Tri sprata belog kreča, kuća je pripadala zlatarki koju su navodno posetile dve prijateljice što ih je upoznala na putu ka severu pre nekoliko godina. Te prijateljice samo su kratko osmotrene pri dolasku, i nikada više nakon toga. Bilo je lako to saznati. Saznati da su Aes Sedai bilo je mrvicu teže.
Mršav mladić u iscepanom prsniku, koji je zviždukao niz ulicu smišljajući neko zlo, zaustavi se kad ga primeti kako sedi na buretu. Njegov kaput i mesto u senkama, a i ostatak njega, priznao je pokajnički verovatno su delovali izazovno. On posegnu pod kaput. Ruke mu više nisu bile ni dovoljno snažne ni elastične za rad s mačem, ali dva duga noža koja je nosio preko trideset godina iznenadila su više od jednog mačevaoca. Možda mu se nešto očitavalo u očima, jer mršavi mladić dobro porazmisli o svemu pa nastavi da zvižduće svojim putem.
Pored kuće se otvori kapija koja je vodila do zlatarkinih štala, a dva krupna čoveka pojaviše se gurajući kolica do vrha puna prljave slame i đubreta. Šta li su smerali? Arin i Nad teško su bili od onih koji će tek tako čistiti štale.
Rešio je da ostane tu do mraka, a onda će ponovo potražiti Karidinovog slatkog malog ubicu.
Ponovo spusti ruku s glave. Pre ili kasnije, setiće se. Nije mu ostalo mnogo vremena, ali samo to mu je i ostalo. Toliko se sećao.
18
Kao što ralo zemlju mrvi
Posegnuvši za saidinom tek za toliko da razveže prepreku koju je izatkao preko jednog ugla prijemne dvorane, Rand podiže svoju malu šolju posrebrene ivice i reče: „Još čaja.“ Lijus Terin ljutito je mrmljao u zadnjem delu njegove glave.
Stolice u duborezu, teške od pozlate, stajale su naporedo u nizu s obe strane zlatnog izlazečeg sunca, dve stope širokog, utisnutog u uglačani kameni pod, a još jedna visoka stolica, toliko pozlaćena da je delovala kao ila je napravljena od zlata, bila je na vrhu malog podijuma, jednako ukrašenog; međutim, on je sedeo prekrštenih nogu na ćilimu prostrtom za ovu priliku, zelenim, zlatnim i plavim, ukrašenim Tairenskim lavirintom. Tri poglavara klanova posednuta ispred njega ne bi volela da ih je primio na stolici, čak i da su i njima ponuđene. Oni su bili drugi lavirint, kroz koji je trebalo pažljivo koračati. Bio je u košulji, podvrnutih rukava, da bi se videli crveno-zlatni Zmajevi koji su mu se uvijali oko ruku, preteće svetlucajući. Aijeli su kadin’sorom prekrili svoje, samo po jednog, na levoj ruci. Možda Je podsećanje na to ko je on da je i on bio u Ruideanu, gde je većina onih koji bi ušli umirala možda je i to bilo bespotrebno. Možda. Ta tri lica nisu ništa odavala dok su posmatrali Meranu kako pristupa iz ugla u kom je bila zaklonjena. Džanvinovo naborano lice delovalo je kao da je izrezbreno od starog drveta, ali uvek je tako izgledalo, a ako su mu sivoplave oči delovale gromonosno, pa uvek su bile takve. Čak mu je i kosa ličila na olujne oblake. I pored svega toga on je bio čovek mirne naravi. Indirijan i jednooki Mandelain kao da su razmišljali o nečem drugom, ali su netremice pratili njeno kretanje. Lijus Terin se iznenada utiša, kao da je i on posmatrao, kroz Randove oči.
Meranine bezvremene crte odavale su još manje nego lica poglavara. Poravnavši i podvivši sive suknje, ona kleknu pored Randa i podiže čajnik. Glomazna lopta od pozlaćenog srebra, s nožicama i drškom u obliku leoparda i još jednim koji se pružio preko poklopca, taj čajnik morala je da drži s obe ruke i malo je podrhtavao dok je Randu punila šolju. Njeno ponašanje nagoveštavalo je kako ona to radi zato što je tako naumila, iz sopstvenih razloga koje niko od njih ne može da razume; njeno ponašanje ukazivalo je na Aes Sedai mnogo jače nego njeno lice. Je li to bilo dobro ili loše?
„Ne dozvoljavam im da usmeravaju bez dozvole“, objasnio je. Poglavari su ostali tihi. Merana se podiže i pomeri da bi klekla pred svakim od njih. Mandelain šakom prekri svoju šolju da bi pokazao kako ne želi više. Druga dvojica svoje ispružiše dok su je sivoplave i zelene oči proučavale. Šta li su videli? Šta je još mogao da uradi?
Spustivši teški čajnik na poslužavnik s ručkama u obliku leoparda, ona ostade da kleči. „Mogu li još nekako uslužiti mog gospodara Zmaja?“
Njen glas bio je oličenje samokontrole, ali pošto joj je mahnuo da se vrati u svoj ćošak, nakon što se podigla i okrenula, vitke ruke za trenutak stegoše suknje. Mada je to moglo biti i zato što se licem okrenula ka Dašivi i Narišmi. Dva Aša’mana – tačnije Narišma je još uvek bio Borac, najniži stepen Aša’mana, bez mača ili zmaja na okovratniku – Aša’mani su ravnodušno stajali između dva visoka ogledala u zlatnim ramovima koja su visila na zidu. Barem je mlađi delovao ravnodušno, na prvi pogled. Palčeva zabodenih pod pojas za mač, nije obraćao pažnju na Meranu, a obraćao je malo pažnje i na Randa i Aijele, ali na drugi pogled primećivalo se da se njegove tamne, prekrupne oči nikada ne odmaraju, kao da očekuje da nešto neočekivano svakog časa iskoči iz vazduha. A ko je mogao tvrditi da neće? Dašiva je delovao kao da mu je glava u oblacima; usne su mu se pomerale bez glasa, a žmirkao je i mrštio se na nešto nevidljivo.
Lijus Terin zareža kada Rand pogleda u Aša’mane, ali Merana je bila ta koja je zaokupljala mrtvog čoveka u Randovoj glavi. Samo će budala pomisliti da je stvarno ukrotila lava ili ženu.
Razdražen, Rand potisnu glas dok ne postade nerazgovetno zujanje. Lijus Terin mogao je da se probije kroz to, ali ne bez napora. Posegavši za saidinom, on ponovo satka prepreku koja je odsecala Meranu od njihovih glasova. Ponovno posezanje za Izvorom pojača mu uznemirenost, šištanje u glavi, nalik vodi koja kaplje na usijan ugalj. Odjek koji je vremenom odzvanjao od ludačkog, udaljenog besa Lijusa Terina.
Merana je stajala iza prepreke koju nije mogla ni da vidi ni da oseti, visoko dignute glave i ruku prekrštenih preko pojasa, kao da preko njih drži prebačen šal. Aes Sedai sve do nožnih prstiju. Svetlosmeđim očima sa zlatastim tačkicama hladno je posmatrala njega i poglavare. Ne shvataju sve moje sestre koliko si nam potreban, rekla mu je jutros u istoj ovoj prostoriji, ali sve mi koje smo položile zakletvu uradićemo šta god zatražiš dok god se to ne kosi s Tri zakletve. Samo što se probudio, kad se ona pojavila sa Sorileom. Izgledalo je kako nijednu nije briga što je još uvek u ogrtaču i tek zagrizao parče hleba za doručak. Prilično sam vešta u pregovaranju i primirivanju. Moje sestre poseduju druge veštine. Dopusti da te služimo, kao što obećasmo. Dopusti mi da te služim. Ti si nama potreban ali i mi smo potrebne tebi.
Uvek prisutna, Alana je bila usađena u deo njegovog mozga. Opet je plakala. Nije shvatao zašto tako često plače. Zabranio joj je da mu prilazi osim ako je pozove, kao i da napušta sobu bez pratnje Devica sestre koje su mu položile zakletvu sinoć su dobile sobe, u palati, gde ih je mogao držati na oku ali osećao je suze otkad ga je vezala za sebe, suze i sirov bol, kao da je neko kida kandžama. Ponekad je bio jači, ponekad slabiji, ali stalno prisutan. Alana mu je takođe rekla kako su mu potrebne sestre koje su se zaklele, na kraju urlajući na njega crvenog lica dok su joj se suze slivale niz obraze, pre nego što je bukvalno pobegla od njega. I ona je govorila o služenju, mada je sumnjao da je Meranino trenutno zaduženje bilo ono što su imale na umu. Možda bi neka vrsta livreje pojasnila stvari?
Poglavari su gledali kako ih Merana posmatra. Ni treptaj nije pokazivao šta misle.
„Mudre su vam objasnile u kom su položaju Aes Sedai", bubnu Rand. Sorilea mu je saopštila da znaju, ali to je moglo da se protumači i po nedostatku iznenađenja kada su videli Meranu kako služi i spušta se u kniks. „Videli ste kako donosi poslužavnik i sipa vam čaj. Videli ste kako dolazi i odlazi kad kažem. Ako hoćete, nateraću je da otpleše poskočicu.“ Ubediti Aijele kako on nije na povocu Aes Sedai bila je najveća usluga koju su sestre trenutno mogle da mu učine. Ako bude neophodno, sve do jedne će igrati poskočicu.