Bez ijedne reči Džolina prođe kraj nje i izađe na balkon, visok kavez od belo bojenog gvožđa. Spirale su bile tako gusto isprepletane da bi ljudi koji su radili u bašti, tri sprata niže, samo uz teškoće mogli da primete da tu ima nekoga. Ovo je bila oblast gde je cveće lepo uspevalo, zbog toplote, u bojama koje su bile jače od onih u palati, ali tamo dole ništa nije cvetalo. Baštovani su se s vedrima vode kretali pošljunčanim stazama, a opet je gotovo svaki list bio žut ili smeđ. Ne bi to priznala ni da je muče, ali bojala se ove vrućine. Mračni je doticao svet, a njihova jedina nada bio je dečak koji je trčao uokolo kao divljak.
„Hleb i voda?“, iznenada progovori Teslina. „Poslati malog Kautona u Kulu? Ako hoćemo menjati ono što isplanirasmo, ti ćeš, molim te, obavestiti mene pre ostalih.“
Džolina oseti kako joj se obrazi žare. „Morala sam da spustim Merililu. Ona mi je predavala kad sam bila polaznica.“ Kao i Teslina; stroga predavačica koja je svoja odeljenja držala gvozdenom rukom. Podsećala ju je na to samim tim kako joj se obraćala, bile one jednake ili ne. Merilila je, međutim, stajala niže. „Znala je da nas stavi pred odeljenje a onda bi kopala, i kopala za odgovorima kakve je želela, dok ne bismo tako pred svima stajale i bespomoćno jecale. Pravila se da nas sažaljeva, ili možda zbilja i jeste to osećala, ali što nas je više dodirivala i govorila nam da ne plačemo, samo je bivalo sve gore.“ Iznenada se prekide. Nije nameravala sve to da kaže. Teslina je bila kriva, uvek ju je posmatrala kao da će je izribati zbog mrlje na haljini. Ali trebalo bi da je shvata; Merilila je i nju podučavala.
„I ti se toga još uvek sećaš?“ Teslinin glas bio je pun neverice. „Sestre koje su nas podučavale samo su obavljale svoj zadatak. Ponekad zaista mislim da tačno jeste što Elaida reče za tebe.“ Dosadno grebanje papira se nastavilo.
„To... jednostavno mi je palo na pamet kad je Merilila počela da se ponaša kao da je stvarno izaslanica.“ A ne pobunjenica. Džolina se mrštila na baštu. Prezirala je svaku od tih žena koje su slomile Belu kulu i još su pred svima mahale tim lomom. Njih i svakoga ko im je pomagao. Ali Elaida je isto tako užasno zabrljala. Sestre koje su sada pobunjenice mogle su da se primire, uz samo malo napora. „Šta je rekla za mene? Teslina?“ Zvuk pera se nastavljao, kao da neko prevlači noktom preko škriljca. Džolina se vrati unutra. „Šta je Elaida rekla?“
Teslina dodade novi list na svoje pismo, ili da upije mastilo ili da prikrije ono što je pisala, ali ne odgovori odmah. Namršti se na Džolinu ili ju je samo usredsređeno pogledala; kod nje je to bilo teško razlučiti a onda, konačno, uzdahnu. „Vrlo dobro. Ako moraš znati. Ona jeste rekla da ti još uvek jesi dete.“
„Dete?“ Džolinina zaprepašćenost nimalo nije doticala drugu ženu.
„Neke“, mirno joj objasni Teslina, „promene se malo od dana kada obukoše belu halju polaznica. Neke uopšte ne promene se. Elaida zaista veruje da ti odrasla još nisi, a nikada i nećeš biti.“
Džolina je besno odmahivala glavom, ne želeći da progovori. Tako nešto je rekla žena čija je majka još bila dete kada je ona već nosila šal! Elaidi je suviše popuštano kada je bila polaznica, previše je isticana njena snaga i brzina kojom je učila. Džolina je sumnjala da je to razlog njenog besa zbog Elejne i Egvene i one divljakuše, Ninaeve; jer su bile jače od nje, jer su provele mnogo manje vremena kao polaznice, bez obzira što su prebrzo gurnute napred. Šta, pa Ninaeva nikada i nije bila polaznica, a to je bilo potpuno nečuveno.
„Pošto to jesi pomenula", nastavi Teslina, „možda bi trebalo da pokušamo da iskoristimo okolnosti."
„Na šta misliš?“ Otvorivši se ka Istinskom izvoru, Džolina usmeri Vazduh da podigne srebrni vrč sa stola s tirkiznim intarzijama i da napuni punčem srebrni pehar. Kao i uvek, uživanje u grljenju saidara ispunjavalo ju je, umirivalo i razveseljavalo.
„To očigledno jeste, ja pomislila bih. Elaidina naređenja još uvek važeća su. Elejna i Ninaeva treba u Kulu da su vraćene čim budu pronađene. Ja složila se jesam da čekamo, ali možda mi ne treba da čekamo nimalo više. Šteta da ta mala al’Ver s njima nije. Ali i nas dve će vratiti u milost Elaidi, a dečaka Kautona dodamo li... Ja stvarno mislim da to troje nateraće nju da nas dočeka dobrodošlicom kao da smo vratile se sa al’Torom lično. A od ove Avijende dobra će polaznica biti, divljakuša ili ne.“
Srebrni pehar doplovi na Vazduhu do Džolinine ruke, te ona nevoljno otpusti Moć. Nikada joj se nije smanjila žudnja koju je osećala otkada je prvi put dotakla Izvor. Punč od medendinje bio je slaba zamena za saidar. Najgori deo njene pokore, pre nego što je otišla iz Kule, bilo je gubljenje prava da dotiče saidar. Gotovo najgori deo. Sama ju je odredila, ali Elaida je bila vrlo jasna da će, ako je sama ne pooštri, Elaida to učiniti za nju. Nije nimalo sumnjala da bi onda rezultat bio mnogo gori. „Njena milost? Teslina, pa ona nas je ponizila samo da bi pokazala ostalima da može. Poslala nas je u ovu buvaru, što je dalje moguće od bilo čega važnog, sem da nas pošalje na drugu stranu Aritskog okeana, kao izaslanice kraljici koja ima manje moći nego desetina plemića, od kojih bi svako mogao već sutra da joj preotme presto kad bi se uopšte time zamajavali. A ti hoćeš da se dodvoravaš Elaidinoj milosti?“
„Ona jeste Amirlin Tron.“ Teslina dotače pismo preko koga je ležala prazna stranica, pomerajući papire malo tamo, pa malo ovamo, kao da pokušava da oblikuje misli. „Ostasmo tihe neko vreme i to joj pokaza kako nismo njeni kućni ljubimci, ali ako hoćemo ostati tihe predugo, to se može tumačiti kao izdaja.“ Džolina šmrknu. „Gluposti! Kad se vrate samo će ih kazniti za bežanje, kao i zato što se sad prave da su pune sestre.“ Usne joj se skupiše. Obe su bile krive za to, kao i one koje su im to dopustile, ali najgore je što je jedna od njih prisvajala njen sopstveni Ađah. Kad Zeleni ađah završi s Elejnom, jedna vrlo umekšana mlada žena preuzeće presto Andora. Mada bi možda bilo najbolje pustiti Elejnu da prvo osigura Lavlji presto. U svakom slučaju, moraće da završi obuku. Džolina nije nameravala da dopusti Kuli da izgubi Elejnu, šta god da je uradila.
„Ne zaboravi da one jesu udružene s pobunjenicama."
„Svetlosti mu, Teslina, verovatno su usput pokupljene kao i one devojke koje su pobunjenice izvukle iz Kule. Zar je zaista važno hoće li početi da čiste štale sutra ili iduće godine?“ Polaznice i Prihvaćene koje su se pridružile pobunjenicama sigurno će morati da se late toga. „Čak i ađasi mogu da sačekaju da se obračunaju s njima, zaista. Nije da nisu na sigurnom. One su Prihvačene, na kraju krajeva, a očito je da se, izgleda, zadovoljavaju da ostanu tu gde možemo da ih dograbimo kad god poželimo. Kažem, ostanimo da sedimo gde nas je Elaida postavila i držimo jezik za zubima. Dok god nas lepo ne zamoli da je obavestimo šta se dešava.“ Nije rekla da je spremna da čeka sve dok Elaida ne bude svrgnuta kao i Sijuan. Dvorana sigurno neće trpeti zastrašivanja i petljanja zauvek, ali Teslina jeste bila Crvena, na kraju krajeva, i ne bi joj se dopalo da to čuje.
„Pretpostavljam da ne moramo žuriti“, polako reče Teslina dok neizgovoreno „ali“ samo što nije vrištalo.
Iskoristivši još jedan tok Vazduha da primakne stolicu valjkastih nogu, Džolina se namesti da bi ubedila svoju saputnicu da je ćutanje i dalje najbolji način. Još uvek je dete, je li? Ako istraje po svome, Elaida neće dobiti ni reč iz Ebou Dara dok ne bude preklinjala.
Žena na stolu izvijala se koliko su joj veze dozvoljavale, iskolačenih očiju, grla napetog od prodornog vriska koji nije jenjavao. Iznenada vrisak postade glasno hroptanje gušenja, ophrvaše je grčevi, tresući je od glave do pete, a onda se stropošta bez glasa. Sirom otvorene oči nepomično su zurile u paučinom premrežen svod podruma.
Prazniti se psovkama bilo je beskorisno, ali Falion je mogla da natera vazduh da poplavi, bolje od bilo kog konjušara. Nije ovo bilo prvi put da je poželela Temailu pored sebe umesto Ispan. Temaila je dobijala revnosne odgovore na svoja pitanja, a niko nije umirao dok ona ne bi bila spremna za to. Naravno, Temaila je stvarno i previše uživala u radu, ali to nije bilo glavno.