„Нисам”, одврати Коропатски, потапшавши се по трбуху. „Сваког јутра се мерим и већ је то довољно да изгубим апетит — готово. Фишере, никада још нисам имао прилику да разговарам са вама, као мушкарац са мушкарцем. А желео сам то.”
„Драго ми је, Управниче”, промрмља Фишер, почевши да се осећа нелагодно. Шта ли је само наумио?
„Наша планета је ваш дужник.”
„Ако ви тако кажете, Управниче”, узврати Фишер.
„Били сте на Ротору пре но што је отишао.”
„Пре четрнаест година, Управниче.”
„Знам. Били сте ожењени на Ротору и добили сте дете.”
„Да, Управниче”, рече Фишер пригушеним гласом.
„Али сте се вратили на Земљу непосредно пре но што је Ротор напустио Сунчев систем.”
„Да, Управниче.”
„Земља је дошла до открића Суседне звезде на основу онога што вам је некада речено, а што сте поновили овде, као и на основу једне ваше опаске.”
„Да, Управниче.”
„Ви сте били тај који је довео др Тесу Вендел са Аделије на Земљу.”
„Да, Управниче.”
„Такође сте јој омогућили да ради овде сада већ више од осам година и да буде срећна, а?”
Он се дубоко закикота и Фишер закључи да би га Коропатски, да су само седели ближе један другоме, мунуо мало лактом у слабине, сасвим у духу мушког разговора.
„Добро се слажемо, Управниче”, узврати Фишер опрезно.
„Али нисте се венчали.”
„Ја сам ожењен, Управниче.”
„И раздвојен четрнаест година. Развод би се лако могао средити.”
„Имам и кћер.”
„Која би и даље остала ваше кћер, чак и ако се поново ожените.”
„Била би то небитна формалност.”
„Па, можда.” Коропатски климну. „А можда је и овако боље. Знате да је надсветлосни брод спреман за полазак. Надамо се да ће лансирање бити почетком 2237.”
„То ми је казала др Вендел, Управниче.”
„Неуронски детектори су постављени и добро раде.”
„И то ми је речено, Управниче.”
Коропатски је држао једну шаку у другој у крилу и незграпно климао крупном главом. А онда, упути један брз поглед према Фишеру и рече: „Знате ли како раде?”
Фишер одмахну главом. „Не, сер. Не знам ништа о начину на који брод функционише.”
Коропатски опет заклима главом. „Не знам ни ја. Нема нам друге до да верујемо на реч др Венделовој и нашим инжењерима. Једна ствар још недостаје, међутим.”
„Ох?” (Студена брижност проструја кроз Фишера. Предстоји ли то ново одлагање?) „Шта то недостаје, Управниче?”
„Комуникације. Човек би помислио да ако има начина да се брод креће брже од светлости, онда би такође требало да буде могуће упућивати таласе или неки други вид преношења порука брже од светлости. Колико се ја разумем, ваљда је лакше упутити надсветлосну поруку него кретати се надсветлосним бродом.”
„Ја не знам, Управниче.”
„Др Венделова ме, међутим, уверава да је обрнуто случај; да за сада не постоји метод делотворног надсветлосног комуницирања. Пре или касније ће га бити, каже она, али сада га нема, а она не жели да чека на његово проналажење, јер се то чекање може одужити.”
„Ни ја не желим да чекам, Управниче.”
„И ја желим напредак и успех. Већ годинама чекамо и силно сам нестрпљив да видим како брод одлази и враћа се. Али то значи да када једном брод полети, више неће бити везе са њим.”
Он климну замишљено, а Фишер остаде у дискретној тишини. (Шта све ово значи? На шта ли стари медвед циља?)
Коропатски подиже поглед ка Фишеру. „Знате да се Суседна звезда креће у нашем правцу?”
„Да, Управниче, чуо сам о томе, али, како изгледа, влада опште уверење да ће проћи покрај нас на довољно великој раздаљини, тако да нећемо претрпети њено дејство.”
„Управо такво уверење желимо да влада. Истина је, међутим, Фишере, да ће Суседна звезда проћи тако близу да значајно поремети Земљино орбитално кретање.”
Фишер за тренутак остаде у шоку. „Уништиће планету?”
„Неће физички. Но, клима ће се толико променити да се на Земљи више неће моћи живети.”
„Је ли то извесно?” упита Фишер, неспреман да поверује.
„Не знам да ли су научници икада извесни у било ком погледу. Али овде изгледа да је та извесност довољно снажна да нас нагна на предузимање извесних мера. Имамо пет хиљада година и већ радимо на надсветлосном лету — уз наду да ће дејствовати.”
„Ако др Вендел каже да хоће, Управниче, уверен сам да је тако.”
„Надајмо се да ваша увереност није неоснована. Но, чак и пет хиљада година уз надсветлосни лет није нека перспектива. Морали бисмо да саградимо сто тридесет хиљада Насеобина сличних Ротору како бисмо понели Земљиних осам милијарди житеља као и довољно биљака и животиња неопходних за нормално функционисање тих светова. То значи двадесет шест Нојевих ковчега годишње, почев од овог тренутка. И све уз претпоставку да се популација не повећа током наредних пет хиљада година.”