„O, hajde ućuti, Ninaeva“, bez imalo žestine promrmlja Elejna. Zadivljeno je odmahivala glavom, ne primećujući gunđanje ove druge. „Bodljikavo“ je bio tek početak opisivanja Ninaeve, ali sve su one bile naviknute na njeno ponašanje. „Zašto meni to nije palo na pamet? Tako je očiglednol“
„Možda si“, suvo promrmlja Birgita, „u svom umu tako čvrsto usadila sliku propalice Meta da nisi primetila kako može da bude i koristan.“ Elejna je hladno odmeri, izbačene brade, a onda iznenada iskrivi lice i oklevajući klimnu glavom. Teško je podnosila kritiku.
„Ne!“ Ninaeva je uspela da progovori glasom koji je istovremeno bio nekako oštar i slabašan. Maska mučnine na njenom licu postade izražajnija, mada je izgledalo da više nije izazvana ljuljanjem brodice. „Nije valjda da to misliš! Elejna, ti znaš koliki davež može da bude, koliko je tvrdoglav. On će biti uporan da dovede one svoje vojnike, kao da smo na svečanoj smotri. Pokušaj da nađeš nešto u Rahadu s vojnicima nad glavom. Samo pokušaj! Posle dva koraka pokušaće da preuzme vođstvo, mašući nam pred nosom onim ter’angraealom. On je hiljadu puta gori od Vandene ili Adeleas ili čak od Merilile. Po njegovom ponašanju čovek bi pomislio da ćemo ušetati medvedu u pećinu samo da bismo ga pogledale!“
Birgiti iz grla izbi zvuk kao da je to sve zabavlja, a dočeka je oštar pogled. Ona uzvrati takvim izgledom potpune nevinosti da Ninaeva poče da hropće kao da se guši.
Elejna je bila pomirljivija. Ona bi pokušala da uspostavi mir i u vodozavadi. „On jeste ta’veren, Ninaeva. On menja Šaru, menja verovatnoću, samim svojim prisustvom. Spremna sam da priznam da nam treba sreća, a ta’veren je više od sreće. Osim toga možemo ubiti dve muve jednim udarcem. Nismo smele da ga pustimo da sve ovo vreme slobodno lunja, bez obzira što smo bile zauzete. To nikome neće doneti dobra, njemu ponajmanje. Moramo ga srediti da može u pristojno društvo. Za početak, stavićemo ga na kratku uzdu.“ Ninaeva poče izuzetno živo da popravlja suknje. Mada je tvrdila kako nije zainteresovana za haljine ništa više od Avijende – barem za to kako izgledaju; uvek je gunđala kako je dobra obična vuna dovoljno fina za bilo koga – ipak je njena plava haljina bila prošarana žutim na suknji i rukavima, a ona je sama izabrala kroj. Svaka krpica koju je posedovala bila je svilena ili izvezena ili i jedno i drugo, a sve je bilo iskrojeno, kako ju je Avijenda naučila da prepoznaje, s mnogo pažnje.
Ovoga puta izgledalo je da Ninaeva konačno shvata da neće biti po njenom. Ponekad je pravila neverovatne scene dok ne bi postigla ono što hoće, iako to nikada nije priznavala. Gunđanje se pretvori u namrgođeno durenje. „Ko će da ga pita? Koja god da ode, nateraće je da ga moljaka. Znaš da hoće. Pre ću pristati da se udam za njega!“
Elejna je oklevala, a zatim odlučno reče: „Birgita. I neće ga moliti, reći će mu. Većina muškaraca uradiće šta im se kaže ako se to saopšti čvrsto i odlučno.“ Ninaeva je izgledala kao da sumnja, a Birgita se trznu i ukoči; prvi put ju je Avijenda videla preneraženu. Da je to bio iko drugi, Avijenda bi rekla da deluje i pomalo uplašeno. Za mokrozemce, Birgita bi ispala odlična Far Dareis Mai. Bila je neverovatno vešta s lukom.
„Ti si logičan izbor, Birgita“, brzo nastavi Elejna. „Ninaeva i ja smo Aes Sedai, a Avijenda kao da je isto. Mi to nikako ne možemo da uradimo. Ne, ako hoćemo da zadržimo propisno dostojanstvo. Ne pred njim. Ti znaš kakav je.“ Šta bi sa svom tom pričom o čvrstom odlučnom glasu? Mada Avijenda nikada nije srela nikoga kome bi to upalilo, osim Sorilee. Koliko je mogla da primeti, s Metom Kautonom to dosad nije palilo. „Birgita, nije mogao da te prepozna. Da jeste, već bi nešto pomenuo.“
Šta god da je to značilo, Birgita se nasloni na zid i ukrsti prste preko stomaka. „Znala sam da ćeš mi vratiti milo za drago još onda kad sam pomenula da je dobro što ti zadnjica nije...“ Prekinula se, ali slabašan, zadovoljan osmeh pojavio joj se na usnama. Elejna nije promenila izraz lica, ali bilo je očito da je Birgita smatrala da je ostvarila neki stepen osvete. Mora da je to osetila kroz vezu Zaštitnika. Mada, kako se Elejnina zadnjica uklapala u bilo koju priču, za Avijendu je ostajalo zagonetka. Mokrozemci su bili tako... neobični... ponekad. Birgita nastavi, i dalje s istim osmehom na usnama: „Ja ne shvatam zašto on počinje da se kostreši čim primeti vas dve. Niste ga čakljama dovukle ovamo. Egvena je bila umešana koliko i vas dve, ali videla sam da se prema njoj ponaša s više poštovanja negoli većina sestara. Sem toga, nekoliko puta kad sam ga opazila da izlazi iz Izgubljene žene, izgledalo je kao da uživa.“ Osmeh joj se još raširi, a Elejna neodobravajuće šmrknu.
„Još nešto što ćemo morati da promenimo. Pristojna žena ne može da bude u istoj prostoriji s njim. Prekini da se smejuljiš, Birgita. Ponekad si gora od njega.“
„Taj je rođen da bude kamen o vratu“, kiselo progunđa Ninaeva. Iznenada, Avijenda se svom silom podsetila da je na brodici. Sve oko njih se zanelo, ljuljajući se i talasajući dok se nije zaustavilo. Ustavši i poravnavši haljine, pokupiše lagane ogrtače koje su ponele. Ona se nije ogrnula; ovde sunce nije bilo tako jako da bi morala da zakloni oči kapuljačom. Birgita ogrtač prebaci preko jednog ramena i gurnu vrata, prateći Ninaevu koja je uz tri stepenika protrčala pored nje s rukom na ustima.
Elejna se zaustavila da priveže ogrtač i namesti kapuljaču oko lica, uokvirenog zlatnocrvenim kovrdžama. „Nisi mnogo govorila, skorosestro.“ „Rekla sam šta sam imala. Odluka je bila na vama.“
„Da, ali glavna zamisao je bila tvoja. Ponekad mi se čini da se sve mi ostale pretvaramo u glupače. Pa...“ Upola se okrenuvši na stepenicama i ne gledajući potpuno u nju, Elejna se zaustavi. „Ponekad me, na vodi, uznemiravaju razdaljine. Mislim da ću se usredsrediti samo na brod i ni na šta više.“ Avijenda klimnu glavom – njena skorosestra je bila pažljiva – potom nastaviše uz stepenice.
Na palubi, Ninaeva je upravo odbijala Birgitinu ponudu za pomoć dok se uspravljala od ograde. Dvojica veslača zlurado su je posmatrala dok je nadlanicom brisala usta. Obučeni samo u pantalone, s mesinganim alkama u ušima, verovatno su često koristili zakrivljene bodeže koji su im virili ispod tkanica oko pojasa. Međutim, najviše su se usredsredili na svoja dugačka vesla, šetajući gore-dole palubom da bi brodicu koja se propinjala održali blizu broda, koji je bio tako veliki da je Avijenda gotovo ostala bez daha dok se nadnosio nad njihovo iznenada veoma sićušno plovilo, a njegova tri jarbola nadvisila su skoro svako drvo koje je dosad videla, čak i u Mokrozemljama. Izabrale su ga jer je bio najveći među stotinom brodova Morskog naroda usidrenom u zalivu. Na tako velikom brodu će sigurno zaboraviti na svu tu vodu koja je okružuje. Osim...
Elejna nije stvarno priznala njenu sramotu, a i da jeste, skorosestra je mogla da zna i tvoje najveće sramote a da to ne bude bitno, ali... Amis je uvek govorila da ona ima previše ponosa. Ona natera sebe da se okrene i pogleda suprotno od broda.
Nikada u životu nije videla toliko vode, čak ni kada bi svaku kap koju je u životu videla sakupila na jednom mestu, a sva je bila talasasta, sivozelena, tu i tamo okićena belom penom. Lutala je pogledom pokušavajući da potisne utiske. Čak je i nebo ovde izgledalo veće, nesagledivo, s tečno zlatnim suncem koje je ispuzavalo na istoku. Duvao je silovit vetar, nešto hladniji nego na kopnu, i nikada se nije potpuno smirivao. Vazduhom su kružili oblaci ptica, sivih i belih, ponekad s crnim mrljama, ispuštajući te prodorne krike. Jedna, potpuno crna izuzev po glavi, lebdela je iznad površine prosecajući vodu dugim donjim delom kljuna, a nahereni niz nezgrapnih smeđih ptica – Elejna joj je rekla da se zovu nesiti – odjednom skupi krila i jedna po jedna zaroniše, uz mnogo pljuskanja, pa se ponovo pojaviše na površini, gde su plutale tresući neverovatno velikim kljunovima. Svuda je bilo brodova. Mnogi od njih su bili veliki gotovo kao ovaj iza nje; nisu svi pripadali Ata’an Mijerama. Bilo je i manjih plovila, s jednim ili dva jarbola, koja su se kretala pomoću trouglastih jedara. Još manji brodovi, bez jarbola, poput brodice na kojoj se nalazila, s oštrim visokim šiljkom spreda i niskom spljoštenom kabinom pozadi, sekli su vodu veslima. Jedno, dva, a ponekad i tri para vesala. Jedan dugačak, uzak brod, koji mora da je imao dvadeset vesala na boku, ličio je na stonogu koja klizi po vodi. A videlo se i kopno. Sedam ili osam milja dalje, sunce se presijavalo na belo obojenim zgradama grada. Sedam-osam milja vode.