Mirela i Nisao odskočiše; bile su istovetne slike iznenađenja. Sijuan zaprepašćeno iskolači oči, ali srećom, pribrala se pre nego što je iko primetio. „Ti zaista sve znaš“, prošaputa Mirela. „Arejna samo želi da bude blizu Lana. Mislim da veruje da će je naučiti nečemu što će moći da iskoristi kao Lovac. Ili možda da će s njom krenuti u Lov.“
„Nikola želi da bude druga Karajgin“, ogorčeno progunđa Nisao. „Ili druga Moiraina. Čini mi se da je nameravala da natera Mirelu da joj da Lanovu vezu. E pa sad bar možemo da se obračunamo s te dve onako kako zaslužuju, sada kad je sve poznato. Šta god da mi se desi, uživaću znajući da će njih dve skičati od sad pa do kraja godine.“
Sijuan je konačno shvatila šta se dešava i na licu joj se očitavala ozlojeđenost pomešana s upitnim pogledima koje je upućivala Egveni. To što je neko pre nje rešio zagonetku uzrujavalo ju je verovatno koliko i pokušaj Nikole i Arejne da ucenjuju Aes Sedai. A možda i ne. Na kraju krajeva, Nikola i Arejna same nisu bile Aes Sedai. To je bitno menjalo Sijuanin stav o tome šta je sve dopušteno. A opet, tako je bilo sa svakom sestrom.
Videvši toliko očiju uprtih ka njoj, a nijednog prijateljskog pogleda među njima, Nikola se povuče do hrastovog stabla i izgledalo je kao da pokušava da se povuče još više. Mrlje na beloj haljini uvaliće je u nevolje kad se bude vratila u logor. Arejna je još uvek bila zamajana oko Lanovog konja, nesvesna šta će joj se sručiti na glavu.
„To bi bila pravda“, složila se Egvena, „ali ne ako se i vas dve same potpuno ne suočite s njom.“
Više niko nije gledao u Nikolu. Mirela kao da se sva pretvorila u oči, a Nisao se zabuljila u Egvenu. Nijedna nije izgledala kao da se usuđuje da je izazove. Smrknuto zadovoljstvo pripilo se uz Sijuan kao druga koža; tako joj Svetlosti, nisu zaslužile nimalo milosti. A Egvena nije nameravala da je pruži mnogo.
„Više ćemo razgovarati kad se vratim“, reče im kad se Lan ponovo pojavio, s mačem o pojasu, raskopčanog zelenog kaputa i razvezane košulje, s nabubrelim bisagama prebačenim preko ramena. Zaštitnikov ogrtač, koji menja boje, bio mu je prebačen preko leđa, varajući oko dok se uvijao za njim.
Ostavivši okamenjene sestre da se kuvaju u sopstvenom soku, Egvena mu pođe u susret. Sijuan će ih krčkati na tihoj vatri pokažu li makar nagoveštaj odstupanja. „Mogu te odvesti u Ebou Dar za manje od mesec dana“, reče mu. On samo nestrpljivo klimnu glavom i pozva Arejnu da dovede Mandarba. Njegova napetost bila je uznemirujuća, lavina koja čeka da se obruši, zadržavana samo dlakom.
Izatkavši Prolaz na mestu gde je vežbao mačem, osam puta osam stopa, ona stupi na nešto nalik skeli koja je plutala u beskrajnoj tami. Lelujanje je zahtevalo nosač i mada je to moglo biti bilo šta što odlučite da zamislite, svaka sestra je, izgleda, imala ono što je najviše volela. Za nju, to je bila ova drvena barka sa čvrstom ogradom. Ako bi pala s nje, mogla bi da stvori drugu ispod sebe, mada je pitanje gde bi onda izašla, ali za nekoga ko nije mogao da usmerava taj pad bio bi beskrajan koliko i crnilo koje se prostiralo na sve strane. Samo je na udaljenom kraju bilo nešto svetlosti, Prolaz je pokazivao uokvirenu udolinu. Ta svetlost uopšte nije prodirala kroz tamu, ali opet, nije bilo potpuno mračno. Barem je mogla potpuno jasno da vidi, kao u Tel’aran’riodu. Nije se prvi put zapitala nije li ovo u stvari neki deo Sveta snova.
Lan ju je pratio bez poziva, vodeći svog konja. Pregledao je Prolaz dok je ulazio, proučavao je tamu dok su njegove čizme i konjska kopita odzvanjali po palubi. Jedino pitanje koje je postavio bilo je: „Koliko brzo će me ovo odvesti u Ebou Dar?“
„Neće tamo“, odgovorila mu je usmeravajući da zatvori ogradu, a potom zatvorivši Prolaz. „Neće pravo u grad.“ Nije se video nikakav pokret; nije bilo vetra ni povetarca, ničega da se oseti. Mada su se kretali. I to brzo; brže nego išta što je mogla da zamisli da se kreće. Trebalo je da pređu preko šest stotina milja. „Iskrcaću te na pet do šest dana severno od Ebou Dara.“ Videla je Prolaz izatkan kada su Ninaeva i Elejna Putovale na jug i sećala se dovoljno da Odleluja na isto mesto.
On klimnu glavom, buljeći pred sebe, kao da može da vidi cilj. Podsetio ju je na strelu u zategnutom luku.
„Lane, Ninaeva je u Tarezinskoj palati, gošća kraljice Tilin. Mada će poricati da je u opasnosti.“ Što sigurno i hoće, besno, ako ju je Egvena poznavala, a jeste. „Pokušaj da ne obraćaš pažnju – znaš koliko je tvrdoglava – zato se ne obaziri na to. Ako bude potrebno, samo je zaštiti, a da ona ne zna.“ On nije progovarao, niti gledao u nju. Na njegovom mestu, ona bi imala stotine pitanja. „Lane, kad je nađeš moraš joj reći da će joj Mirela predati tvoju vezu čim se vas troje nađete zajedno.“ Razmišljala je da joj sama prenese to obaveštenje, ali učinilo joj se da je bolje da Ninaeva ne zna da on dolazi. Bila je zanesena njime kao... kao... kao ja Gavinom, pomisli iskreno. Ako bi Ninaeva znala da on dolazi, u njenom umu ne bi ostalo mesta ni za šta drugo. I pored najbolje moguće volje, pustila bi da potraga padne na Elejnu. Ne baš da bi se sklupčala u uglu i sanjarila, ali sve bi radila staklastih očiju. „Slušaš li me, Lane?“
„Tarezinska palata“, odgovori joj ravnim glasom, ne skrećući pogled. „Gošća kraljice Tilin. Može poricati da je u opasnosti. Tvrdoglava, ko da to već nisam znao.“ Na to ju je pogledao, a ona gotovo zažele da nije. Bila je puna saidara, puna toplote i uživanja i moći, čistog života, ali u tim hladnim plavim očima divljalo je nešto oštro i prastaro, poricanje života. Njegove oči delovale su zastrašujuće; to je bilo to. „Reći ću joj sve što treba da zna. Vidiš, slušam.“
Naterala se da se bez treptanja susretne s njegovim pogledom, ali on se ponovo okrenu. Na vratu je imao nešto, modricu. Mogla je – samo mogla – da bude od ujeda. Možda bi trebalo da ga upozori, kazati mu da ne mora... ići u pojedinosti... kada objašnjava sebe i Mirelu. Od te pomisli je pocrvenela. Pokušala je da ne vidi modricu, ali sad kada ju je primetila, činilo se da joj privlači pogled. Ma ne, neće biti toliko blesav. Od muškarca se ne može očekivati da bude pažljiv, ali čak ni muškarci nisu toliko maloumni.
Plutali su u tišini, pomerajući se bez pomeranja. Nije se bojala da se Izgubljeni iznenada ne pojave ovde, ili ma ko drugi. Lelujanje je imalo svojih neobičnosti, od kojih su neke bile zarad sigurnosti i tajnosti. Ako dve sestre istkaju Prolaze na istom mestu samo nekoliko trenutaka jedna iza druge, s ciljem da Odlelujaju na isto mesto, neće moći međusobno da se vide, osim ako ne upotrebe potpuno isto mesto s potpuno istovetnim tkanjem, a nijedno od toga nije bilo lako postići iako je tako izgledalo.
Posle nekog vremena – bilo je teško reći koliko je to zaista bilo, ali sigurno manje od pola sata – njena barka se iznenada zaustavila. Ništa se nije promenilo u osećaju ili tkanju koje je držala. Jednostavno je znala da su jednog trenutka žurili kroz tamu, a sledećeg stajali nepomično. Otvorivši Prolaz tačno ispred pramca – nije bila sigurna kuda bi je odvelo da ga otvori na krmi, a iskreno, nije ni bila nestrpljiva da sazna; Mogedijen se užasavla i pominjanja nečeg takvog – mahnu Lanu da izađe. Barka je postojala samo dok je ona bila prisutna, još jedna sličnost s Tel’aran’riodom.
On otvori kapiju na ogradi, izvede Mandarba, a kad mu se pridružila on je već bio u sedlu. Ostavila je Prolaz otvoren za povratak. Na sve strane prostirala su se niska talasasta brda, pokrivena uvelom travom. Nije bilo drveta nigde na vidiku, ničega nije bilo osim raštrkanog, sasušenog, zakržljalog žbunja. Vrančeva kopita podizala su male kovitlace prašine. Jutarnje sunce na nebu bez oblačka ovde je peklo gore nego u Murandiji. Jato lešinara dugih krila kružilo je iznad nečega na jugu, a drugo se videlo na zapadu.
„Lane“, započela je nameravajući da se uveri da je razumeo šta treba da kaže Ninaevi, ali on ju je pretekao.