Ne, nisu bile slepe; samo uplašene. Sve, uključujući nju samu, a čak i Aes Sedai ne razmišljaju najjasnije kada su uplašene. Ponovo je presavila stranice želeći da ih zgužva i izgazi. Glava je htela da joj pukne.
„Mogu li da uđem, majko?“ Halima Saranov unjiha se u šator ne čekajući odgovor. Halimin hod privlačio je pogled svakog muškarca od dvanaeste godine do dva dana pred smrt, a čak i kad bi se pokrila teškim ogrtačem od ramena do peta, muškarci bi i dalje buljili u nju. Duga crna kosa, sjajna kao da je svakoga dana ispira svežom kišnicom, uokvirivala je lice koje je privlačilo poglede. „Delana Sedai mislila je da bi želela ovo da vidiš. Stavlja to pred Dvoranu ovoga jutra.“
Dvorana je zasedala, a da je o tome nisu ni obavestile? Pa, bila je odsutna, ali običaji, ako ne i zakon, nalagali su da Amirlin mora biti obaveštena pre nego što Dvorana može da zaseda. Osim ako nisu zasedale da bi je smenile. U ovom trenutku, to bi prihvatila kao blagoslov. Odmerila je presavijeno parče papira, koje je Halima spustila na sto, kao da je otrovnica. Nije zapečaćeno; što se ticalo Delane, i najmlađa polaznica mogla je da ga pročita. Naravno, bila je to objava da je Elaida Prijateljica Mraka. To nije bilo tako loše kao Romandin ili Lelejnin predlog, ali ako sazna da je Dvorana pukla zbog pobune, neće ni trepnuti.
„Halima, ponekad poželim da si otišla kući kad je Kabrijana umrla.“ Ili bar da je Delana imala dovoljno razuma da svoje informacije „zapečati za Dvoranu“. Ili čak za Plamen. A ne da se izbrblja svakoj sestri koje je uspela da se dočepa.
„Teško da sam mogla, majko.“ Halimine zelene oči zasijale su u izazovu, ili odbrani, ali ona je inače imala samo dva načina gledanja u bilo koga – rašireni pogled, izazivački, pravo u oči, ili poluspuštenih kapaka, vatreno. Njene oči izazivale su mnogo razmirica. „Pošto mi je Kabrijana Sedai izložila šta je saznala o Elaidi? I njenim planovima? Kabrijana mi je bila prijateljica, i vaša prijateljica, svih vas koje se suprotstavljate Elaidi, tako da nisam imala izbora. Samo zahvaljujem Svetlosti da je pomenula Salidar, tako da sam znala gde da dođem.“ Spustila je ruke na struk uzan poput Egveninog u Tel’aran’riodu, a glavu je nagnula u stranu, pažljivo proučavajući Egvenu. „Opet te boli mozak, zar ne? Kabrijana je imala takve bolove, tako jake da je dobijala grčeve u nogama. Morala je da ih drži u vodi pre nego što bi mogla da podnese išta na sebi. Ponekad je to trajalo danima. Da nisam došla, i ti bi na kraju tako završila.“ Prešavši iza Egvenine stolice, poče da joj gnječi vlasište. Halimini prsti posedovali su veštinu koja je topila bol. „Teško da možeš da moliš druge sestre za Lečenje tako često kao što se ovi napadi javljaju. To je samo napetost. Uspevam to da osetim.“
„Pretpostavljam da ne mogu“, promrmlja Egvena. Šta god da su svi pričali, žena joj se prilično dopadala, ne samo zbog dara da joj umiri glavobolje. Halima je bila otvorena, s obe noge na zemlji, seljanka bez obzira na to koliko je vremena provela prikupljajući kajmak gradske prefinjenosti, usklađujući poštovanje prema Amirlin s nekom vrstom susedske bliskosti koja je Egveni bila tako osvežavajuća. Ponekad zaprepašćujuća, ali okrepljujuća. Čak ni Čeza nije mogla bolje, ali Čeza je uvek bila služavka, iako prijateljski naklonjena, dok Halima nikada nije pokazivala ni trag pokornosti. Ali Egvena je zaista želela da se ova vratila kući kad je Kabrijana pala s tog konja i slomila vrat.
Možda bi bilo korisno da su sestre prihvatile Kabrijanina verovanja da Elaida namerava pola njih da umiri, a ostale da slomi, ali sve su bile sigurne da je Halima nekako doterala priču. Zakačile su se za Crni ađah. Žene nenaviknute da se ičega boje prihvatile su da postoji ono što su oduvek poricale, a potom su time same sebe izbezumile od straha. Kako da iskoreni Prijateljice Mraka, a da se pri tom ostale sestre ne rasprše kao preplašeno jato prepelica? Kako da ih spreči da se pre ili kasnije ne razbeže? Svetlosti, kako?
„Misli o opuštanju“, meko reče Halima. „Lice ti je opušteno. Vrat ti je opušten. Ramena...“ Glas joj je bio gotovo hipnotički, mumlanje koje kao da je milovalo svaki deo Egveninog tela koji je želela da opusti.
Neke žene nisu je trpele samo zbog izgleda, koji je nalikovao snu izrazito bludnog muškarca, a većina je tvrdila da očijuka sa svima koji nose čakšire, što Egvena nije odobravala, osim što je Halima sama govorila da voli da posmatra muškarce. Čak ni njeni najveći kritičari nikada nisu tvrdili da je ikada išla dalje od očijukanja, a ona sama postajala je ozlojeđena i na sam nagoveštaj nečeg takvog. Ona nije bila budala – Egvena je to otkrila u njihovom prvom razgovoru, dan pošto je Logan pobegao, kad su joj počele glavobolje – uopšte nije bila bezumna vrtirepka. Egvena je sumnjala da je to bilo isto kao s Meri. Halima nije imala uticaja na svoje lice ni na to kako su je doživljavali. Osmeh joj je uvek izgledao kao da poziva ili začikava, zbog oblika njenih usta; isto se osmehivala i muškarcima i ženama i deci. Nije bila njena krivica što su ljudi mislili da očijuka ako ih samo posmatra. Osim toga, nikada nikome nije pomenula glavobolje. Da jeste, svaka Žuta sestra u logoru držala bi je pod opsadom. To je ukazivalo na prijateljsko ponašanje, iako ne i na odanost.
Egvena primeti papire na pisaćem stolu i pod Haliminim umirujućim prstima misli joj odlutaše. Baklje spremljene da se bace na senik. Deset dana do granice s Andorom, osim ako je lord Brin spreman da požuri, a da ne zna zašto, i ne naiđe ni na kakav otpor pre toga. Može li da zadrži baklje deset dana? Južna luka. Severna luka. Ključevi Tar Valona. Kako da bude sigurna s Nikolom i Arejnom, a da ne primeni Sijuanin predlog? Moraće da sredi da se svaka sestra proveri pre nego što stignu u Andor. Ona je imala Talenat za rad s metalima i rudom, a to je bilo retko među Aes Sedai. Nikola. Arejna. Crni ađah.
„Opet se napinješ. Prestani da se brineš o Dvorani.“ Ti umirujući prsti se zaustaviše, a onda ponovo počeše. „Ovo bi bilo bolje večeras, posle tople kupke. Mogla bih ti uraditi ovo s ramenima i leđima, svugde. To još nismo probale. Kruta si ko proštac; trebalo bi da budeš dovoljno razgibana da se možeš poviti unazad i staviti glavu među gležnjeve. Um i telo. Jedno ne može da bude rastegljivo bez drugoga. Samo se predaj u moje ruke.“
Egvena je bila na ivici sna. Ne sna hodača kroz snove; običnog spavanja. Koliko je prošlo otkad je tako spavala? Logor će biti u haosu kad se objavi Delanin predlog, što će biti vrlo brzo, a sve to još i pre nego što kaže Romandi i Lelejni da nema nameru da objavi njihove proglase. Ali ostala je jedna stvar kojoj je mogla da se raduje, razlog da ostane budna. „To će biti lepo“, promrmljala je, misleći na više od ponuđene masaže. Odavno se zaklela da će jednog dana naterati Šerijam da sluša. A danas je taj dan. Barem je počela da bude Amirlin, da drži uzde. „Vrlo lepo.“
13
Zdela vetrova
Avijenda bi radije sedela na podu, ali zbog ostale tri, koje su zauzimale malu kabinu brodice, nije bilo dovoljno mesta za to, tako da je morala da se zadovolji prekrštanjem nogu na jednoj od izrezbarenih klupa ugrađenih u zidove. Na taj način nije imala osećaj da sedi na stolici. Dobro je što su vrata bila zatvorena i što nije bilo prozora, samo čudno izrezbarene spirale prorezane na gornjoj ivici zidova, blizu tavanice. Tako nije mogla da vidi vodu napolju, iako su prorezi propuštali miris soli, zvuk talasa koji udaraju o korito i pljuskanje vesala. Čak su i visoki, šuplji krici neke vrste ptica kliktali o beskrajnom vodenom prostranstvu. Nekada je gledala kako ljudi umiru zbog lokve koja se mogla prekoračiti, ali ova voda bila je neverovatno gorka. Čitati o njoj nije bilo isto što i probati je. Reka je bila gotovo pola milje široka kad su se ukrcali na ovu brodicu, kojom su upravljala dva čudno nacerena veslača. Pola milje vode, a ni kap podobna za piće. Ko je mogao da izmisli beskorisnu vodu?