„Faila ne laže!“, zareža Perin. Pa, barem ne o nečem ovakvom.
Kolaver se ponovo pribrala. Iako je bila niska, ispravila se sa svakim palcem svoje visine. Perin bi skoro mogao da joj se divi. Da nije bilo Mejlana i Maringila i ove Meire i samo Svetlost zna koliko drugih. „Tražim pravdu, moj gospodaru Zmaju.“ Glas joj je bio miran, državnički. Kraljevski. „Nema dokaza ni za šta od ove... ove prljavštine. Tvrdnja da je neko ko više nije u Kairhijenu rekao da sam izrekla reči koje nisam? Nikada! Zahtevam pravdu gospodara Zmaja! Po tvojim sopstvenim zakonima, mora postojati dokaz.“
„Otkud znaš da više nije u Kairhijenu?“, zahtevao je Dobrejn. „Gde je ona?“
„Pretpostavljam da je otišla.“ Odgovor je bio upućen Randu. „Meira je napustila moju službu i zamenila sam je Rilom, onom tamo“, pokazivala je na treću pratilju s leva. „Pojma nemam gde se nalazi. Dovedite je, ako je u gradu, pa neka ponovi te šašave optužbe preda mnom. Baciću joj njene prljave laži pravo u lice.“ Faila joj dobaci ubitačan pogled. Perin se samo nadao da neće izvući jedan od noževa sakrivenih u odeći; imala je lošu naviku da ih poteže kad god se suviše naljuti.
Anura pročisti grlo. Proučavala je Randa suviše pomno da bi se Perin mogao osećati opušteno. Tim pogledom ptice koja proučava crva iznenada ga je podsetila na Verin. „Mogu li ja da govorim, gosparu... ovaj... moj gospodaru Zmaju?“ Kad on ukočeno potvrdi, ona nastavi, nameštajući šal. „O mladoj Meiri ja ne znam ništa osim da je jednog jutra ona bila ovde, a pre nego što je noć pala, nije mogla nigde da se nađe i niko ne zna kuda je otišla. Ali lord Maringil i visoki lord Mejlan, oni su drugo. Prva od Majena, ona je dovela sa sobom dva odlična hvatača lopova, ljude iskusne u pronalaženju zločinaca. Oni su doveli pred mene dvojicu od onih što su na ulici napali iz zasede lorda Mejlana, iako su obojica tvrdili da su oni samo držali ruke dok su ga ostali probadali. Isto tako su mi doveli sluškinju; ona je stavila otrov u začinjeno vino koje je lord Maringil voleo da pije pred spavanje. I ona je tvrdila da je nevina; njena obogaljena majka bi umrla, a i ona sama, da nije umro lord Maringil. Tako kaže ona, i u njenom slučaju, ja verujem da govori istinu. Njeno olakšanje od priznanja nije bilo lažno, ja mislim. I ljudi i žena se slažu u ovome: naređenja za njihovo delanje došla su iz usta lično gospe Kolaver.“
Sa svakom reči Kolaverin prkos je splašnjavao. I dalje je stajala, iako je to bilo čudo; izgledala je mlohavo kao mokra krpa. „Obećale su“, promrmljala je Randu, „obećale su da se nikada nećeš vratiti.“ Prekasno je rukama prekrila usta. Oči joj se iskolačiše. Perin požele da ne može da čuje zvuke koji su joj dopirali iz grla. Niko ne treba da pravi takve zvuke.
„Izdaja i ubistvo.“ Dobrejn je zvučao zadovoljno. Ti prošaptani krici nisu ga doticali. „Kazna je ista, moj gospodaru Zmaju. Smrt. Samo što je, po tvom novom zakonu, za ubistvo predviđeno vešanje.“ Zbog nečega, Rand je gledao u Min. Ona mu uzvrati pogledom punim tuge. Ne zbog Kolaver. Zbog Randa. Perin se pitao je li Čitanje nekako umešano.
„Ja... ja zahtevam odrubljivanje glave“, uspela je Kolaver da progovori čudnim glasom. Lice joj se oklembesilo. Ostarila je na licu mesta, a oči su joj bile ogledala strave i užasa. Ali, iako joj ništa nije preostalo, nije prestajala da se bori. Za mrvice. „To je... to je moje pravo. Ja neću da budem... obešena kao neki prostak!“
Rand je izgledao kao da se bori sam sa sobom, mašući glavom na onaj uznemiravajući način. Kada je konačno progovorio, reči su mu bile hladne poput zime i teške kao nakovanj. „Kolaver Saigan, oduzimam ti sve titule.“ Reči su se zabadale kao klinovi. „Oduzimam ti zemlju i posede, sve osim haljine u kojoj si. Imaš li... jesi li imala imanje? Malo imanje?“
Od svake rečenice žena se stresala. Sada se ljuljala kao da je pijana, mrmljajući reč „imanje“ kao da je nikada ranije nije čula. Anura, Faila, svi su gledali u Randa sa zaprepašćenjem ili radoznalošću ili i jednim i drugim. Perin takođe. Imanje? Ako je ranije u Velikoj dvorani vladala tišina, sada je Izgledalo da niko ne diše.
„Dobrejne, je li posedovala malo imanje?“
„Ona ima... imala je... mnogo imanja, moj gospodaru Zmaju“, lagano odvrati Kairhijenjanin. Očigledno, nije shvatao ništa više nego Perin. „Većina je velika. Ali zemlje blizu Zmajevog zida uvek su deljene na male posede, Ispod pedeset jutara. Svi zakupci pobegli su za vreme Aijelskih ratova.“ Rand klimnu glavom. „Vreme je da se to promeni. Previše je zemlje koja je predugo ležala zapuštena. Preseliću ljude tamo da ponovo obrađuju zemlju. Dobrejne, pronaći ćeš imanje blizu Zmajevog zida, od onih koja su pripadala Kolaver, najmanje. Kolaver, proterujem te na to imanje. Dobrejn će se postarati da dobiješ sve što je potrebno za obrađivanje zemlje i nekoga ko će te tome naučiti. I stražare koji će se postarati da se nikada ne udaljavaš više od dana pešačenja, do kraja života. Postaraj se za to, Dobrejne. Za tiedelju dana da je na putu.“ Zaprepašćeni Dobrejn oklevao je pre nego što se složio. Perin je sada mogao da uhvati mrmljanje okupljenih iza sebe. Ovo Je bilo nečuveno. Niko nije shvatao zašto je ne ubiju. A što se ostalog tiče, Imanja su i ranije oduzimana, ali nikada sva i nikada plemićke titule. Plemići su bivali proterivani, čak i doživotno, ali nikada na imanje.
Kolaverina reakcija bila je trenutna. Zakolutavši očima, onesvestila se zanjihavši se unazad prema stepenicama.
Perin polete da bi je uhvatio, ali neko je bio brži. Pre nego što je napravio korak, njen pad se jednostavno zaustavio. Oklembesila se u vazduhu, lebdeći iznad stepenica podijuma, dok joj se glava klatila. Lagano, njeno besvesno telo se podiže, okrenu i nežno spusti ispred Sunčanog prestola. Rand. Perin je bio siguran da bi je Aša’mani pustili da padne.
Anura je coktala. Ona nije izgledala iznenađeno, niti zabrinuto, osim što je palčevima nervozno trljala kažiprste. „Pretpostavljam da bi joj se odrubljivanje glave više dopalo. Postaraču se za nju ako bi vaš čovek... Aša’man...“
„Ona te se ne tiče“, grubo reče Rand. „Živa je, i... Živa je.“ Udahnuo je dugo i isprekidano. Min je bila uz njega pre nego što je pustio dah; samo je stajala blizu, a opet, izgledala je kao da želi da uradi nešto više. Polako se pribrao. „Anura, povedi me do Berelajn. Oslobodi je, Džahare, neće praviti neprilike. Ne kada je ona jedna, a nas je devetoro. Hoću da saznam šta se dešavalo dok sam bio odsutan, Anura. A i šta je Berelajn mislila kad te je dovela meni iza leđa. Ne, ne govori. Čuću od nje. Perine, znam da želiš da budeš malo s Failom...“
Rand je pogledom polako prelazio preko dvorane, preko plemića koji su u tišini čekali. Pred njegovim zurenjem niko se nije usuđivao ni mišić da pomeri. Miris straha nadjačao je sve ostale, oštro se grčeći. Osim Lovaca, svi ostali položili su mu istu zakletvu kao i Kolaver. Možda je i samo njihovo prisustvo ovde bila izdaja? Perin nije znao.
„Prijem je završen“, reče Rand. „Zaboraviću lice svih koji odu, sad.“ Oni koji su stajali napred, najvišeg ranga, najmoćniji, počeše da se povlače prema vratima bez mnogo žurbe, u prolasku izbegavajući Device i Aša’mane, dok su ostali čekali na red. Izgledalo je da svi razmišljaju o onome što je Rand rekao. Šta se tačno podrazumevalo pod „sad“? Odlučni koraci se ubrzaše, suknje se podigoše. Lovci, koji su bili najbliži vratima, počeše da se izvlače napolje. Prvo jedan po jedan, onda u gomili, a videći njih, niže plemstvo Kairhijena i Tira polete ka izlazu ispred višeg. Za nekoliko trenutaka na vratima se našla gomila koja je ključala, muškarci i žene su se gurali i laktali kako bi što pre izašli napolje. Niko se nije okrenuo da pogleda ženu pred prestolom koji je tako kratko držala.