Usmerivši još jednom, Falion prikupi ženinu odeću s prljavog poda i baci je preko tela. Crveni kožni pojas pade, pa ga ona podiže rukom i baci nazad na hrpu. Možda je trebalo da koristi druge načine, ali trake, pincete i usijano gvožđe bili su tako... neuredni. „Ostavite telo u nekoj uličici. Prerežite joj grlo da izgleda kao da je opljačkana. Možete zadržati novac iz njene kese.“ Dvojica koji su čučali pored kamenog zida razmeniše poglede. Arin i Nad mogli su da prođu kao braća, barem po izgledu, sa sve crnom kosom i sitnim očima i ožiljcima, s više mišića nego što bi trebalo i trojici muškaraca, ali najčešće im je preostajalo tek toliko mozga da izvrše prosta naređenja. Najčešće. „Oproštenje, gazdarice“, brzo progovori Arin, „ali niko neće poverovati...“ „Uradite šta vam je rečeno!“, odreza ona, usmeravajući da ga postavi na noge i raspali njime o kamenje. Glava mu je odskočila, ali to mu sigurno nije naškodilo.
Nad požuri ka stolu, trtljajući: „Da, gazdarice. Kako narediš, gazdarice.“ Kada je pustila Arina, on nije progovarao, nego se zatetura napred bez primedaba, da pomogne da se pokupi telo, kao da skuplja đubre, i iznese ga napolje. Pa, sad i nije bilo ništa nego đubre. Bilo joj je krivo zbog ishoda. Pustiti bes da nadvlada bilo je nerazumno. Mada, činilo se da je ponekad bilo i korisno. Posle svih ovih godina to ju je i dalje iznenađivalo.
„Mogedijen; njoj se ovo neće dopasti“, progovorila je Ispan čim su muškarci izašli. Plave i zelene perlice upletene u njene mnogobrojne tanane crne pletenice začangrljaše dok je odmahivala glavom. Ona je stajala u senci, sve vreme, iza male prepreke koju je istkala da ne bi morala ništa da sluša.
Falion se uzdrža da ne pokaže zube. Ispan je bila poslednja koju bi odabrala za društvo. Ona je Plava, ili je barem to bila. Možda još jeste. Falion nije sebe smatrala manje Belim ađahom zato što se pridružila Crnima. Plave su bile suviše vatrene, koristile su osećanja nad onim što je jednostavno trebalo posmatrati potpuno bezosećajno. Ona bi izabrala Rijanu, drugu Belu. Premda je ta žena ponekad imala čudne, neutemeljene pojmove u vezi sa nekim tačkama logike. „Mogedijen nas je zaboravila, Ispan. Ili si možda ti dobila ličnu poruku? U svakom slučaju, ubeđena sam da skladište ne postoji.“
„Mogedijen; ona kaže da ga ima.“, poče Ispan čvrstim glasom, ali govor joj ubrzo postade topliji. „Skladište angreala i saangreala i ter’angreala. A mi ćemo dobiti deo njih. Sopstvene angreale, Falion. Možda čak i sa’angreal. Obećala je.“
„Mogedijen je pogrešila.“ Falion je posmatrala kako se oči druge žene šire od zaprepašćenja. Izabrani su ipak bili samo ljudi. Sama Falion bila je iznenađena kad je naučila tu lekciju, ali neki nikada nisu uspevali da nauče. Izabrani jesu bili daleko jači, s neizmerno više znanja, a verovatno su već zadobili i dar besmrtnosti, ali sudeći prema dokazima, krvili su se međusobno kao dva Muranđanina oko ćebeta.
Ispanina zaprepašćenost brzo preraste u ljutnju. „Ima i drugih koji traže. Da li bi tražili da nema ničeg? Tu ima Prijatelja Mraka koji traže; oni moraju biti poslati od drugih Izabranih. Ako Izabrani traže, možeš li još uvek reći kako nema ničeg?“ Nije htela da vidi. Ako nešto ne može da se pronađe, najočigledniji razlog je to što nije tu gde se traži.
Falion je čekala. Ispan nije bila glupa, samo zanesena, a Falion je verovala da ljude treba pustiti da sami nauče ono što je već trebalo da spoznaju. Lenjim umovima bila je potrebna vežba.
Ispan je šetala gore-dole šibajući suknjama i mršteći se na prašinu i staru paučinu. „Ovo mesto smrdi. I prljavo je!“ Stresla se kad je videla krupnu crnu bubašvabu kako mili uza zid. Sjaj je okruži na trenutak; tok zgnječi bubu uz pucketav zvuk. Iskriviši lice, Ispan brzo obrisa ruke o suknje, kao da je koristila njih, a ne Moć. Imala je osetljiv stomak, na sreću ne i kada je mogla da se izvuče od stvarnog dela. „Ja neću izveštavati o neuspehu jednoj od Izabranih, Falion. Ona će nas naterati da zavidimo Lijandrin, zar ne?“ Falion se nije stvarno stresla. Ali jeste prešla preko podruma i sipala sebi punč od šljiva. Šljive su bile stare i punč je bio presladak, ali ruke joj ostaše mirne. Plašiti se Mogedijen bilo je sasvim razumno, ali čeznuti da se plašiš nije. Možda je žena umrla. Sigurno bi ih pozvala do sada, ili bi ih usnule ponovo odnela u Tel’aran’riod da im očita jer još nisu izvršile njena naređenja. Međutim, dok ne vidi telo, jedini razuman izbor bio je da se nastavi kao da će se Mogedijen pojaviti svakog trenutka. „Postoji način.“
„Koji? Da svaku Mudru ženu u Ebou Daru podvrgnemo ispitivanju? Koliko ih ima? Stotina? Dve stotine, možda? Sestre u Tarezinskoj palati, one će primetiti ovo, mislim ja.“
„Zaboravi na svoje snove o posedovanju saangreala, Ispan. Ne postoji neko dugo sakriveno skladište niti tajni podrum ispod palate.“ Falion je govorila hladnim, odmerenim glasom, ali bivala je odmerenija što je Ispan bivala uzbuđenija. Oduvek je uživala da opčinjava odeljenja polaznica svojim glasom. „Gotovo sve Mudre žene su divljakuše, teško da znaju ono što pokušavamo da saznamo. Nikada nijedna divljakuša nije nađena kako zadržava angreal, a još manje sa’angreal, a oni bi sigurno bili pronađeni. Naprotiv, po svim zapisima, divljakuša koja bi našla ikakav predmet vezan za Moć otarasila bi ga se što pre iz straha da ne navuče bes Bele kule. Žene odstranjene iz Kule, s druge strane, izgleda da nemaju isti strah. Kao što ti je dobro poznato, kad ih pretresu pre odlaska, svaka treća pokuša da sakrije nešto, pravi predmet Moći ili nešto za šta veruje da je to. Od nekoliko Mudrih žena koje trenutno dolaze u obzir, Kali je bila savršen izbor. Kada je odstranjena pre četiri godine, pokušala je da ukrade mali ter’angreal. Beskorisna stvar koja je pravila slike cveća i zvuk vodopada, ali ipak stvar vezana za saidar. A Kali je uvek pokušavala da razotkrije sve tajne polaznica, i u tome je bila vrlo uspešna. Da postoji i jedan jedini angreal u Ebou Daru, a kamoli ogromno skladište, misliš li da bi bila ovde četiri godine a da ga ne otkrije?"
„Ja nosim šal, Falion“, s iznenadnom oštrinom progovori Ispan. „I ja znam o svemu tome koliko i ti. Rekla si da postoji još jedan način. Koji je?“ Ona jednostavno nije želela da koristi mozak.
„Šta bi obradovalo Mogedijen koliko i skladište?“ Ispan je samo buljila u nju, tapkajući nogom. „Ninaeva al’Mera, Ispan. Mogedijen nas je napustila da bi jurila za njom, ali očito joj je ova nekako pobegla. Ako joj damo Ninaevu a uz nju i malu Trakandovu Mogedijen će nam oprostiti i stotinu sa’angreala.“ Što je jasno pokazivalo kako i Izabrani mogu biti nerazumni, naravno. A očito je bilo najbolje biti vrlo pažljiv sa onima koji su bili nerazumni, a mnogo jači od tebe. Ispan nije bila mnogo jača.
„Trebalo je da je ubijemo, kao što sam i htela, kada se prvi put pojavila", ispljunu Ispan. Mašući rukama, hodala je gore-dole dok je prljavština glasno krckala pod njenim papučicama. „Da, da. Ja znam. Naše sestre u palati, one mogu postati sumnjičave. Mi ne želimo da privučemo njihovu pažnju. Ali zar si ti zaboravila Tančiko? A Tir? Gde se te dve devojke pojave, propast ih prati. Lično, ja mislim ako ih mi ne možemo ubiti, mi moramo ostati od Ninaeve al’ Mera i Elejne Trakand udaljene što više možemo. Najdalje što mi možemo!“
„Umiri se, Ispan. Umiri se.“ Ako ništa drugo, Falionin primirujući glas samo je još više raspaljivao drugu ženu, ali Falion je bila sigurna. Razum mora nadvladati osećanja.
Sedeći na prevrnutom buretu u slabašnoj hladovini uskog zaklonjenog prolaza proučavao je kuću s druge strane zakrčene ulice. Odjednom shvati da ponovo dodiruje glavu. Nije imao glavobolje, ali glavu je osećao... tako čudno... ponekad. Najčešće kada je razmišljao čega ne može da se seti.