Stavivši pesnice na kukove, Romanda se obruši na Lelejnu: „Očajnička vremena zahtevaju očajničke mere. Neko bi mogao da se zapita zašto je ikome dostojanstvo važnije od razobličavanja slugu Mračnog.“
„To gotovo da zvuči kao optužba", reče Lelejna stisnuvši oči.
Sada se Romanda osmehivala, hladnim, okrutnim osmehom. „Ja ću se prva podvrći svom načinu, Lelejna, ako si ti druga.“
Lelejna zaista zareža, zakoračivši ka njoj, a Romanda se nagnu napred isturene brade. Izgledalo je da su potpuno spremne da se dočepaju za kose i valjaju po prašini, a dostojanstvo Aes Sedai može da se okači o klin. Varilin i Takima su odmeravale jedna drugu poput sluškinja koje podržavaju gospodarice, dugonoga močvarna ptica u dvoboju pogledima se carićem. U celoj toj gužvi izgledalo je kao da su potpuno zaboravile na Egvenu.
Sijuan dotrča sa širokim slamnim šeširom u ruci, vodeći debelu sivu ždrebicu s šarom u obliku belih čarapica na zadnjim nogama, i hitro se zaustavi kada ugleda skup pod štitom. Jedan od konjušara bio je s njom, mršav momak u dugom otrcanom prsluku i iskrpljenoj košulji s visokim šarcem na uzdi. On nije mogao da primeti prepreke, ali saidar nije sakrivao lica. Oči mu se razrogačiše i on poče nervozno da oblizuje usne. Slično tome, svi prolaznici su u širokom luku zaobilazili šatore praveći se da ništa ne vide. Aes Sedai, Zaštitnici i sluge podjednako. Jedino je Brin stajao i mrštio se kao da pokušava da pogodi šta je skriveno od njegovih ušiju. Mirela je proveravala amove, očito se spremajući da ode.
„Kada se budete dogovorile šta treba da kažem“, objavi Egvena, „onda ću odlučiti šta treba da se uradi.“ Zbilja su zaboravile na nju. Sve četiri je zaprepašćeno pogledaše dok je prolazila između Romande i Lelejne, a onda izlazila kroz dvostruku prepreku. Nije mogla ništa da oseti kad je prošla kroz tkanje, naravno; nikada nije bilo namenjeno zaustavljanju nečega čvrstog kao što je ljudsko telo.
Kada se Egvena popela na šarca, Mirela duboko udahnu i trpeljivo uradi isto. Prepreke su nestale iako je sjaj još uvek okruživao dve Predstavnice dok su stajale i gledale ih, a nije se moglo odrediti koja izgleda razočaranija. U žurbi, Egvena ogrnu tanki laneni ogrtač protiv prašine koji je bio prebačen ispred sedla njenog škopca i navuče rukavice za jahanje zadenute u džepić ogrtača. Šešir širokog oboda klatio se s visoke jabuke sedla, tamnoplav, da joj se slaže uz haljinu, s kićankom od belog perja iglom ukoso prikačenom spreda, što je jasno ukazivalo na Čezinu ruku. Vrućinu je mogla da ne primećuje, ali sjaj sunca bio je nešto drugo. Skinuvši perušku i iglu, gurnu ih u bisage, stavi šešir na glavu i veza trake ispod brade.
„Da krenemo, majko?“, upita je Brin. On je već zajahao, kalpak koji je najpre visio sa sedla sada mu je čeličnom rešetkom sakrivao lice. Na njemu je delovao potpuno prirodno, kao da je rođen za oklop.
Klimnula je glavom. Niko nije pokušao da ih zaustavi. Naravno, Lelejna se nikada ne bi ponizila da viče na javnom mestu, ali Romanda... Egvena oseti olakšanje dok su odjahivali, ali glava joj je pucala. Šta je trebalo da uradi s Delanom? Šta može da uradi?
Glavni put ove oblasti, širok pojas zemlje tako nabijene da tu ništa nije moglo da podigne prašinu, prolazio je kroz vojni logor i duž razmaka između njega i logora Aes Sedai. Brin krenu ukoso preko njega, pa kroz ostatak vojske, na drugu stranu.
Iako je u vojnom logoru bilo preko trideset puta više ljudi negoli u logoru Aes Sedai, izgledalo je da imaju manje šatora nego sestre i oni koji su ih služili, raštrkanih po zaravnima na strani brda. Većina vojnika spavala je napolju. A opet, bilo je teško setiti se kada je poslednji put pala kiša, a zasigurno nije bilo oblačka na nebu. Začudo, tu je bilo više žena nego u logoru sestara, mada je na prvi pogled, zbog toliko muškaraca, izgledalo da ih je manje. Kuvarice su nadgledale kazane, a pralje su se borile s ogromnim gomilama rublja, dok su neke druge radile oko konja ili kola. Dobrim delom izgledale su kao da su supruge; barem po tome što su sedele uokolo pletući ili krpeći haljine ili mešajući u malim kotlovima. Oružarnice su bile podignute skoro svuda kud bi pogledala, gvožđe na nakovnjima odzvanjalo je pod čekićima, oružari su dodavali strele u naramke kraj svojih nogu, a potkivači su pregledali konje. Kola svih vrsta i veličina stajala su na sve strane, stotine, inožda hiljade njih; vojska je izgleda pokupila svaka na koja je usput naišla. Većina nabavljača već je izašla, ali nekoliko dvokolica visokih točkova i nešto teretnih kola još uvek se udaljavalo u potrazi za selima i imanjima. Tu i tamo vojnici bi veselo povikali dok su prolazili: „Lord Brin!“, ili „Bik! Bik!“ To je bilo njegovo znamenje. Ništa o Aes Sedai ili Amirlin Tron.
Egvena se okrete u sedlu da proveri je li Mirela još uvek u blizini. Bila je tu, puštajući konja da ih prati sam od sebe, s izgubljenim, pomalo bolešljivim izrazom lica. Sijuan je bila iza nje, pastir svojoj usamljenoj ovci. A možda se samo plašila da brže potera ždrebicu. Siva je bila potpuna grudva putera, ali Sijuan bi se verovatno i prema poniju odnosila kao da je bojni konj.
Egvena oseti ubod razdraženosti zbog sopstvene životinje. Zvao se Daišar Slava, na Starom jeziku. Ona bi radije jahala Belu, malu čupavu kobilu na kojoj je izašla iz Dve Reke. Ponekad je mislila da sigurno izgleda kao lutka, nameštena navrh škopca koji je delovao kao bojni konj, ali Amirlin je morala da jaše propisnog ždrepca. Ne čupave konje za vuču. Iako je sama smislila ovo pravilo, osećala se nesigurno, kao polaznica.
Okrenuvši se nazad, ona upita: „Očekuje li se ikakav otpor pred nama, lorde Brine?"
Pogledao ju je postrance. Isto ga je pitala jednom kada su napuštali Salidar, i još dva puta dok su prelazili Altaru. Mislila je da to nije toliko često da bi izazvalo sumnjičavost.
„Murandija je poput Altare, majko. Susedi suviše zauzeti spletkarenjem jedan protiv drugog ili međusobnim koškanjima, suviše da bi se ujedinili za bilo šta osim rata, a ni tada prečvrsto.“ Glas mu je bio vrlo suv. On je bio glavnokomandujući kraljičine garde u Andoru, i imao je za sobom godine pograničnih čarki s Muranđanima. „Bojim se da će u Andoru situacija biti drugačija. Ne radujem se tome.“ On skrenu, jašući uz blagu padinu da izbegne troja kola koja su čangrljala preko kamenja u istom pravcu.
Egvena pokuša da održi mirno lice. Andor. Ranije, samo bi joj odgovorio s ne. Ovo su bili krajnji obronci brda Kumbar, negde južno od Lugarada, glavnog grada Murandije. Uz mnogo sreće trebaće im bar deset dana do granice Andora.
„A onda stižemo do Tar Valona, lorde Brine. Kako nameravaš da zauzmeš grad?“
„To me još niko nije pitao, majko.“ Malopre joj se samo učinilo da mu je glas suv; sad je bio suv. „Dok stignemo do Tar Valona, po volji Svetlosti, trebalo bi da imam dva ili tri puta ovoliko ljudi.“ Egvena se trže na pomisao o plaćanju tolike vojske; nije izgledalo da je primetio. „S njima ću započeti opsadu. Najteži deo biće pronalaženje brodova i njihovo potapanje da se zatvore Severna i Južna luka. Luke su ključne za opsadu gradova s mostovima, majko. Tar Valon je veći nego Kairhijen i Kaemlin zajedno. Kad hrana prestane da pristiže...“ On slegnu ramenima. „Vojnički poziv uglavnom je čekanje, sem kad je marširanje.“
„A ako ne budeš imao toliko vojnika?“ Nikada nije pomislila da će svi ti ljudi gladovati, žene i deca. Nikada nije stvarno pomislila na bilo koga ko će biti upetljan osim Aes Sedai i vojnika. Kako je mogla da bude toliko glupa? Videla je šta je rat napravio u Kairhijenu. Brin je to tako olako primao. Pa opet, on je vojnik; nemaština i smrt bile su vojnička svakodnevica. „Šta ako bude samo... recimo... koliko i sad?“
„Opsada?“ Izgleda da se nešto od njihovog razgovora konačno probilo kroz Mirelinu zamišljenost. Ona podbode dorata, nateravši nekolicinu muškaraca da odskoči u stranu; neki završiše s licem u prašini. Nekolicina ljutito zinu, a onda primeti bezvremene crte lica i brže bolje zaklopi usta, gunđajući. Što se nje ticalo, oni kao da nisu ni postojali. „Artur Hokving je dvadeset godina opsedao Tar Valon i propao.“ Iznenada je shvatila da uokolo ima načuljenih ušiju i spustila je glas, ali i dalje je zvučala otrovno. „Očekuješ li da ćemo čekati dvadeset godina?“