Mrštile su se, pitajući se kuda ih vodi, ali šta god da su smislile to ih nije dovelo ovamo. Njihova lica bila su vredna proučavanja. Nisao je razjapila usta, a Mirela je izgledala kao da ju je neko udario čekićem među oči. Čak je i Sijuan s nevericom kratko uzdahnula.
„Ne-m-moguće“, promuca Mirela. „Nikada nijedna sestra nije...! Nijedna Amirlin nije zahtevala...! Nije valjda da stvarno misliš...!“
„Začepi, Mirela", odreza Nisao. „Ti si kriva za sve! Nikad nije trebalo da te poslušam...! Stvarno. No, šta je bilo, bilo je. A sad je ono što je.“ Odmeravajući Egvenu ispod spuštenih obrva, progunđa; „Ti si opasna mlada žena, majko. Vrlo opasna žena. Možda ćeš razbiti Kulu više nego što je već slomljena, pre nego što završiš. Da sam sigurna u to, da sam dovoljno hrabra da uradim šta treba i suočim se s posledicama...“ I pored toga, glatko je kleknula, priljubivši usne na prsten Velike zmije koji je krasio Egvenin prst. „Zarad Svetlosti i nade u spasenje i ponovno rođenje...“ Nisu to bile potpuno iste reči kao što su izgovorile Faolajn i Teodrin, ali su bile u dlaku jednako čvrste. I više. Zbog Tri zakletve, nijedna Aes Sedai nije mogla da izgovori zakletvu ako to nije stvarno mislila. Osim Crnog ađaha, naravno; izgledalo je očito da su morale naći način da lažu. Da li je ijedna od ovih žena bila Crna, bilo je sporno, no ostavila je to za drugu priliku. Sijuan ju je posmatrala raskolačenih očiju, s usnama koje su se pomerale bez glasa, i ličila je na ribu nasukanu u blatu.
Mirela pokuša da se još jednom pobuni, ali Egvena samo ispruži desnu ruku s prstenom i Mirelina kolena se, uz trzaj, saviše. Ogorčenim glasom položi zakletvu, a onda podiže pogled. „Uradila si nešto što nikada ranije nije urađeno, majko. To je uvek opasno.“
„Nije poslednji put“, odgovori joj Egvena. „U stvari, moje prvo naređenje vama dvema jeste da nikome ne pominjete da je Sijuan išta više od onoga što svi smatraju da jeste. Drugo, poštovaćete svako njeno naređenje kao da je moje.“
Glave im se okrenuše ka Sijuan, nepromenjenog izraza lica. „Po tvojoj zapovesti, majko“, promrmljaše istovremeno. Sijuan je bila ta koja je izgledala spremno da se onesvesti.
I dalje je piljila u prazno kada stigoše do puta i okrenuše konje na istok prema logoru Aes Sedai i vojsci. Sunce se i dalje pelo ka zenitu, iako nije bilo daleko od njega. Bilo je to jutro s više događaja negoli većina dana. U stvari, većina nedelja. Egvena pusti Daišara laganim korakom.
„Mirela je bila u pravu“, konačno zagunđa Sijuan. Pošto je njena jahačica razmišljala o nečem drugom, ždrebica se kretala gotovo glatkim geganjem; čak joj je uspelo da Sijuan deluje kao sposobna jahačica. „Odanost. To niko nikada nije uradio. Niko. Nema čak ni nagoveštaja u tajnim zapisima. I da one slušaju mene. Ti ne menjaš samo ponešto, ti prepravljaš brod dok ploviš po oluji! Sve se menja. A Nikola?! U moje vreme polaznica bi se upišala na samu pomisao da ucenjuje sestru!"
„Nije im to prvi pokušaj", reče joj Egvena, ukratko izloživši činjenice.
Očekivala je da Sijuan eksplodira od besa na njih dve, ali ona vrlo mirno reče: „Bojim se da će se naše dve pustolovke uskoro sresti s nezgodom.“
„Ne!“ Egvena zaustavi konja tako iznenada da Sijuanina ždrebica odgega još pet-šest koraka pre nego što je ova uspela da je obuzda i okrene psujući ispod glasa. Sedela je i tako istrajno odmeravala Egvenu da je potpuno prevazišla Lelejnu.
„Majko, drže ti toljagu nad glavom, ako su dovoljno pametne da to shvate. Čak i da te Dvorana ne natera na pokoru, moći ćeš samo da gledaš kako svaka nada koju si imala da ih obuzdaš jedri ka obzorju.“ S gađenjem je odmahnula glavom. „Kada sam vas otposlala, znala sam da ćete to uraditi znala sam da ćete morati tako – ali nikada mi nije palo na pamet da će Elejna i Ninaeva biti toliko bezumne da nazad dovedu nekoga ko zna za to. One dve zaslužuju sve što ih snađe, ako se to pročuje. Ali ti ne možeš sebi da priuštiš da se to pročuje."
„Ništa se neće desiti Nikoli i Arejni, Sijuan! Ako dopustim da ih ubiju zbog onoga što znaju, ko je sledeći? Romanda i Lelejna, zato što se ne slažu sa mnom? Gde to prestaje?“ Na neki način, sama sebi se gadila. Ranije ne bi razumela šta Sijuan misli. Uvek je bilo bolje znati nego biti neobaveštena, ali ponekad je neobaveštenost bila daleko prijatnija. Poteravši Daišara, ona reče: „Neću da mi dan pobede bude pokvaren pričama o ubistvu. Mirela nije ni početak, Sijuan. Jutros su Faolajn i Teodrin čekale...“ Sijuan primače punačku ždrebicu da bi slušala dok su jahale.
Novosti nisu umanjile Sijuaninu zabrinutost zbog Nikole i Arejne, ali Egvenine namere doprinele su da joj oči zasijaju, a osmeh joj se pojavi na usnama. Dok su stigle do logora Aes Sedai, bila je nestrpljiva da preuzme sledeći zadatak: da saopšti Šerijam i ostalim Mirelinim prijateljicama kako treba da se pojave u Amirlininom kabinetu u podne. Čak im je mogla iskreno reći da se od njih neće tražiti ništa što druge sestre nisu već učinile.
I pored svih priča o pobedi, Egvena se nije osećala suviše poletno. Jedva da je čula blagoslove i zahteve za blagoslove, odgovarajući na njih samo mahanjem, a bila je sigurna da ih je više propustila nego što ih je čula. Nije mogla da se suoči sa ubistvom, ali morala je da pripazi na Nikolu i Arejnu. Hoću li ikada stići do tačke gde teškoće prestaju da se nagomilavaju?, pitala se. Nekud gde pobedu neće pratiti nova opasnost.
Kada je ušla u svoj šator, raspoloženje joj je bilo nikakvo. U glavi joj je damaralo. Poče da se pita nije li bolje da uopšte ne ulazi u šator.
Dva pažljivo presavijena parčeta pergamenta uredno su bila složena na pisaćem stolu, svaki s voštanim pečatom i rečima: „Zapečaćeno za Plamen“. Ako bi bilo ko osim Amirlin polomio pečat, to je bilo ravno napadu na samu Amirlin. Poželela je da ne mora da ih lomi. Uopšte nije sumnjala ko je ispisao te reči. Na nesreću, bila je u pravu.
Romanda je predlagala – „zahtevala“ je bolja reč – da Amirlin izda nalog „zapečaćen za Dvoranu“, poznat samo Predstavnicama. Sve sestre će biti pozvane, jedna po jedna, a one koje odbiju biće stavljene pod štit i ispitane zbog sumnje da pripadaju Crnom ađahu. Zbog čega će biti pozvane, ostalo je nedorečeno, ali Lelejna se potrudila da joj jutros da više od nagoveštaja. Lelejnina poslanica bila je potpuno primenjena njenom ponašanju, obraćanje majke detetu, šta treba uraditi zarad Egvenine lične dobrobiti, i dobra svih ostalih. Ona je tražila da nalog bude samo „zapečaćen za Prsten“; svaka sestra mogla bi da zna; u stvari, u ovom slučaju, morale bi da znaju. Pominjanje Crnog ađaha zabranilo bi se kao podsticanje nemira, ozbiljna optužba po zakonu Kule, uz podobne kazne.
Egvena se stenjući baci u svoju stolicu na sklapanje i naravno – nogare popustiše, a ona gotovo pade na ćilim. Mogla je da odugovlači i izbegava, ali one će nastaviti da dolaze sa svojim idiotarijama. Pre ili kasnije jedna od njih će podneti svoj skroman predlog Dvorani, a to će pustiti lisicu u kokošinjac. Podsticanje nemira? Lelejna bi svaku sestru ubedila ne samo da postoji Crni ađah nego da mu i Egvena pripada. Bezglava bežanija Aes Sedai, koje bi se vraćale Tar Valonu i Elaidi, sledila bi ubrzo zatim. Romanda bi samo izazvala pobunu. Već ih je bilo šest, skrivenih u tajnim istorijama. Pola tuceta u više od tri hiljade godina možda nije previše, ali svaka je rezultirala ostavkom Amirlin i cele Dvorane. Lelejna je to znala, kao i Romanda. Lelejna je bila Predstavnica gotovo četrdeset godina, imala je pristup svim skrivenim zapisima. Pre nego što se povukla i otišla na selo, kao što su mnoge sestre radile u njenim godinama, Romanda je tako dugo držala stolicu za Žute da se pričalo kako ima moći koliko i bilo koja Amirlin pod kojom je služila. Biti izabrana za Dvoranu po drugi put bilo je gotovo nečuveno, ali Romanda nije bila od onih koje bi dopustile da moć ostane van njihovog domašaja, ako je ikako bilo moguće.