Тисселл се постави испред њега. Посегне за гангом, а онда се сјети коњушареве реакције и умјесто тога засвира на сачинку: — Путујеш путем из свемирске луке — запјева. — Што си видио ондје?
Шумски Вилењак зграби ручни рог, који се користи за ругање противнику на бојном пољу, за дозивање животиња, а понекад за показивање грубе и чврсте окрутности. — Гдје путујем и што видим тиче се само мене. У страну стани или ћу ти на лице нагазити. — Закорачи напријед и да Тисселл није скочио у страну, Шумски Вилењак би можда испунио своју пријетњу.
Послије повлачења Тисселл је остао зурећи. Ангмарк? Вјеројатно није, с таквим сигурним руковањем ручним рогом. Тисселл је оклијевао, а затим се окренуно наставио својим путем.
Стигавши у свемирску луку, отишао је равно у уред. Тешка врата била су одшкринута; кад се Тисселл приближио, на вратима се појави човјек. Носио је маску од тамнозелених плочица лиску на, плаво лакираног дрвета и црних пера — Језерска Птица.
— Сер Ролвер — викне Тисселл забринуто — тко је изишао из Карина Крузејра?
Ролвер је дуго проматрао Тисселла. — Зашто питаш?
— Зашто питам? — зачуди се Тисселл. — Зацијело си видио свемирограм који сам примио од Кастел Кромартина!
— Ох, јесам — рече Ролвер. — Свакако. Наравно.
— Добио сам га тек прије пола сата — рече Тисселл огорчено.
— Стигао сам што сам брже могао. Гдје је Ангмарк?
— Претпостављам да је у Фану — рече Ролвер. Тисселл тихо прокуне: — Зашто га ниси задржао, зауставио на неки начин?
Ролвер слегне раменима: — Немам овлаштења, жеље ни могућности да га зауставим.
Тисселл се борио против своје зловоље. Хладним, прорачунатим гласом рече: — На путу сам сусрео човјека с прилично сабласном маском — тањурасте очи, црвене ресе.
— Шумски Вилењак — рече Ролвер. — Ангмарк је донио маску са собом.
— Али свирао је ручни рог — просвједовао је Тисселл. — Како би Ангмарк…
— Сирена му је добро позната; провео је пет година у Фану.
Тисселл зловољно прогунђа. — Кромартин то није споменуо.
— То сви знају — рече Ролвер слегнувши раменима. — Био је трговински заступник прије Велибуса.
— Јесу ли се он и Велибус познавали?
Ролвер се кратко насмије: — Наравно. Али немој сумњати у јадног Велибуса, највише што је учинио је намјештање рачуна; увјеравам те да није друг с убојицама.
— Говорећи о убојицама — рече Тисселл — можеш ли можда посудити какво оружје?
Ролвер га зачуђено погледа. — Дошао си овдје да савладаш Ангмарка голорук?
— Нисам имао избора — рече Тисселл. — Када Кромартин нешто нареди, очекује резултате. У сваком случају и ти си овдје са својим робовима.
— Не рачунај на моју помоћ — рече Ролвер. — Носим Језерску Птицу и не претендирам на храброст. Али могу ти посудити енерго-пиштољ. Нисам га одавно користио; не јамчим за његов набој.
— Боље ишта него ништа — рече Тисселл.
Ролвер уђе у уред и тренутак касније врати се с пиштољем.
— Што ћеш сада?
Тисселл затресе главом. — Покушат ћу наћи Ангмарка у Фану. Или је можда кренуо у Зундар?
Ролвер размисли. — Ангмарк би могао преживјети у Зундару. Али вјеројатно ће мало радити на својој музикалности. Мислим да ће остати у Фану неколико дана.
— Али како да га нађем? Гдје да га тражим?
— То ти не могу рећи — одговори Ролвер. — Сигурнији би био да га не нађеш. Ангмарк је опасан човјек.
Тисселл се вратио у Фан истим путем.
Ондје гдје је пут вијугајући силазио с брда на шеталиште налазила се зграда од печене опеке, дебелих зидова. Врата су била истесана од чврстих црних дасака; прозори заштићени испреплетеним жељезним решеткама. Био је то уред Цорнелyја Велибуса, трговинског заступника, увозника-извозника. Тисселл је нашао Велибуса како опуштено сједи на веранди од цријепа, носећи скромну адаптацију маске Валдемар.
Изгледао је замишљено и можда је, а можда и није, препознао Тисселлова Мјесечева Мољца; у сваком случају није га поздравио.
Тисселл се приближи веранди: — Добро јутро, Сер Велибус.
Велибус растресено кимне и проговори монотоним гласом свирајући кродатч. — Добро јутро.
Тисселл је био прилично изненађен. То тешко да је био инструмент који се користи за пријатеља и судруга странца, па чак ако и носи Мјесечева Мољца.
Тисселл рече хладно: — Могу ли те питати колико дуго сједиш овдје?
Велибус је размишљао пола минуте и када је проговорио, попратио се на срдачнијем цребарину. Али сјећање на тонове кродатча још је гризло Тисселла.
— Овдје сам петнаест или двадесет минута. Зашто питаш?