Postojala je gradska straža u Ebou Daru, ali nije bila preterano delotvorna; sem toga, retko se viđala po ulicama. Ako bi je prijavio, bila bi njegova reč protiv njene, ali i kad bi mu poverovali, nekoliko novčića bilo je dovoljno da je oslobodi čak i od takve optužbe. Gradska straža bila je jeftinija od mirovnog sudije, ali i on se mogao kupiti, osim kad ga je nadzirao neko moćan, a ako bi se ponudilo dovoljno zlata, čak i onda.
Komešanje gomile iznenada iznedri Belog plašta, čiji su kupasti kalpak i dugačka verižnjača svetlucali kao srebro, a snežnobeli ogrtač sa zlatnim suncem lepršao je dok je prolazio s ubeđenjem da će se put pred njime sam od sebe raščistiti. A upravo se to i događalo; malo je bilo onih koji su bili spremni da prepreče put Deci Svetla. Pa ipak, za svaki pogled brzo skrenut od čoveka okamenjenog lica postojao je drugi koji je dočekao njegovu pojavu smeškom odobravanja. Žena oštrih crta lica ne samo da ga je otvoreno pogledala – osmehnula mu se. Optužbe protiv nje možda bi je smestile u zatvor, ali to bi mogla biti varnica koja bi zapalila grad već prepun priča o Prijateljima Mraka u Tarezinskoj palati. Beli plaštovi bili su vešti u nahuškavanju gomile, a za njih su sve Aes Sedai bile Prijateljice Mraka. Kada Dete Svetla prođe kraj nje, ona spusti ogrlicu, naizgled sa žaljenjem, pa se okrenu da pođe.
„Da li model odgovara, moj gospodaru?“
Met se trže. Zaboravio je na mršavog čovečuljka i na prsten. „Ne, ne želim...“ Mršteći se, ponovo povuče prsten. Ni makac!
„Nemoj da vučeš, možeš polomiti kamen.“ Sada, kad više nije bio verovatna mušterija, Met više nije bio ni gospodar. Šmrkćući, čovečuljak ga je pažljivo posmatrao, u slučaju da pomisli na beg. „Imam nešto masti. Derile, gde je lončić s mašću?“ Čuvar trepnu i počeša se po glavi, kao da se pita šta je to lončić s mašću. Šešir s belim peruškama već je bio na pola mosta.
„Uzimam ga“, odreza Met. Nema vremena za cenkanje. Zagrabivši šaku novčića u džepu kaputa, baci ih na tezgu, uglavnom zlatnike i nekoliko srebrnjaka. „Dovoljno?“
Zantlija iskolači oči. „To je malo previše.“ Nesigurno se naginjao. Oklevao je s rukama iznad novčića, a onda s dva prsta gurnu nekoliko srebrnih penija prema Metu. „Može ovako?“
„Daj ih Derilu“, gotovo zareža Met kad mu prokleti prsten skliznu s prsta. Mršavi čovečuljak je brzo prikupljao novac, prekasno je da se predomisli. Met se pitao koliko li je preplatio. Gurnuvši prsten u džep, požuri za Prijateljicom Mraka. Šešira više nije bilo na vidiku.
Dve istovetne statue krasile su kraj mosta, blede mermerne žene visoke preko hvata, obe s razgolićenom dojkom i rukom uperenom u nešto na nebu. U Ebou Daru, razgolićene grudi označavale su otvorenost i iskrenost. Ne obraćajući pažnju na zaprepašćene poglede, pope se kraj jedne od žena, obgrlivši je rukom oko struka. Ulica se prostirala pored kanala, a još dve su se ukoso ulivale u nju, sve pune ljudi i kolica, nosiljki i kola i kočija. Neki grub glas dobaci mu kako su prave žene toplije, a gomila se zacereka. Bele peruške pojaviše se iza plavo lakirane kočije, u ulici koja se odvajala nalevo.
Skočivši požuri ulicom, za njom, ne obraćajući pažnju na psovke onih na koje je naletao. Bila je to čudna trka. Kroz gomilu ljudi, dok su mu kola i kočije neprekidno zaprečavali put, s ulice nije mogao najjasnije da vidi šešir. Ustrčavši uz široke mermerne stepenice jedne palate, ponovo ga primeti, a onda strča da nastavi da se probija. Ograda visoke fontane omogućila mu je još jedan pogled, a onda i prevrnuta bačva upravo istovarena sa volovskih kola. U jednom trenutku visio je na drugim kolima, dok mu žena koja ih je terala ne pripreti bičem. Uza sve to pentranje i osmatranje nije mu uspevalo da smanji razdaljinu između sebe i Prijateljice Mraka. A opet, još nije ni smislio šta će uraditi ako je uhvati. Iznenada, kada se izvukao na uzanu nadstrešnicu s prednje strane jedne veće kuće, nje više nije bilo.
Grozničavim pogledom je pretraživao ulicu uzduž i popreko. Bele peruške se više nisu talasale kroz gomilu. Na prvi pogled mogao je da primeti bar šest kuća nalik ovoj na kojoj je visio, nekoliko palata različitih veličina, dve gostionice, tri krčme, oštračku radnju sa znakom noža i makaza, ribarnicu s tablom islikanom s pedesetak vrsta ribe, dve radionice s ćilimima rasprostrtim preko stolova ispod platnenih krovova, krojačku radnju i četiri prodavnice tkanina, dve radnje pune lakiranih predmeta, zlatara, kujundžiju, konjušnicu... Spisak je bio predug. Mogla je da uđe u bilo koju. Ili nije ušla ni u jednu. Možda je skrenula a da on nije primetio.
Skočivši, namesti šešir psujući ispod glasa... i ugleda je, skoro na vrhu širokih stepenica palate gotovo tačno preko puta, već poluprikrivenu visokim rebrastim stubovima pred ulazom. Palata nije bila prevelika, imala je samo dva vitka tornja i jednu jedinu kupolu kruškastog oblika, obrubljenu crvenim, ali u palatama Ebou Dara prizemlje je služilo za sluge i kuhinje i tome slično. Bolje sobe nalazile su se visoko, da se uhvati povetarac. Vratar u crno-žutoj livreji duboko se pokloni i širom raskrili vrata u duborezu još pre nego što je i stigla do njega. Unutra je čekao sluga koji se nakloni, očito nešto saopštavajući, i smesta se okrenu da je povede. Poznavali su je. Uložio bi ceo imetak u tu opkladu.
Stajao je na istom mestu i proučavao palatu još malo pošto su se vrata zatvorila. Daleko je bila od najbogatije, ali samo bi se plemstvo usudilo da sazida tako nešto. „Ali ko, u Jami usuda, živi u njoj?“, konačno progunđa, smaknuvši šešir da bi se njime rashladio. Ona sigurno ne, ako je morala da hoda. S nekoliko pitanja po krčmama niz ulicu brzo bi to otkrio. A priča o njegovom raspitivanju još brže bi dosegla palatu, to je bilo sigurno kao i da blato kalja ruke.
Neko odgovori: „Karidin.“ Bio je to koštunjav sedokosi tip, koji je gluvario u senci blizu njega. Met ga upitno pogleda, a on se iskezi otkrivajući praznine među zubima. Njegova oklembešena ramena i tužno oronulo lice nisu odgovarali njegovom dobrom sivom kaputu. I pored nešto čipke oko vrata, bio je slika i prilika teških vremena. „Pitao si ko tu živi. Celzajnsku palatu iznajmio je Džaihim Karidin.“
Metov šešir zastade. „Misliš na izaslanika Belih plaštova?"
„Aha. I na Inkvizitora Šake Svetla.“ Starac se čvornovatim prstom tapkao po kljunastom nosu. I jedan i drugi izgledali su nekoliko puta lomljeni. „Nije to čovek koga ćeš uznemiriti bez mnogo moranja, a ja bih i tada promislio bar tri puta.“
Nesvesno, Met poče da mumla deo „Oluje s planina“. Zaista čovek koga ne treba uznemiravati. Ispitivači su bili najgori od Belih plaštova. Inkvizitor Belih plaštova, kome je Prijateljica Mraka svratila u posetu.
„Hvala ti...“ Met se trže. Tip je nestao, progutala ga je gomila. Čudno, izgledao mu je poznato. Možda još jedan odavno mrtav poznanik koji je isplivao iz tih starih sećanja. Možda... Udari ga kao da mu se u glavi rasprsao iluminatorski vatromet. Sedokosi čovek kukastog nosa. Taj starac je stajao na Srebrnoj kružnici, nedaleko od žene što je upravo ušetala u Karidinovu iznajmljenu palatu. Premećući šešir po rukama, nesigurno se namršti ka palati. Ni u Glibu nije naletao na ovakvu kaljugu. Odjednom je osetio kako mu se kockice kotrljaju u glavi, a to je uvek bio loš znak...
15
Insekti
Karidin nije odmah podigao pogled s onoga što je pisao kada su gospu Šiejn, kako je ona sebe nazivala, uveli u sobu. Tri mrava beznadežno su se koprcala u vlažnom mastilu, uhvaćena u klopku. Sve ostalo je možda izumiralo, ali mravi i bubašvabe i sve vrste štetočina neosporno su napredovali. On pažljivo spusti upijač. Neće valjda da ispisuje sve od početka zbog nekoliko mrava. Propust da pošalje ovaj izveštaj, ili izveštaj o propustu, pa će njegova kob biti ista kao ovih zaglibljenih insekata, a opet, stomak mu je u čvor vezivao strah od drugačijeg poraza.