Mirela se okrenula da pođe kad Egvena prasnu: „Ti, da se nisi pomerila s mesta! Tu gde jesi!“ Mirela samo zevnu. Nije se znalo je li više iznenađena svojim pokoravanjem ili Egveninim odlučnim nastupom, a onda joj se na licu ocrta ogorčenost koju brzo prikri maskom mirnoće. Napadno je počela da proučava uzde svog konja.
Brin nije ni trepnuo, iako je Egvena bila sasvim sigurna da bar on zna njen položaj. Slutila je da bi ga malo šta iznenadilo ili uznemirilo. Samo pogled na njega i Sijuan je bila spremna da uzvraća napade iako je, po svemu sudeći, ona bila ta koja je zapoćinjala njihove rasprave. Pesnice je već postavila na kukove, a pogled joj je bio prikovan za njega, izazivački pogled koji bi svakog pokolebao, čak i ako ga ne upućuje Aes Sedai. Međutim, Mirela je bila prilika za nešto više od pomoći Sijuan. Valjda. „Imala sam nameru da te zamolim da dođeš večeras, lorde Brine. Zamoliću te sada.“ Bilo je pitanja koja je morala da mu postavi. „Moći ćemo onda da porazgovaramo. Sada, izvini.“
Umesto da prihvati njeno otpuštanje, on reče: „Majko, jedna od mojih izvidnica naletela je na nešto baš pred zoru, nešto što mislim da moraš lično da pogledaš. Mogu da pripremim pratnju za...“
„Neće biti potrebno", brzo ga je prekinula. „Mirela, ti ćeš poći s nama. Sijuan, hoćeš li zamoliti nekoga da dovede mog konja, molim te? Bez odlaganja."
Izjahati s Mirelom bilo je bolje nego suočiti se s njom ovde, ako su Sijuanine sklepane naznake zaista ukazivale na bilo šta, a tokom jahanja moći će i da ispita Brina, ali nije zbog toga žurila. Upravo je primetila Lelejnu kako joj prilazi dugim koracima iz pravca šatora s Takimom pored sebe. S jednim izuzetkom sve one koje su bile Predstavnice pre dolaska u Salidar opredelile su se za Lelejnu ili Romandu. Većina novoizabranih Predstavnica išla je svojim putem, što ih je malčice uzdizalo u Egveninim očima. Samo malčice.
Čak i na udaljenosti Lelejnino držanje se jasno videlo. Bila je spremna da prođe kroz bilo šta što bi joj se našlo na putu. Sijuan ju je isto primetila i odletela, ne zastajući ni da načini kniks, ali Egvena nije imala načina da pobegne, osim da otme konja lordu Brinu.
Lelejna se postavi ispred Egvene, ali Brin je bio meta njenih očiju što su svrdlale razmatrajući, proračunavajući zašto se tu nalazi. Ali sada je imala veču ribuza prženje. „Moram da govorim s Amirlin", odlučno reče, pokazavši prstom u Mirelinom pravcu. „Ti sačekaj tamo. S tobom ću posle razgovarati.“ Brin se slabašno nakloni i povede konja ka pokazanom mestu. Muškarac koji je imao iole mozga brzo bi shvatio da nema mnogo svrhe raspravljati se sa Aes Sedai, a s Predstavnicama najčešće nije bilo nikakve.
Pre nego što je Lelejna stigla da ponovo otvori usta, iznenada se tu stvorila Romanda, zračeći tako naredbodavno da Egvena na prvi pogled nije ni primetila Varilin koja ju je pratila, a vitka crvenokosa Predstavnica Sivih bila je za nekoliko dlanova viša od većine muškaraca. U stvari, jedino iznenađenje bilo je što se Romanda nije ranije pojavila. Ona i Lelejna motrile su jedna na drugu kao kopci; nijedna nije puštala onu drugu samu blizu Egvene. Sjaj saidara istovremeno je okružio obe dok su, svaka za sebe, tkale prepreku prisluškivanju oko njih pet. Pogledi im se sudariše, izazov na licima bio je potpuno hladnokrvan i smiren, ali nijedna nije spuštala svoju prepreku.
Egvena se ugrize za jezik. Na javnom mestu, najjača prisutna sestra bila je ta koja je odlučivala treba li zaštiti razgovor, a pravila ponašanja nalagala su da je Amirlin, ako je prisutna, jedina koja može da donese tu odluku. Mada uopšte nije čeznula za poluizvinjenjima koja bi usledila ako to pomene. Naravno, kad bi navaljivala one bi se povukle. Ali bi se ponašale kao da to rade kako bi umirile hirovito dete. Zato se ugrizla za jezik dok je u sebi ključala. Gde je ta Sijuan? Ovo nije bilo u redu – trebalo je samo nekoliko trenutaka da se konji osedlaju – a ona je već želela da stisne suknje da ne bi digla ruke do glave.
Romanda prva prekide dvoboj pogledima, iako neporažena. Tako se iznenadno obrušila na Egvenu da je Lelejna ostala da stoji budalasto zureći u prazno. „Delana opet izaziva teškoće.“ Njen visoki glas skoro da je bio sladak, ali imao je oštrinu naglašenu izostavljanjem bilo kog zvanja ili poštovanja. Romandina kosa bila je potpuno seda, prikupljena u urednu punđu na potiljku, ali godine je sasvim sigurno nisu omekšale. Takima, duge crne kose i kože boje stare slonovače, gotovo devet godina Predstavnica Smeđih, napadna u Dvorani koliko i u učionici, ipak se pred njom povukla korak unazad, ruku prekrštenih preko struka. Romanda je svoje sledbenice držala čvrsto kao Sorilea. Za nju je snaga bila od presudne važnosti, a uistinu ni Lelejna nije mnogo zaostajala za njom.
„Namerava da podnese predlog Dvorani", kiselo se ubaci Lelejna, sada potpuno izbegavajući da pogleda Romandu. To što se slagala s njom dopadalo joj se koliko i to što je bila druga na redu da govori. Svesna da je zadobila prednost, Romanda se osmehnu, jedva pomerajući usne.
„Kakav?“, upita Egvena da bi dobila na vremenu. Bila je sigurna da zna. Bilo je tako teško ne uzdahnuti. Bilo je tako teško ne masirati slepoočnice.
„Pa, naravno, o Crnom ađahu, majko“, odgovori Takima podigavši glavu kao da je iznenađena pitanjem. Pa, možda je i bila. Delana je bila kao pobesnela povodom toga. „Želi da Dvorana otvoreno raskrinka Elaidu kao Crnu.“ Iznenada se presekla kad je Lelejna podigla ruku. Možda je Lelejna držala svoje sledbenice nešto labavije nego Romanda, ili možda nije imala tako čvrst stisak, ali bio je dovoljno čvrst.
„Moraš da razgovaraš s njom, majko“, Lelejna je imala topao osmeh, kad bi odlučila da ga koristi. Sijuan je rekla da su nekada bile prijateljice – Lelejna ju je dočekala s nekom vrstom dobrodošlice – ali Egvena je taj osmeh smatrala samo dobro izvežbanim oruđem.
„I šta da joj kažem?“ Ruke su joj čeznule da umire glavobolju. Ove dve pobrinule su se da Dvorana prihvata samo ono što su one želele, zasigurno malo šta što bi Egvena predložila, tako da na kraju malo šta da je uopšte bivalo usvojeno, a sad su tražile da ona posreduje kod Predstavnice? Delana jeste podržavala njene predloge, to je bila istina – kad su joj odgovarali. Delana je bila poput vetrenjače, okrećući se za svakim novim daškom vetra, i mada se u poslednje vreme često okretala u Egveninom pravcu, to ništa nije značilo. Crni ađah je, izgleda, bio jedino na šta je bila usredsređena. Zašto se Sijuan zadržala?
„Reci joj da mora prestati, majko.“ Lelejna je osmehom i tonom podsećala na majku koja teši kćerku. „To je budalaština – to je gore od budalaštine – a svi su zbog toga kao na ivici bodeža. Neke od sestara počinju da veruju, majko. Neće dugo proći i to će se proširiti na sluge i vojnike.“ Sumnjičavo je odmerila Hrina. Izgledalo je da on pokušava da ćaska s Mirelom koja je buljila prema grupi iza prepreka i nesigurno provlačila uzde kroz ruke u rukavicama.
„Verovati u ono što je očito teško da je budalasto“, zakevta Romanda. „Majko...“ – iz njenih usta to je suviše zvučalo kao „dete“ – „... razlog da se Delana spreči jeste što ne radi ništa dobro, a nanosi poprilično štete. Možda je Elaida Crna – mada zbilja sumnjam u to, kakva god rekla-kazala da je ta faćkalica, Halima, donela; Elaida je tvrdoglava do besvesti, ali ne mogu da poverujem da je zla – ali čak i da jeste, razglašavati to navelo bi neupućene da sumnjaju u svaku Aes Sedai, a Crne bi samo nateralo da se povuku dublje u senke. Postoje načini da se one iskopaju, a da ih pri tom ne uplašimo da odlete.“
Lelejnino šmrkanje ličilo je na groktanje. „Čak i da su te besmislice tačne, nijedna sestra koja drži do sebe neće se podvrći tvom načinu, Romanda. Ono što predlažeš blisko je zahtevu da se podvrgnemo ispitivanju.“ Egvena je zbunjeno žmirkala; ni Sijuan ni Leana nisu joj ovo ni nagovestile. Na sreću, Predstavnice nisu primetile jer nisu obraćale pažnju na nju. Kao i obično.