Avijenda brzo spusti ruku sa sopstvenog nosa – nositi taj lanac, koji stalno trza! – i jedva se uzdrža od smeha. Običaji mokrozmaca bili su neverovatno nastrani, ali to je najviše važilo za Morski narod.
„Ja sam Malin din Toral Slomljeni Talas“, reče žena, „gospa od talasa klana Somarin i gospa od jedara Vetrotrkača.“ Gospa od talasa bila je značajna, poput poglavara klana, a opet je izgledala zbunjeno dok je prelazila pogledom s lica na lice dok joj se oči ne zaustaviše na Elejninom i Ninaevinom prstenu Velike zmije, na šta ispusti vazduh kao da se predaje. „ Ako vam je drago, da pođete sa mnom, Aes Sedai?“, obratila se Ninaevi.
Zadnji deo broda bio je uzdignut i ona ih povede ka vratima koja su vodila unutra, a onda niz hodnik do velike sobe – kajite – s niskom tavanicom. Avijenda je sumnjala da bi Rand al’Tor mogao da stoji uspravno pod jednom od debelih greda. Sve osim nekoliko lakiranih kovčega bilo je pričvršćeno – ormani duž zidova, pa čak i dugački sto koji je zauzimao polovinu prostorije, i oko njega stolice s naslonima za ruke. Bilo je teško zamisliti da je nešto veliko kao ovaj brod napravljeno od drveta, a čak i posle toliko vremena u mokrozemljama prizor takve količine uglačanog drveta ostavljao ju je bez daha. Sijalo je gotovo koliko i pozlaćene lampe, koje su visile u nekoj vrsti kaveza tako da su ostajale uspravne dok se brod kretao po talasima. U stvari, brod jedva da se i pomerao, barem u poređenju s brodicom s koje su sišli; ali, na nesreću, na zadnjem delu kajite, i samog broda, nalazio se red prozora čiji su obojeni pozlaćeni zasuni stajali otvoreni, pružajući sjajan pogled na zaliv. Još gore je bilo što se kroz te prozore nigde nije videlo kopno. Ni traga kopnu! Grlo joj se steže. Nije mogla da progovori, nije mogla ni da vrisne, iako je to želela.
Ti prozori i ono što su pokazivali – ono što nisu pokazivali – tako su joj brzo privukli pogled da joj je trebalo nekoliko trenutaka da shvati da tu već ima nekoga. Sjajno! Da su hteli, mogli su da je ubiju pre nego što bi i primetila. Oni nisu pokazivali nikakve znake neprijateljstva, ali nikad ne možeš da budeš suviše pažljiv kad su u pitanju mokrozemci.
Visok mršav starac s duboko usađenim očima sedeo je na jednom kovčegu; ono malo kose što mu je preostalo bilo je belo, a tamno lice imalo je ljubazan izraz, iako su cela desetina zlatnih naušnica i gomila debelih, zlatnih lanaca oko vrata u njenim očima delovali čudno i uvrnuto. Kao i muškarci na palubi bio je bos i samo u čakširama, ali njegove su bile od tamnoplave svile, a dugačka tkanica bila je jarkocrvena. S prezirom je primetila da mu je kroz tu tkanicu bio provučen mač s drškom od slonovače, kao i dva zakrivljena bodeža koja su se slagala s njim.
Vitka, lepuškasta žena prekrštenih ruku i pretećeg izgleda bila je vrednija pažnje; imala je samo po četiri naušnice u svakom uvetu, manje privezaka na lancu nego Malin din Toral, a sva njena odeća bila je od crvenkasto-žute svile. Mogla je da usmerava; Avijenda je iz ove blizine to znala. Mora da je to žena zbog koje su došli, vetrotragač. A opet, bila je tu još jedna koja Avijendi zape za oko. U stvari, i Elejni i Ninaevi i Birgiti.
Žena koja je podigla pogled s karte raširene preko stola mogla je, sudeći po njenoj beloj kosi, biti istih godina kao muškarac. Niska, ne viša od Ninaeve, izgledala je kao osoba koja je bila zdepasta a sad je postajala punačka, ali vilica joj je bila izbačena poput čekića, a crne oči su pokazivale mudrost. I moć. Ne Jednu moć, samo nekoga ko kaže „kreni“ i zna da će je ljudi poslušati, ali to je bilo izraženo. Pantalone su joj bile od zelenog brokata, bluza plava, a tkanica crvena kao i muškarčeva. Nož širokog sečiva u pozlaćenim kanijama imao je balčak koji se završavao okruglom jabukom prekrivenom crvenim i zelenim kamenjem; plamkapi i smaragdi, pomisli Avijenda. S lanca od njenog nosa visilo je dva puta više privesaka nego kod Malin din Toral, a drugi, tanji lanac povezivao je po šest prstenova na svakom uvetu. Avijenda jedva obuzda ruku da ponovo ne posegne za sopstvenim nosom.Bez reči, sedokosa žena stade ispred Ninaeve, uvredljivo je odmerivši od glave do pete, posebno se mršteći na njeno lice i prsten Velike zmije na desnoj ruci. Nije se mnogo zadržala na tome i uz gunđanje se pomeri od nakostrešenog predmeta svoga interesovanja da bi brzo i napadno odmerila Elejnu, a potom i Birgitu. Konačno je progovorila: „Ti nisi Aes Sedai.“ Glas joj je nalikovao lavini.
„Tako mi devet vetrova i brade Olujonosca, ja to nisam“, odgovori Birgita. Ponekad je izgovarala stvari koje čak ni Elejna i Ninaeva nisu razumele, ali sedokosa žena se trže kao opečena, i posmatrala ju je malo duže pre nego što je obratila pažnju na Avijendu.
„Ni ti nisi Aes Sedai", promuklo progovori kad završi odmeravanje.
Avijenda se ispravi do pune visine, osećajući se kao da joj je žena preturala po haljinama i uvrtala je da je bolje odmeri. „Ja sam Avijenda, od septe Devet dolina Taardad Aijela.“
Žena se trznu dvostruko jače nego kod Birgite, raskolačivši crne oči. „Nisi odevena kao što bih očekivala, devojko.“ To je bilo sve što je rekla pre nego što se udaljila ka suprotnom kraju stola, gde je spustila pesnice na bokove i odmeravala ih kao da proučava životinje kakve nikada ranije nije videla. „Ja sam Nesta din Res Dva Meseca“, konačno se predstavi, „gospa od brodovlja Ata’an Mijera. Odakle znate ono što znate?“
Ninaeva je počela da se mršti još kad ju je žena prvi put pogledala, a sad prasnu: „Aes Sedai znaju šta znaju. I očekujemo bolje ponašanje od onoga koje sam dosad videla! Poslednji put kad sam bila na brodu Morskog naroda sigurno sam videla više. Možda bi trebalo da nađemo drugi brod, na kome nemaju svi zubobolju.“ Lice Neste din Res potamne, ali Elejna, kao i obično, zakorači u procep skinuvši svoj ogrtač i prebacivši ga preko ivice stola.
„Svetlost obasjala tebe i tvoja plovila, gospo od brodovlja, i odaslala vetrove da vas sve ubrzaju.“ Njen kniks bio je umereno dubok; Avijenda je naučila da to proceni, iako je i dalje mislila da je to najbezveznije što ijedna žena može ikad da napravi. „Oprosti nam ako je bilo ishitrenih reči. Nikako ne želimo da pokažemo nepoštovanje onoj koja je kraljica Ata’an Mijera.“ Ovo poslednje propratio je rečit pogled ka Ninaevi, a ova samo slegnu ramenima.
Elejna se potom predstavi, zatim i sve njih, a to izazva čudna reagovanja. To što je ona kći naslednica nije izazvalo ništa, iako je to bio visok položaj među mokrozemcima, a to da je ona iz Zelenog a Ninaeva iz Žutog ađaha, Nesta din Res proprati šmrkanjem, a vretenasti starac oštrim pogledom. Elejna iznenađeno zatrepta, ali glatko nastavi: „Došle smo iz dva razloga. Manji je da vas zapitamo kako mislite da pomognete Ponovorođenog Zmaja, koga, prema proročanstvu Džendai, vi nazivate Koramur. Veći je da zatražimo pomoć vetrotragača ovog plovila. Čije ime“, nežno dodade, „nažalost, još uvek ne znam.“
Vitka žena koja je mogla da usmerava pocrvene. „Ja sam Dorila din Ejran Dugo Pero, Aes Sedai. Mogu da pomognem ako je Svetlosti drago.“
Malin din Toral takođe je delovala posramljeno. „Budite dobrodošle na moj brod“, promrmljala je, „i neka vas milost Svetlosti obasjava sve dok ne napustite njegove palube.“
To nije podrazumevalo Nestu din Res. „Pogodba je postignuta s Koramurom“, promuklo reče i odsečno odmahnu rukom. „Kopnovezani nisu deo nje, osim da govore o njegovom dolasku. Ti, devojko, Ninaeva. Koji brod vam je dao dar prevoza? Ko je bio njegov vetrotragač?“
„Ne sećam se.“ Ninaevin živahan glas nije se slagao s okamenjenim osmehom koji joj je krasio lice. Uz to je smrtonosnim stiskom držala svoju pletenicu, ali barem nije ponovo prigrlila saidar. „A ja sam Ninaeva Sedai, Ninaeva Aes Sedai, ne devojka.“