„...Slabašan kao novorođeno mače“, govorila je dok je posezala pod svoj ogrtač, „mislim...“
Iznenada joj se u ruci pojavi nož koji se ustremi ka Metovom vratu takvom brzinom da bi ostao na mestu mrtav da nije bio spreman. Bacivši se na stomak, poseže za njenim zglavkom, odgurnuvši je od sebe dok je sečivo Šadar Logota izletelo da se nasloni na njen vitki beli vrat. Žena se ukoči, pokušavajući da pogleda nadole, ka oštrici koja joj je pritiskala kožu. Želeo je da zaseče. Naročito kad je pogledao mesto na koje se njen bodež zabio u štalski zid. Oko tanke oštrice rastao je crni, ugljenisani krug, a tanušni sivi pramenovi dima dizali su se od drveta koje samo što nije planulo.
Stresavši se, Met pređe rukom preko očiju. Samo nošenje tog noža iz Šadar Logota gotovo ga je ubilo, progrizavši te rupe u njegovom sećanju, ali kako je mogao da zaboravi na ženu koja je pokušala da ga ubije? Prijateljica Mraka – toliko je priznala – koja je pokušala da ga ubije nožem koji je gotovo uzvario vedro vode gde su ga ubacili pošto su nju zaključali u ostavu za alat. Prijateljica Mraka koja je lovila Randa i njega. Kakva je verovatnoća postojala da se ona slučajno nađe u Ebou Daru kad i on, pa da bude istog dana na trkama? Ta’veren je mogao biti jedan od odgovora – voleo je da misli o tome koliko i o Rogu krvavih Valera – ali činjenica je da su Izgubljeni znali njegovo ime. Ta štala nije bila poslednje mesto gde su Prijatelji Mraka pokušali da dokrajče Meta Kautona.
Zatetura se kad Nalesin iznenada poče da ga udara pesnicom po leđima. „Pogledaj ga, Mete! Svetlosti ti nebeske, pogledaj ga!“
Konji su optrčali udaljene barjačiće i već su prešli dobar deo puta nazad. Ispružene glave, zalepršane grive i repa, Vetar je dugim koracima savlađivao stazu dok mu se Olver priljubio uz leđa kao da je deo sedla. Dečko je jahao kao da se rodio na njemu. Četiri dužine iza njega, čilaš je besno dahtao dok ga je jahač neumorno bičevao uzaludno pokušavajući da se približi. Tako su prošli i kroz cilj, a sledeći konj je bio tri dužine iza njih. Srebrnogrivi dorat stigao je poslednji. Kuknjava i gunđanje onih koji su izgubili nadjača povike dobitnika. Pločice gubitnika zasuše stazu belom kišom, a desetine kladioničarskih slugu požuriše da ih počiste pre sledeće trke.
„Moramo da nađemo tu ženu, Mete. Ne bih se začudio da pobegne ne plativši nam ono što nam duguje.“ Prema onome što je Met čuo, esnaf kladioničara bio je više nego grub prvi put kada bi neko od njihovih članova išta takvo pokušao, a smrtonosan drugi put, ali oni nisu bili plemići, a to je Nalesinu bilo dovoljno.
„Eno je tamo, jasno se vidi.“ Met mahnu rukom ne skidajući oči s Prijateljice Mraka prepredenog lica. Iskezivši zube na svoju pločicu, bacila ju je na zemlju, pa je čak i zadigla suknje da bi je zgazila. Očito se nije kladila na Vetra. I dalje namrštena, poče da se probija kroz gomilu. Met se ukoči. Odlazila je. „Prikupi naš dobitak, Nalesine, a onda odvedi Olvera nazad u gostionicu. Propusti li čas čitanja, pre ćeš ljubiti sestru Mračnoga nego što će ga gospodarica Anan pustiti da izađe za još jednu trku.“
„Kuda ćeš?“
„Video sam ženu koja je pokušala da me ubije.“
„Sledeći put daj joj neku dranguliju“, povika Nalesin za njim.
Nije mu bilo teško da prati tu ženu; njen šešir s belim peruškama vijorio je poput barjaka nad gomilom s druge strane. Zemljane nasipe zameni širok otvoren prostor, gde su jarko lakirane kočije i nosiljke čekale pod budnim okom kočijaša i nosača. Metov konj, Kockica, bio je jedan od mnogih koje su čuvali članovi Prastarog i poštovanog esnafa štalskih momaka. U Ebou Daru su za skoro sve postojali esnafi, a teško onome ko bez dozvole zađe u njihov zabran. On se zaustavi, ali ona nastavi pored udobnih vozila onih koji su imali novac. Nije imala služavku, a očito ni stolicu. Niko ko je imao novca da jaše nije hodao po toj vrućini. Da nije gospa zapala u teškoće?
Srebrna kružnica nalazila se južno od belih gradskih zidova i ona je prepešačila stotinu koraka, ili nešto više, putem do zašiljenog luka Kapije Moldajn, a potom zađe u nju. Praveći se nezainteresovan, Met ju je pratio. Kapija je značila deset hvatova mračnog tunela, ali njen se šešir isticao među prolaznicima. Ljudi primorani da hodaju retko su nosili peruške. Izgledalo je da zna kuda se uputila na drugoj strani. Peruške su lepršale kroz gomilu pred njim, bez žurbe, ali stalno napredujući.
Ebou Dar je belo sjajio na jutarnjem suncu. Bele palate, s belim stubovima i zasenčenim balkonima od kovanog gvožđa, tik uz belo okrečene tkaonice i ribarnice i štale, velike bele kuće sa zatvorenim kapcima koji su im skrivali zalučene prozore, pored belih gostionica s raznobojnim oznakama okačenim ispred i otvorenih pijaca pod dugim nadstrešnicama gde su ovce i pilad, telad i guščad stajali okupljeni u oborima pored već zaklanih i okačenih pripadnika istog soja. Sve je bilo belo, malter i kamen, osim tu i tamo poneke trake crvenog ili plavog ili zlatnog na kupolama u obliku repe i zašiljenim kulama okruženih balkonima. Svuda je bilo trgova, uvek sa ogromnom statuom uzdignutom na postolje ili rasprskavajućim vodoskokom koji je samo naglašavao jaru, uvek prepunih ljudi. Izbeglice su ispunile grad, zajedno s trgovcima i prodavcima svake vrste. Nevolje su nekima uvek donosile dobit. Ono što je Saldeja nekada slala u Arad Doman sada je niz reku stizalo u Ebou Dar, kao i ono čime je Amadicija trgovala s Tarabonom. Svi su jurili, za novčićem ili za hiljadom, za zalogajem da bi danas jeli. Mirisi koji su se zadržavali u vazduhu u jednakoj su se meri sastojali od parfema, prašine i znoja. Nekako je sve to mirisalo na očaj.
Kanali ispunjeni teretnim barkama prosecali su grad, s desetinama izukrštanih mostova, ponekim tako uskim da je dvoje ljudi teško moglo da se mimoiđe bez guranja, a drugim dovoljno širokim da se duž njih podignu radnje koje kao da su visile nad vodom. Na jednom od takvih on primeti kako se šešir s belom peruškom iznenada zaustavio. Ljudi se ustalasaše oko njega kad je i sam stao. Ove radnje bile su u stvari samo malo veći otvori u zidu, obloženi drvetom, s teškim drvenim zasunima koji su preko noći spuštani da bi zatvorili radnju. Sada podignuti, zasuni su otkrivali oznake radnji. Onaj iznad šešira s peruškama pokazivao je zlatnu vagu i čekić, oznaku esnafa zanatlija, mada očito nije bila reč o istaknutom članu. Kroz procep koji se trenutno stvorio u gomili vide njena leđa, pa se brzo okrenu prema uskoj tezgi sa svoje desne strane. Na zidu iza visilo je prstenje i table koje su pokazivale kamenje rezano na sve moguće načine.
„Moj gospodar želi nov prsten pečatnjak?“, upita pticoliki čovečuljak iza tezge, klanjajući se i trljajući ruke. Mršav poput grančice, nije strahovao da će mu iko ukrasti robu. Pritešnjen u uglu, na stoličici se skutrio jednooki tip koji je verovatno imao muke da u radnjici stane uspravno, s dugačkom toljagom okovanom ekserima, koja mu se odmarala među krupnim kolenima. „Mogu izrezati bilo koju šaru, kao što moj gospodar može da vidi, a imam i prstenove za određivanje veličine, naravno.“
„Pokaži mi onaj.“ Met ne razmišljajući pokaza; trebao mu je razlog da se zadrži dok ona ne produži. Možda je ovo pravi trenutak da odluči šta mu je činiti.
„Divan primerak izduženog oblika, moj gospodaru, trenutno veoma omiljen. Ovaj je od zlata, ali radim ih u srebru. Molim, izgleda kao vaša veličina. Bi li moj gospodar želeo da ga proba? Možda bi gospodar obratio pažnju na preciznost kamenoreza? Šta više odgovara gospodaru – zlato ili srebro?“
Uz gunđanje za koje se nadao da će biti shvaćeno kao nekakav odgovor, Met je navukao ponuđeni prsten na kažiprst leve ruke i pretvarao se da ispituje tamni oval rezanog kamena. U stvari, samo je primetio da je dugačak koliko i zglob njegovog prsta. Spuštene glave, ispod oka je proučavao ženu, koliko je to bilo moguće kroz procepe koji su se povremeno javljali u gomili. Držala je dugačku pljosnatu zlatnu ogrlicu i okretala je prema svetlu.