„Previše razmišljaš, Rande al’Tore?“ Enaila je jednom rukom držala kratko koplje, a drugom kožni štit i još tri koplja, a opet je izgledalo kao da mu upravo preti prstom. Aša’mani su se mrštili prema njoj. „Tvoja muka je što ti uopšte ne razmišljaš.“ Neke od Devica se tiho nasmejaše, ali ona se nije šalila. Za šaku niža od svih prisutnih Devica, imala je kosu vatrenu koliko i narav, i vrlo čudno viđenje svoga odnosa prema njemu. Njena plavokosa prijateljica Somara, glavu i po viša, klimnu glavom da se slaže; ona je imala isto čudno viđenje.
On nije obraćao pažnju na dobacivanje, ali nije mogao da ne uzdahne. Somara i Enaila bile su najgore, a opet nijedna Devica kao da nije mogla da se odluči je li on Kar’a’karn, koji mora da se sluša, ili jedino poznato dete Device, koje su pazile kao brata ili, u slučaju pojedinih, gnjavile kao da im je sin. Čak je i Džalani, koja se do pre nekoliko godina igrala lutkama, izgleda mislila da joj je on mlađi brat, dok ga je Korana, proseda i izborana skoro kao Sulin, poštovala kao starijeg. Barem su to radile samo kad su bile nasamo s njim, a ne tamo gde bi drugi Aijeli mogli da ih čuju. Tamo gde je bilo bitno, on je bio Kar’a’karn. A za to im je bio dužan. Umirale su za njega. Dugovao im je šta god da su tražile.
„Nemam nameru da provedem noć ovde čekajući da odigrate hoću-neću“, reče im on. Sulin mu dobaci jedan od onih pogleda – bez obzira jesu li bile u haljini ili kadin’soru, žene su se bacale tim pogledima uokolo, kao što seljaci razbacuju seme – ali Aša’mani prestadoše da bulje u Device i prebaciše remenove svojih torbi preko ramena. Pritisni ih, rekao je Taimu, napravi od. njih oružje; i Taim ih je isporučio. Dobro oružje se pokreće tamo kuda ga usmeri onaj ko njime rukuje. Samo još da je mogao biti siguran da mu se neće okrenuti u ruci.
Večeras je pošao na tri mesta, ali za jedno od njih Device nisu smele da znaju. Niko osim njega. Koje će od druga dva najpre posetiti, već je bio rešio, a opet je oklevao. Za put će se dovoljno brzo saznati, ali imao je razlog da ga zataji koliko god može.
Kada se usred sobe otvorio Prolaz, sobu ispuni slatkast miris poznat svakom seljaku. Konjska balega. Nabravši nos dok je stavljala veo, Sulin u kasu povede polovinu Devica na drugu stranu. Aša’mani su ih pratili bacivši pogled prema njemu, upijajući od Istinskog izvora onoliko koliko su mogli da zadrže.
Zato je mogao da oseti njihovu snagu dok su prolazili pored njega. Bez toga, bilo je teško otkriti može li muškarac da usmerava, a beše još teže ako ne sarađuje. Nijedan nije bio blizu njegove snage. Barem ne još uvek; nije bilo načina da se proceni koliko će muškarac biti jak sve dok ne prestane da jača. Fedvin je bio najjači od njih trojice, ali imao je ono što je Taim nazivao „prečaga“. Fedvin nije zaista verovao da pomoću Moći može da utiče na bilo šta što je udaljeno. Zato je posle pedeset koraka njegova sposobnost počinjala da slabi, a do stotinu nije mogao da izatka ni nit saidina. Izgleda da su muškarci dobijali na snazi brže od žena, a to je bilo dobro. Svaki od ove trojice imao je dovoljno snage da napravi dovoljno veliki Prolaz, iako bi Džonanu to jedva uspelo. Svaki Aša’man koga je zadržao bio je takav.
Pobij ih dok ne bude kasno, pre nego što polude, prošaputa Lijus Terin. Pobiti ih, uloviti Samaela i Demandreda i sve Izgubljene. Moram ih sve pobiti dok ne bude kasno! Nastao je trenutak naprezanja dok je bezuspešno pokušavao da Randu otme Moć. Izgledalo je da u poslednje vreme to sve češće činio, a pokušavao je i da povuče saidin. Veća je opasnost ležala u ovom drugom. Rand je sumnjao da bi mu Lijus Terin mogao oteti Istinski izvor dok god ga drži; ali nije bio siguran ni bi li ga on sam mogao oteti Lijusu Terinu ako ga se ovaj prvi dočepa.
A šta je sa mnom?, ponovo pomisli Rand. To je ličilo na režanje, zlokobno mada nije bilo potpuno. Uvijenom u Moć, činilo mu se da bes plete mrežu, vatrenu čipku oko Praznine. Ja mogu da usmeravam. Mene ludilo čeka, a tebe je već obuzelo! Ubio si se, Rodoubico, pošto si ubio svoju ženu i decu i samo Svetlost zna koliko drugih. Neću da ubijam osim ako je potpuno neophodno. Čuješ li me, Rodoubico? Tišina je bila jedini odgovor.
On udahnu duboko i isprekidano. Vatrena mreža je treperila sevajući u daljini. Nikada nije razgovarao sa čovekom – bio je to čovek, ne samo glas; čovek sa svim svojim sećanjima – nikada nije tako razgovarao s njim. Možda će to oterati Lijusa Terina zauvek. Bar polovina njegovog ludačkog buncanja bila je kuknjava za pokojnom ženom. Je li zaista želeo da otera Lijusa Terina? Jedini prijatelj u onom kovčegu.
Obećao je Sulin da će odbrojati do sto pre nego što krene za njima, ali brojao je po pet, a onda zakorači sto pedeset liga, u Kaemlin.
Noć se spuštala nad kraljevskom palatom Andora; mesečina je nežno zastirala vitke tornjeve i zlatne kupole, ali nežni povetarac nimalo nije umanjivao vrućinu. Mesec se uzdizao nad glavama, gotovo pun, bacajući nešto svetla. Device pod velovima trčale su oko kola poređanih iza najveće staje u palati. Vonj svakodnevno odvoženog stajskog đubriva odavno se uvukao u ta kola. Aša’mani su držali ruke ispred lica, a Iben se čak držao za nos.
„Kar’a’karn brzo broji“, promrmlja Sulin dok je spuštala veo. Ovde neće biti nikakvih iznenađenja. Niko neće ostati blizu tih kola ako ne mora.
Rand dopusti da se Prolaz zatvori čim prođoše preostale Device iz pratnje. Dok je iščezavajući treperio, Lijus Terin promrmlja: „Nestala je. Gotovo da je nestala.“ U glasu mu se osećalo olakšanje; veza između Zaštitnika i Aes Sedai nije postojala u Doba legendi.
Alana nije zaista nestala, ništa više nego ikada otkad je vezala Randa za sebe bez njegove volje, ali njeno prisustvo se manje osećalo, a to je Randa činilo još svesnijim njene udaljenosti. Čovek može da se navikne na bilo šta, kao da je oduvek bilo tu. Kada je bila blizu, njena osećanja bila su pohranjena u Randovom malom mozgu. Kad pomisli na to, znao je i u kakvom je fizičkom stanju i gde se tačno nalazi, kao što je znao gde se nalazi njegova sopstvena ruka; ali kao što nije primećivao ruku osim ako bi baš obratio pažnju na nju, i Alana je jednostavno bila tu. Jedino je razdaljina imala nekakav uticaj, ali još je mogao da oseti da se nalazi negde na istoku. Želeo je da je bude svestan. Čak i da Lijus Terin zaćuti i da mu neko nekako izbriše sva sećanja na kovčeg, i dalje će imati vezu da ga podseća: „Nikada ne veruj Aes Sedai.“
Iznenada on shvati da su Džonan i Iben još uvek okruženi saidinom. „Pusti!“, oštro im naredi – to je bila komanda koju je Taim koristio – i oseti kako ih Moć napušta. Dobro oružje. Za sada. Ubiti ih pre nego što bude prekasno, i dalje je mrmljao Lijus Terin. Rand namerno ali nevoljno zatvori Izvor. Uvek je mrzeo da pusti život, pojačana osećanja. Da prekine borbu. U sebi je, međutim, bio napet, struna spremna da odskoči i smesta ponovo prigrabi Moć. Sada je stalno bio takav.
Moram ih ubiti, prošaputa Lijus Terin.
Potisnuvši glas, Rand posla jednu od Devica, Nerileu, ženu četvrtaste vilice, u palatu i poče da šeta pored kola utonuo u misli koje su se rojile brže nego ranije. Nije trebalo da dođe ovamo. Bolje da je poslao Fedvina, s pismom. Kovitlale su se. Elejna. Avijenda. Perin. Faila. Anura. Berelajn. Met. Svetlosti, nije trebalo da dođe. Elejna i Avijenda. Anura i Berelajn. Faila i Perin i Met. Odblesci boja, brzi pokreti na ivici vida. Ludak koji ljutito mrmlja negde u pozadini.