„Можда можемо”, примети обазриво Фишер, „да остваримо просек од двадесет шест месечно. Наше искуство и стручност повећаваће се са протоком столећа, а популацију успевамо већ деценијама да контролишемо.”
„Врло добро. Реците ми сад ово: ако житеље Земље пошаљемо у свемир у сто тридесет хиљада Насеобина, искористивши при том све ресурсе Земље, као и оне са Месеца, Марса и астероида, и препустимо Сунчев систем на гравитациону милост и немилост Суседне звезде, куда Насеобине треба да се упуте?”
„Не знам, Управниче”, узврати Фишер.
„Мораћемо да пронађемо планете које би довољно наликовале Земљи, за смештај наше огромне популације, без потребе за сложеним и скупим тераформирањем. Морамо и о томе водити рачуна — и то већ сада, а не кроз пет хиљада година.”
„Чак и ако не нађемо погодне планете, можемо да уведемо Насеобине на орбиту око прикладних звезда.” Фишер и нехотице начини кружну кретњу прстом.
„Драги мој човече, то не би ишло.”
„Уз сво уважавање, Управниче, ствар успева управо овде у Сунчевом систему.”
„Нипошто. Овде, у Сунчевом систему, налази се једна планета на којој чак и данас, упркос свим Насеобинама, живи деведесет девет одсто припадника људске врсте. Ми смо и даље човечанство, а Насеобине су само својеврсно паперје које нас окружује. Може ли паперје самостално постојати? Немамо никакав доказ у том смислу, а ја мислим да не може.”
„Можда сте у праву, Управниче.”
„Можда? Нема никакве сумње”, узврати Коропатски ватрено. „Насељивачи се праве да нас презиру, али ми им не излазимо из главе. Ми смо њихова историја. Ми смо њихов модел. Ми смо бујно врело коме се они непрекидно враћају да би се напојили снагом. Препуштени сами себи, они би убрзо згасли.”
„Можда сте у праву Управниче, али тај опит никада није предузет. Никада се нисмо суочили са ситуацијом у којој би Насеобине покушале да постоје без неке планете…”
„Али суочили смо се са таквом ситуацијом, бар у аналогији. У раној историји Земље људска бића насељавала су се на острвима, где су живела изоловано од матице. Ирци су се настанили на Исланду; Норвежани су се населили на Гренланду; побуњеници су се настанили на Питкерновом острву; Полинежани су се сместили на Ускршњим острвима. И какав је био исход? Колонисти су згасли, понекад чак потпуно ишчезли. Увек уследи стагнација. Никада се нигде није развила цивилизација изузев на континенталном подручју или на острвима у непосредној близини континенталног подручја. Човечанству су потребни простор, величина, разноврсност, обзорје, граница. Схватате?”
„Да, Управниче”, узврати Фишер. (Расправа има смисла до одређене тачке.)
„Према томе”, настави Коропатски, ставивши, поучно, кажипрст десне шаке на леви длан, „морамо пронаћи неку планету, бар једну планету за почетак. А то нас враћа на Ротор.”
Фишер изненађено подиже веђе. „На Ротор, Управниче?”
„Да. Шта се догодило са њима, током четрнаест година од када су отишли?”
„Др Вендел сматра да можда нису успели да преживе.” (Рекавши то, он осети како га прожима бол. Кад год би помислио на то, бол би био ту.)
„Знам. Разговарао сам са њом и без расправе сам прихватио то што је имала да каже. Али волео бих да чујем и ваше мишљење.”
„Немам га, Управниче. Једино имам најискренију наду да су преживели. На Ротору ми је кћерка.”
„Можда је и даље тамо. Размислите! Шта је то што их је могло уништити? Неки квар? Ротор није брод, већ Насеобина која пуних педесет година није имала озбиљне кварове. Превалила је пут кроз празни свемир све до Суседне звезде, а шта је безопасније од празног свемира?”
„Минијатурна црна рупа, неоткривено астероидно тело…”
„Има ли доказа за то? Посреди су само нагађања, готово на граници вероватности, кажу ми астрономи. Да ли је Ротор могло да уништи неко особено својство хиперсвемира? Већ годинама вршимо опите са хиперсвемиром и нисмо му пронашли никакво опасно својство. Можемо, дакле, претпоставити да је Ротор безбедно стигао до Суседне звезде — ако су се уопште тамо упутили, а све говори у прилог томе да је неко друго одредиште крајње невероватно.
„Волео бих да је тако — да су безбедно стигли.”
„Али онда се јављају питања: ако је Ротор безбедан крај Суседне звезде, шта тамо ради?”
„Бивствује.” (Било је то негде на средокраћи између тврдње и питања.)
„Али како? Кружи око Суседне звезде? Једна самотна Насеобина на бескрајном, такође самотном путовању око звезде црвеног патуљка? Нисам сигуран. Угасили би се и тога би убрзо и сами постали свесни. Сигуран сам да би се брзо угасили.”