„Mislim da smo jake koliko i oni“, dodade Amis. U Jednoj moći ona i Melaina nisu bile ništa jače nego Teodrin i Faolajn – daleko od slabih, u stvari jače od većine Aes Sedai, ali veoma daleko od snage Izgubljenih – ali u Svetu snova, znanje o Tel’aran’riodu često je bilo moćno koliko i saidar, a ponekad i moćnije. Na ovom mestu, Bair je mogla da se nosi s bilo kojom sestrom. „Ali pripazićemo. Neprijatelj koga potceniš jeste onaj koji će te ubiti.“
Egvena uhvati Amis i Melainu za ruke, a i Bair bi, da je ikako bilo moguće. Umesto toga, osmehnula joj se. „Nikada neću uspeti da vam objasnim koliko mi znači vaše prijateljstvo, koliko mi vi značite.“ I pored svega, to je jednostavno bila istina. „Ceo svet izgleda kao da se promeni kad god trepnem. Vas tri ste jedna od retkih čvrstih tačaka.“
„Svet se zaista menja“, tužno progovori Amis. „Čak se i planine izližu od vetra, a niko ne može dva puta da se popne na isto brdo. Nadam se da ćemo uvek ostati prijateljice u tvojim očima, Egvena al’Ver. Neka bi uvek pronašla vode i hlada.“ Uz te reči, one nestadoše, vrativši se u sopstvena tela.
Neko vreme stajala je mršteći se na Kalandor, ali nije ga ni videla dok iznenada nije sama sebe ogorčeno protresla. Razmišljala je o tom beskrajnom polju zvezda. Ako se tamo bude dovoljno zadržala, Gavinov san će je ponovo pronaći i prigrliti je kao i njegove ruke odmah potom. Vrlo prijatan način da se provede ostatak noći. I detinjasto gubljenje vremena.
Odlučno natera sebe da se vrati u svoje uspavano telo, ali ne i običnom spavanju. To nikada više nije radila. Jedan delić njenog uma ostajao je potpuno svestan, proučavajući snove, pamteći one koji su predviđali budućnost, ili nekako nagoveštavali mogući pravac u kome treba da se kreće. Za sada je toliko uspevala da razazna iako je samo jedan san do sada uspela da protumači, onaj iz kog je saznala da će joj Gavin biti Zaštitnik. Aes Sedai su ovo nazivale Snevanjem, a žene koje su to mogle Snevačicama; sve osim nje behu odavno mrtve, a opet, to nije imalo veze s Jednom moći ništa više nego Hodanje kroz snove.
Valjda je bilo neizbežno da prvo sanja Gavina, jer je razmišljala o njemu.
Stajala je u ogromnoj zamagljenoj odaji gde ništa nije bilo jasno vidljivo. Ništa osim Gavina koji joj je polako prilazio. Visok, prelep muškarac – je li moguće da je ikada pomislila da je njegov polubrat Galad lepši? – zlatne kose i predivnih tamnoplavih očiju. Još je bio udaljen, ali mogao je da je vidi; pogled mu je bio prikovan za nju kao strelčev za metu. Slabašan zvuk lomljenja i drobljenja visio je u vazduhu. Spustila je pogled. I osetila kako joj nadolazi vrisak. Bosonog, Gavin je hodao preko poda prekrivenog razbijenim staklom koje se dalje lomilo pri svakom sporom koraku koji bi napravio. Čak i pri tom slabom svetlu mogla je da vidi trag krvi koji su njegova posečena stopala ostavljala. Ona ispruži ruke, pokuša vikom da ga zaustavi, pokuša da potrči ka njemu, ali onda se iznenada našla negde drugde.
Kao što biva u snovima, lebdela je iznad dugačkog pravog druma koji se prostirao preko travnate ravnice, gledajući dole na čoveka koji je jahao vranca. Gavina. Onda je stajala na drumu pred njim, a on zaustavi konja. Ovoga puta, ne zato što ju je video, nego se prav drum sada granao od mesta na kome je stajala pa preko visokih brda, tako da niko nije mogao da vidi šta leži iza. Međutim, ona je znala. Na kraju jedne grane krila se nasilna smrt, na kraju druge dug život i smrt u krevetu. Na jednoj strani, oženiće se njome, na drugoj – neće. Znala je šta leži pred njim, ali ne i koji je koji put. Iznenada, on ju je video, ili je izgledalo tako, osmehnuo se i okrenuo konja ka jednom od puteva... A ona se našla u sledećem snu. I sledećem. I ponovo.
Nisu svi snovi predskazivali budućnost. Snovi u kojima se ljubi s Gavinom, trči po prohladnim prolećnim pašnjacima sa sestrama, kao što su radile kad su bile deca, presečeni noćnim morama u kojima su je Aes Sedai sa šibama u rukama jurile beskrajnim hodnicima, gde ju je iskežena Nikola tužila Dvorani a Tom Merilin izašao da pruži dokaze... te je odbacila; ostale je pohranila, da ih docnije pregleda i ispipa nadajući se da će možda razumeti njihovo značenje.
Stajala je pred neizmernim zidom, grabeći ga, pokušavajući da ga sruši golim rukama. Nije bio napravljen od cigle niti od kamena, nego od nebrojenih hiljada pločica; svaka beše crno-bela, s prastarim znamenjem Aes Sedai, poput sedam pečata što su nekada zatvarali tamnicu Mračnog. Neki od njih su sada bili polomljeni, iako čak ni Jedna moč nije mogla da razbije kuendilar, a ostali su nekako oslabili, ali zid je čvršto stajao, koliko god da je udarala u njega. Nije mogla da ga obori. Možda je znamenje bilo važno. Možda je. pokušavala da obori Aes Sedai, Belu kulu, možda...
Met je stajao na vrhu brda išaranog senkama noći, posmatrajući ogroman iluminatorski vatromet, kad odjednom posegnu uvis i dočepa jedno od gorućih svetala s neba. Vatrene strele izbijale su iz njegove stisnute pesnice, a nju ispuni osećaj strave. Zbog ovoga će ljudi umirati. Svet će se promeniti. Ali svet se jeste menjao; uvek se menja.
Remenje oko pojasa i ramena držalo ju je čvrsto vezanu za brvno, a dželatova sekira se spuštala, ali znala je da negde neko trči i ako budu dovoljno brzo trčah sekira će stati. Ako ne... U jednom delu uma oseti žmarce.
Logan, smejući se, preskoči nešto na zemlji i zajaha crni kamen; kada je pogledala nadole, pomisli da je preskočio Randovo telo, položeno na pogrebni odar s rukama prekrštenim preko grudi, ali kada mu je dodirnula lice, ono se raspade kao da je papirna lutka.
Zlatni soko raširi krila i dotače je i znala je da je nekako povezana sa sokolom; samo je znala da je soko ženka. Čovek je umirao na uzanom krevetu, a bilo je važno da on ne umre, a opet, napolju su pravili odar a glasovi su se dizali u pesmi o radosti i tuzi. Tamnoputi mladić držao je u ruci nešto što je tako jako sijalo da nije mogla da razazna šta je to.
I dalje, i dalje, snovi su nadolazili a ona ih je grozničavo odabirala, očajnički pokušavajući da razume. Nije tu bilo odmora, ali to se moralo uraditi. Ona će uraditi ono što se uraditi mora.
11
Zakletva
Tražila si da budeš probuđena pre sunca, majko.“ Egvenine oči se iznenada otvoriše – ona je sebe pripremila da se probudi samo nekoliko trenutaka kasnije – pa i pored toga baci se nazad na jastuk kada ugleda lice iznad sebe. Neumoljivo i sjajno od znoja, to nije bio ni najmanje prijatan prvi jutarnji prizor. Meri se ponašala s mnogo poštovanja, ali šiljat nos, stalno opuštena usta i tamne oštre oči pune neodobravanja govorili su da nikada nije srela nikoga ko je i upola dobar onoliko koliko bi trebalo ili koliko se pretvarao, a njen ravan glas uspevao je svemu da da izvrnuto značenje.
„Nadam se da si dobro spavala, majko“, rekla je dok joj je izraz lica ukazivao na optužbu za lenčarenje. Izgledala je kao da joj kosa vezana u dve crne pletenice, koje je uvila i prebacila preko ušiju, bolno zateže lice. Neprljajuća tamnosiva u koju se uvek odevala, iako se od toga samo više znojila, još više je doprinosila sumornosti.
Šteta što nije uspela da se makar malo odmori. Zevajući, Egvena se diže sa uskog poljskog kreveta i istrlja zube solju, opra lice i ruke dok joj je Meri pripremala odeću za taj dan, zatim navuče čarape i čistu košulju, a onda natera sebe da otrpi oblačenje. „Otrpeti“ je bila prava reč.
„Bojim se da će ovo da čupa, majko“, mrmljala je nevesela žena prevlačeći četkom po Egveninoj kosi, a Egvena se jedva uzdržala da joj ne odbrusi kako je nije namerno zamrsila pri spavanju.
„Čujem da se danas ovde odmaramo, majko.“ Čisto besposličenje, govorio je Merin odraz u velikom ogledalu.
„Ova nijansa plave lepo vam ističe boju puti, majko“, govorila je Meri dok joj je zakopčavala dugmad, ali lice joj je iskazivalo optužbu za uobraženost.