kolone; nisu bile zadovoljne. Sa žalbama su prestale tek kad su uvidele da time ništa ne postižu, ali Perin je još mogao da čuje hladno, Ijutito mrmljanje. Barem su se vozile. Njihovi Zaštitnici okruživali su kola pešačeći nemi i nalik kamenu, dok su Aes Sedai zarobljenice stajale nagurane u ukočenoj, mrzovoljnoj gomili, okruženoj svim Mudrim koje nisu bile uz Randa, što će reći svima osim Sorileom i Amis. Zarobljeni Zaštitnici mrko su vrebali iz druge gomile, stotinak koraka dalje, veoma nalik hladnoj smrti koja čeka u zasedi. Nisu se obazirali na povrede i sisvai’amane koji su ih čuvali. Osim Kiruninog krupnog vranca, čije uzde je držao Rand, i sive ždrebice nežnih zglobova za Min, konji Aes Sedai i Zaštitnika koji nisu bili dodeljeni Aša’manima – ili upotrebljeni da se popune zaprege za kola, što je izazvalo veću gužvu nego naterivanje njihovih vlasnika da hodaju! – bili su privezani dugačkim povocima za zadnji deo kola.
„Verujete li u to, Fline? Grejdi?“
Jedan od Aša’mana koji se spremao da prođe s prethodnicom, krupan čovek seljačkog lica, nesigurno pogleda u Randa, a onda u smežuranog starca koji je šepao. Obojica su nosili srebrnu značku u obliku mača na okovratniku, ali ne i znak Zmaja. „Samo budala misli da mu neprijatelji miruju dok ih ne gleda, moj gospodaru Zmaju“, progovori starac hrapavim glasom. Zvučao je kao vojnik.
„Šta ti kažeš, Dašiva?"
Dašiva se trže, očito iznenađen što mu se obratio. „Ja... pa ja sam odrastao na imanju.“ Potpuno nepotrebno, ispravio je pojas za mač. Trebalo je da Aša’mani vežbaju s mačevima koliko i s Moći, ali Dašiva je izgledao kao da ne zna ni s kog se kraja mač drži. „Ja baš ne znam mnogo o tome šta znači imati neprijatelja.“ I pored njegove neuglednosti, osećala se izvesna oholost. A opet, svi oni su delovali prekaljeni osionošću.
„Ako ostaneš blizu mene", reče mu meko Rand, „saznaćeš.“ Perin zadrhta od njegovog osmeha. Osmehivao se i dok je izdavao naređenja za prolazak, kao da ih s druge strane čeka zaseda. „Svuda ima neprijatelja", rekao im je. „To uvek pamtite. Neprijatelji su svuda, a nikada ne znate ko su."
Izlazak je tekao nesmetano. Kola se zakotrljaše s Dumajskih kladenaca u Kairhijen; na čelu su sedele sestre, slične ledenim statuama koje se njišu. Njihovi Zaštitnici trupkali su pored, s rukama na balčacima, pogleda koji se nije zadržavao na jednoj tački; bilo je očito da smatraju kako njihovim Aes Sedai treba jednaka zaštita od onih koji su već bili na brdu, koliko i od nekoga ko bi se mogao pojaviti. Mudre stupahu terajući svoje zaduženje; nekoliko njih je koristilo prutove kojima su bockale Aes Sedai da idu u željenom pravcu, mada su se sestre svojski pretvarale da tu nema ni Mudrih ni njihovih prutova. Naiđoše i Šaido gai’šaini, trčkajući po četvoro u redu, pod nadzorom jedne jedine Device; ona mahnu ka mestu po strani pre nego što ode da se pridruži ostalim Far Dareis Mai, a gai’šaini u redovima kleknuše na pokazano im mesto, nagi poput očerupanih kokoši, a ponosni poput orlova. Pratili su ih preostali Zaštitnici pod stražom, zračeći zajedničkim besom koji je Perin iznad svega mogao da namiriše, a sledio je Ruark sa ostatkom sisvai’amana i Devicama, pa još četiri Aša’mana, svaki vodeći i konja prve četvorice, praćeni Nurelom i njegovim Krilatim stražarima, s kopljima crvenih vrhova.
Majenci su se puvali što su u zaštitnici, smejući se i dobacujući Kairhijenjanima šta bi sve uradili Šaidoima da su se vratili, iako, u stvari oni nisu bili poslednji. Poslednji je na Kiruninom škopcu izašao Rand, s Min na njenoj ždrebici. Sorilea i Amis trčkarale su s jedne strane visokog vranca, Nandera i pet-šest Devica s druge, a Dašiva je odmah iza njih vodio mirnu riđu ždrebicu. Prolaz zatreperi i nestade, a Dašiva trepnu gledajući mesto gde se našao, a zatim trapavo zajaha ždrebicu. Izgledalo je da razgovara sam sa sobom, ali to je verovatno bilo zato što se sapleo o sopstveni mač i skoro pao. Nije valjda već bio lud.
Vojska je prekrila brdo, spremna za napad koji očito nije dolazio. Mala vojska, samo nekoliko hiljada, mada bi nekada bila smatrana dovoljno velikom, pre nego što su Aijeli nahrupili preko Zmajevog zida. Lagano usmerivši konja prema Perinu, Rand je osmatrao okolinu. Dve Mudre pratile su ga u stopu, tiho razgovarajući i posmatrajući ga; za njima su išle Nandera i Device, posmatrajući sve ostalo. Da je Rand bio vuk, Perin bi rekao da njuši vazduh. Nosio je Zmajevo žezlo prebačeno preko jabuke sedla – dve stope dugo koplje ukrašeno zeleno-belim perjanicama i izrezbarenim zmajevima – i povremeno ga je odmeravao u ruci, kao da se podseća da je tu.
Kad je dojezdio do njega, Rand se zabulji u Perina jednako usredsređeno kao i kad je proučavao okolinu. „Tebi verujem", konačno je izgovorio klimnuvši glavom. Min se promeškolji u sedlu, a on dodade : „I tebi, Min, naravno. A i tebi, Loijale.“ Ogijer, koji se nesigurno prebacivao s noge na nogu, oklevajući pogleda u Perina. Rand pogleda u okolna brda. Aijele i Aša’mane i ostale. „Samo nekolikima mogu verovati", prošaputa umorno. Miris mu je bio zbrkan, kao da je poticao od najmanje dva čoveka – ljutnja i strah, odlučnost i očaj. A kroz sve to provlačila se iscrpljenost.
Ostani razuman, požele Perin da mu dovikne. Drži se. Međutim, osećaj krivice vezao mu je jezik. Jer on je to želeo da kaže Ponovorođenom Zmaju, a ne svom prijatelju iz detinjstva. On je želeo da mu prijatelj ostane razuman; Ponovorođeni Zmaj morao je da ostane razuman.
„Moj gospodaru Zmaju", iznenada se oglasi jedan od Aša’mana. Izgledao je jedva malo veći od dečaka, tamnih očiju krupnih kao u devojčice, bez mača ili kule na svom okovratniku, ali ponosnog držanja. Narišma. Perin je čuo da ga tako zovu. „Na jugozapadu."
Jedno obličje potrčalo je iz žbunja oko milju odatle – žena sa suknjama prikačenim na bokove. Perinu beše jasno da je Aijelka. Mudra, pomisli, mada nije bilo stvarno moguće to odmah zaključiti. Prosto je bio siguran. Kad ju je ugledao, sva mu se napetost vratila. Neko na vidiku, baš tu gde su izašli iz Prolaza, nije mogao da bude dobra vest. Šaidoi su ponovo uznemiravali Kairhijen kada je krenuo za Random, ali za Aijele Mudra je bila Mudra, bez obzira iz kog je klana. One su mogle da se posećuju, da kao dobre susetke piju čaj dok se njihovi klanovi međusobno ubijaju. Dva Aijela u borbi na smrt prekinuće i razdvojiti se da bi Mudra mogla da prođe između njih. Možda je jučerašnji dan to promenio, a možda i nije. Slabašno uzdahnu. Ni u najboljem slučaju ona nije bila dobra vest.
Izgledalo je kao da su svi na brdu osećali isto. Svuda se videlo komešanje, koplja se podigoše, strele prinese lukovima. Kairhijenjani i Majenci su se vrpoljili u sedlima, a Aram isuka mač, očiju sjajnih od iščekivanja. Loijal se osloni na svoju dugačku sekiru i sažaljivo pređe prstom po ivici oštrice. Sočivo je imalo oblik obične sekire za drva, ali ukrašeno pozlaćenim lišćem i spiralama. Pozlata je bila iskrzana nedavnom upotrebom. Ako ponovo bude morao da je upotrebi, on će to i učiniti, ali jednako nevoljno koliko i Perin svoju, a uglavnom i iz istih razloga.
Rand je samo sedeo na svom konju i bezizražajno posmatrao. Min je primakla svoju ždrebicu dovoljno blizu da ga potapše po ramenu pokretom nekog ko pokušava da smiri nakostrešenog mastifa.
Ni Mudre nisu pokazivale uznemirenost, iako nisu stajale mirno. Sorilea dade znak a desetak žena, koje su čuvale Aes Sedai, odvoji se kako bi se pridružile njoj i Amis, podalje od Randa i van dometa Perinovih ušiju. Samo ih je nekoliko imalo sede u kosi, a Sorilea je bila jedina s borama na licu, a opet, jedva da je koja od prisutnih Mudrih uopšte imala sede. Uistinu, nije bilo mnogo Aijela koji su živeli dovoljno dugo da bi im kosa posedela. Ove žene su, međutim, bile uticajne, kako god da su Mudre to određivale. Perin je viđao Sorileu i Amis kako se savetuju sa istom grupicom i ranije, mada savetovanje i nije bila tačna reč. Sorilea je govorila, uz Amisine povremene upadice, a ostale su slušale. Edara se zbog nečega pobuni, ali je Sorilea umiri ne zastajkujući, a onda pokaza na dve među njima, Sotarinu i Kosainu. One smesta prebaciše suknje preko ruku i pojuriše ka pridošlici dok su im noge bleskale u trku.