„Zašto onda?“ Dok je postavljala pitanje, Egvena se naslonila. Stolica se zaljulja, ali se održa.
Faolajn ulete pre nego što je Teodrin mogla da otvori usta. „Zato što si Amirlin Tron.“ Još uvek je zvučala ljutito. „Mi možemo da vidimo šta se dešava. Neke od sestara misle da si Šerijamina marioneta, ali većina veruje da ti Romanda ili Lelejna govore kuda i kako da zakoračiš. To nije u redu.“ Lice joj se zgrčilo od namrgođenosti. „Ja sam napustila Kulu jer ono što je Elaida uradila nije bilo u redu. One su te uzdigle u Amirlin. Onda sam tvoja. Ako i ne želiš. Ako možeš da mi veruješ bez Palice zakletvi. Moraš mi verovati.“ „A ti, Teodrin?“ Egvena je brzo govorila, pažljivo nameštajući izraz lica. Znati šta sestre misle bilo je dovoljno loše; čuti to ponovo bilo je... bolno.
„Ja sam isto tako tvoja“, uzdahnu Teodrin, „ako me hoćeš.“ Raširila je ruke s omalovažavanjem. „Nismo nešto posebno, znam, ali izgleda da smo sve što imaš. Moram priznati da sam oklevala, majko. Faolajn je ta koja je tražila da ovo uradimo. Iskreno...“ Ponovo je nepotrebno nameštala šal, ali glas joj postade čvršći. „Iskreno, ne vidim kako ćeš pobediti Romandu i Lelejnu. Ali mi pokušavamo da se ponašamo kao Aes Sedai i pored toga što to još nismo u stvarnosti. Mi to nećemo biti, majko, šta god ti rekla, dok god nas druge sestre ne vide kao Aes Sedai, a to se neće dogoditi sve dok ne budemo ispitane i dok ne položimo Tri zakletve."
Izvukavši presavijeno parče pergamenta koje je bilo ispod mastionice, Egvena ga je vrtela među prstima dok je razmišljala. Faolajn je bila pokretačka snaga ovoga? To je bilo verovatno koliko i vuk koji se druži sa čobaninom. Slutila je da je „nedopadanje“ blag izraz za ono što je Faolajn osećala prema njoj, a ona je morala znati da je Egvena ne računa u moguće prijatelje. Ako su prihvatile ponudu bilo koje sestre, pominjanje te ponude mogao bi biti odličan način da se umire njene sumnje.
„Majko“, započe Faolajn i preseče se u reči, zaprepašćena sama sobom. Ovo je bilo prvi put da je tako oslovila Egvenu. Duboko udahnuvši, ona nastavi: „Majko, znam da ti je teško da nam poveruješ, jer nikada nismo držale Palicu zakletvi, ali...“
„Volela bih da prestaneš da je pominješ“, reče Egvena. Jedno je biti pažljiv, ali nije mogla dopustiti da odbije svaku ponudu za pomoć zato što se boji zavere. „Misliš li da svi veruju Aes Sedai zbog Tri zakletve? Oni koji poznaju Ars Sedai znaju kako neka sestra može da postavi istinu naglavce i potpuno je izokrene, ako tako izabere. Lično, mislim da Tri zakletve štete koliko i koriste, možda i više. Verovaću vam sve dok ne saznam da ste me slagale i oslanjaću se na vas dok god ne pokažete da to ne zaslužujete. Kao što to rade svi ostali.“ Kad je kod toga, tu Zakletve nisu mnogo uticale. Sestrama je i dalje moralo da se veruje iz poverenja. Zbog Zakletvi ljudi su samo bili obazriviji, pitajući se jesu li su zloupotrebljeni i kako. „Još nešto. Vas dve jeste Aes Sedai. Neću više da čujem o tom ispitavanju i držanju Palice zakletvi, ili sličnome. Dovoljno je loše što morate da se suočavate s tim glupostima, nema potrebe da ih ponavljate kao papagaji. Je li jasno?“
Dve žene s druge strane stola brzo promrmljaše da jeste, a onda razmeniše duge poglede. Ovoga puta, Faolajn je delovala nesigurno. Konačno, Teodrin zaobiđe sto da klekne pred Egvenu i poljubi joj prsten. „Tako mi Svetlosti i nade u spasenje i ponovno rođenje, ja, Teodrin Dabej, zaklinjem se na vernost tebi, Egvena al’ Ver, da ću verno služiti i slušati po cenu svoga života i časti.“ Upitno pogleda u Egvenu.
Egvena je mogla samo da klimne glavom. Ovo nije bio deo nikakvog obreda Aes Sedai; ovako su se plemići zaklinjali vladaru. Čak ni pojedini vladari nisu dobijali tako čvrstu zakletvu. Ali čim se Teodrin podigla s osmehom olakšanja, Faolajn zauze njeno mesto.
„Tako mi Svetlosti i nade u spasenje i ponovno rođenje, ja, Faolajn Ornejd...“ To je bilo sve što je mogla da poželi, pa i više od toga. Barem od neke druge sestre koja neće biti poslata po tuđi ogrtač protiv prašine svaki put kad se podigne vetar.
Kada je Faolajn završila, ostala je da kleči, ukočena, pravih leđa. „Majko, ostala je još moja pokora. Zbog onoga što sam ti rekla, da mi se ne dopadaš. Sama ću je odrediti, ako želiš, ali to je tvoje pravo.“ Glas joj je bio krut koliko i držanje, ali nimalo uplašen. Izgledala je spremno da i lava pogleda s visine. U stvari, nestrpljiva da to uradi.
Grizući usnu, Egvena zamalo da se glasno ne nasmeja. Morala je da se napregne da održi mirno lice; možda će uspeti da izgleda kao da je štucnula. Koliko god da su tvrdile kako nisu prave Aes Sedai, Faolajn je upravo pokazala koliko to zapravo jeste. Sestre su ponekad sebi zadavale pokore, da bi održale potrebnu ravnotežu između ponosa i poniznosti – ta ravnoteža je, navodno, bila veoma cenjena i najčešće jedino što se navodilo kao razlog – ali zasigurno nijedna nije čeznula da joj se neka pokora nametne. Pokora koju bi odredila druga sestra mogla je biti prilično gadna, a Amirlin bi s pokorama trebalo da bude oštrija od ađaha. Pa ipak, mnoge sestre su kočoperno pravile predstavu pokoravanja višoj volji Aes Sedai, nadmeno pokazujući kako nisu ohole. Ponosna poniznost, tako je to zvala Sijuan. Palo joj je na pamet kako bi joj mogla reći da pojede šaku sapuna, samo da bi joj videla izraz lica – Faolajn je imala gadan jezik – ali umesto toga...
„Ja ne delim pokore zbog izgovorene istine, kćeri. Ili zato što ti se ne dopadam. Nek ti se ne dopadam koliko ti srce želi, sve dok se držiš svoje zakletve.“ Mada niko osim Prijatelja Mraka ne bi prekršio takvu zakletvu. Ipak, uvek je postojao način da se nešto zaobiđe. Ali slab štap je bolji nego nikakav kad se braniš od medveda.
Faolajn razrogači oči, a Egvena joj pokaza da ustane. Da su im položaji bili promenjeni, Faolajn bi njoj odlučno natrljala nos.
„Daću vam dva zadatka za početak, kćeri“, nastavila je.
Pažljivo su je saslušale, Faolajn nije čak ni trepnula, Teodrin zamišljeno, s prstom na usnama. Ovoga puta, kad je završila jednoglasno rekoše: „Po tvojoj zapovedi, majko“, i načiniše kniks.
Ipak, Egvenino dobro raspoloženje poče da se topi. Meri se pojavila noseći joj poslužavnik s doručkom kad su Teodrin i Faolajn izašle, a kad joj je Egvena zahvalila za mirisni zamotuljak s ružinim laticama, ona reče: „Imala sam malo slobodnog vremena, majko.“ Po njenom izrazu lica, to je mogla biti optužba da Egvena traži da previše radi, ili možda da joj ne daje dovoljno posla. Nimalo prijatan začin uz kompot. Sem toga, njeno lice moglo je da ukiseli čaj od nane i okameni toplo, reš pecivo. Egvena je otpusti pre nego što je sela da jede. Čaj je ionako bio suviše razvodnjen. Čaj je bio jedna od stvari kojih nije bilo dovoljno.
Beleška ispod mastionice nije bila ništa bolja. „Ništa interesantno u snu“, pisalo je Sijuaninim krasnopisom. Znači i Sijuan je noćas bila u Tel’aran’riodu; često je tamo uhodila. Nije bilo važno je li tražila neki trag Mogedijen, mada bi to bila nerazumna glupost, ili nešto drugo; ništa je bilo ništa.
Egvena se namrštila, ne samo zbog „ništa“. Sijuan u Tel’aran’riodu prošle noći značilo je sigurnu posetu Leane u toku dana, s pritužbom. Sijuan vrlo izričito nije smela da koristi nijedan od ter’angreala snova, još otkad je pokušala da nauči druge sestre Svetu snova. To nije bilo samo zato što je znala jedva nešto malo više od njih, pa čak ni to što je samo mali broj sestara verovao da im je zaista potreban neko ko će ih učiti, nego je Sijuan imala jezik poput turpije a nimalo strpljenja. Najčešće je uspevala da se obuzda, nli posle dva ispada koja su uključivala urlanje i mahanje pesnicama imala je mnogo sreće da joj je samo bio zabranjen pristup ter’angrealima. S druge strane, Leana je mogla da ih koristi kad god bi zatražila i Sijuan ih je često krišom uzimala. To je bio jedan od retkih pravih kamenova spoticanja među njima; kad bi mogle, obe bi svaku noć provodile u Tel’aran’riodu.