Pomeranje broda pretvorilo se u ljuljuškanje napred-nazad. Jesu li već izašli iz reke? U ono što su nazivali „zaliv“? To je bilo još šire, mnogo šire, po onome što joj je Elejna rekla. Avijenda prilepi ruke na kolena; očajnički je pokušavala da razmišlja o nečem drugom. Ako ostale primete njen strah, sramota će je pratiti do sudnjeg dana. Najgore je bilo što je ona ovo predložila, pošto je čula Elejnin i Ninaevin razgovor o Morskom narodu. Otkud je mogla da zna kako će to izgledati?
Plava svila njene haljine bila je neverovatno glatka, i ona se zakači za to. Jedva da se navikla na suknje – još je čeznula za kadin’sorom koji su je Mudre naterale da spali kad je počela da uči kod njih – a sad je nosila svilenu haljinu – imala ih je čak četiri! – i svilene čarape umesto debelih vunenih, a zbog svilene košulje bila je svesna svoje kože kao nikada ranije. Nije mogla da poriče lepotu haljine, koliko god joj je bilo čudno da se našla u jednoj takvoj, ali svila je bila dragocena i retka. Žena je mogla da ima svilenu maramu, da je nosi o praznicima i izaziva zavist ostalih. Samo ih je nekoliko imalo dve. Mada, među ovim mokrozemcima bilo je drugačije. Nisu svi nosili svilu, iako joj se ponekad činilo kako je svaka druga osoba nosi. Veliki svežnjevi, pa čak i bale dolazile su brodovima iz predela iza Trostruke zemlje. Brodom. Okeanom. Vodom koja se prostirala do obzorja, s mnogo mesta odakle se, ako je dobro razumela, uopšte nije videla zemlja. Gotovo se stresla zbog nemoguće pomisli.
Ni ostale nisu izgledale raspoložene za razgovor. Elejna se odsutno poigravala svojim prstenom Velike zmije na desnoj ruci i gledala u nešto što se nije videlo u ova četiri zida. Ove brige su često znale da je ophrvaju. Dve su se dužnosti sudarale u njoj, i mada joj je jedna bila bliža srcu, izabrala je onu koju je smatrala važnijom i časnijom. Bilo je njeno pravo i dužnost da postane poglavar, kraljica Andora, ali izabrala je da nastavi da lovi. Nekako, koliko god da je ova potraga bila važna, to je bilo kao da se nešto postavi iznad klana ili društva, no Avijenda je bila ponosna. Elejnino poimanje časti ponekad je bilo čudno koliko i pojam žene koja postaje poglavar, ili da postaje poglavar samo zato što joj je i majka to bila, ali ona je to zadivljujuće podnosila. Birgita, u širokim crvenim pantalonama i žutom kaputiću na kome joj je Avijenda zavidela, sedela je jednako zamišljena, poigravajući se pletenicom koja joj se spuštala do struka. Ili je možda delila Elejnine brige. Ona je bila Elejnin prvi Zaštitnik, što je Aes Sedai tamo u Tarezinskoj palati beskrajno uzrujavalo, mada nije izgledalo da smeta njihovim Zaštitnicima. Običaji mokrozemaca bili su toliko čudni da gotovo nije vredelo misliti o njima.
Ako su Elejna i Birgita izgledale kao da zaziru od razgovora, Ninaeva al’Mera, tačno pored vrata naspram Avijende, potpuno ga je odbacivala. Ninaeva; ne Ninaeva al’ Mera. Mokrozemci su voleli da ih zovu samo polovinom imena, pa se Avijenda trudila da zapamti, koliko god joj je to izgledalo kao tepanje voljenom. Rand al’Tor bio je jedini ljubavnik koga je ikada imala, a čak ni o njemu nije razmišljala tako blisko, ali moraće da nauči običaje mokrozemaca ako će se udati za jednog.
Ninaevine duboke smeđe oči buljile su kroz nju. Zglobovi su joj pobledeli na gustoj pletenici, duboko tamnoj koliko je Birgitina bila zlatna, a lice joj se iz bledila obojilo bolesno zelenom bojom. S vremena na vreme ispuštala je slabašno prigušeno stenjanje. Obično se nije znojila; ona i Elejna naučile su Avijendu toj veštini. Ninaeva je bila zagonetka. Ponekad hrabra do ludila, kukala je zbog svog tobožnjeg kukavičluka, a ovde je pokazivala svoju sramotu ne obazirući se što je svi vide. Kako je moglo kretanje toliko da je uznemiri, a sva ta voda nije?
Ponovo voda. Avijenda zatvori oči da ne bi videla Ninaevino lice, ali zbog toga joj zvuci ptica i pljuskanje vode ispuniše misli.
„Razmišljala sam“, iznenada progovori Elejna, a onda zastade. „Je li ti dobro, Avijenda? Ti...“ Avijenda se zacrvene, ali bar Elejna nije glasno izgovorila da je na zvuk njenog glasa skočila kao zec. Izgleda da je Elejna shvatila koliko je bila blizu da oda Avijendinu sramotu; njeni sopstveni obrazi zažariše se pre no što je nastavila. „Razmišljala sam o Nikoli i Arejni. O onome što nam je Egvena rekla prošle noći. Misliš li da će njoj napraviti neke nevolje? Šta da radi?“
„Nek ih se otarasi“, reče Avijenda prešavši palcem preko grla. Olakšanje što je progovorila, što čuje glasove, bilo je toliko da je gotovo uzdahnula. Elejna je izgledala zaprepašćena. Ponekad je imala suviše meko srce.
„To bi bilo najbolje“, reče Birgita. Ona nije odavala više od tog imena. Avijenda ju je doživljavala kao tajanstvenu ženu. „Arejna je mogla vremenom da postane nešto, ali... Ne gledaj me tako, Elejna, i prekini da budeš tako ukočena i ozlojeđena u glavi“ Birgita se često klizala napred-nazad između položaja Zaštitnika koji sluša i starije prvosestre koja pridikuje, želeli vi to ili ne. Upravo sada, preteći prstom, bila je prvosestra. „Vas dve ne biste bile upozorene da ostanete podalje da je to teškoća koju Amirlin može da razreši lako što će ih poslati da pomažu praljama ili tako nečim.“
Elejna oštro šmrknu jer nije mogla to da porekne, pa namesti svoje zelene svilene suknje spreda, gde su bile prikupljene da pokažu plavo-bele podsuknje. Oblačila se po ovdašnjoj modi, sa sve bledožutom čipkom na zglobovima i oko vrata. Poklon od Tilin Kvintare, kao i priljubljena zlatotkana ogrlica. Avijenda to nije odobravala. Gornji deo haljine, prsnik, bio je pripijen koliko i ta ogrlica, a nedostatak uskog kružnog parčeta tkanine otkrivao je unutrašnju oblinu njenih grudi. Šetati uokolo gde svi mogu da te vide nije bilo isto što i šatori za znojenje; ljudi na ulicama grada nisu bili gai’šaini. Njena sopstvena haljina imala je visoki okovratnik koji joj je čipkom dodirivao bradu, i nijedno parče nije nedostajalo.
„Sem toga“, nastavi Birgita, „pomislila bih da će vas Marigan više brinuti. Meni se usta suše od straha pred njom.“
Ime se probilo do Ninaeve, kao što se i moglo očekivati. Ona prestade da stenje i sede uspravno. „Ako krene za nama, samo ćemo je ponovo srediti. Mi ćemo... mi ćemo...“ Udahnuvši, zurila je u njih izazovno, kao da se raspravljaju s njom. Onda upita slabim glasom: „Mislite li da će krenuti?“
„Ne vredi da se jedemo zbog toga“, reče joj Elejna, mnogo mirnija nego što bi Avijenda uspela da bude kad bi mislila da ju je jedna od Senodušnih uzela na zub. „Moraćemo da radimo kako nam je Egvena rekla i da budemo pažljive.“ Ninaeva progunđa nešto nerazumljivo, što je možda i bilo najbolje.
Ponovo zavlada tišina; Elejna se povukla u još dublje razmišljanje, Birgita je poduprla bradu rukom i mrštila se u prazno. Ninaeva je zadržala pravo da mrmlja u po glasa, ali sad je obe ruke držala pritisnute na stomak, a s vremena na vreme prestajala je da bi progutala knedlu. Pljuskanje vode i kliktanje ptica činilo se glasnije nego ikad.
„I ja sam razmišljala, skorosestro.“ Ona i Elejna nisu još došle do trenutka kada će jedna drugu usvojiti za prvosestre, ali sada je bila sigurna da hoće. Već su jedna drugoj četkale kosu i svake noći u tami delile po jednu tajnu koju nikada nikome nisu rekle. Mada, ta žena, Min... No, to je bilo za kasnije, kada ostanu nasamo.
„O čemu?“, odsutno je upita Elejna.
„Našoj potrazi. Pripremamo se za uspeh, a nismo odmakle od početka. Ima li smisla da ne koristimo svako raspoloživo oružje? Met Kauton je ta’veren, pa ipak se trudimo da ga izbegavamo. Zašto ga ne povedemo sa sobom? S njim, možda ćemo konačno pronaći činiju.“
„Met?“, zaprepašćeno uzviknu Ninaeva. „Bolje ti je da košulju napuniš koprivama! Ne bih mu prišla ni da nosa činiju u džepu.“