„Односно, умрли? Је ли то ваш закључак, Управниче?”
„Није. Одустали би и вратили се натраг. Признали би пораз и вратили се у безбедно окриље. Међутим, они то нису учинили, а знате ли шта ја мислим? Мислим да су пронашли настањиву планету код Суседне звезде.”
„Али никаква настањива планета не може да кружи око једне звезде црвеног патуљка, Управниче. Јавља се недостатак енергије, осим ако се одвећ не приближите, али тада су прејаки плимски ефекти.” Он застаде, а онда промрмља, постиђено. „Др Вендел ми је то објаснила.”
„Да, и мени су астрономи то објаснили. Али”, он одмахну главом, „искуство ме је научило да без обзира на то колико научници чврсто верују да су у праву, природа увек има неки начин да их изненади. У сваком случају, схватате ли због чега вам допуштамо да пођете на ово путовање?”
„Да, Управниче. Ваш претходник ми је обећао да ћу поћи у знак захвалности за учињене услуге.”
„Ја имам још бољи разлог. Мој претходник, који је био велики човек, човек достојан дивљења, такође је пред крај био болесни старац. Његови непријатељи сматрали су да је постао параноичан. Веровао је да су на Ротору знали да је Земља у опасности, али да су отишли не упозоривши нас претходно на то, зато што су желели да Земља буде уништена. Сматрао је да Ротор због тога мора бити кажњен. Но, њега више нема, а ја сам овде. Ја нисам ни стар, ни болестан, ни параноичан. Уз претпоставку да је Ротор безбедан и да се налази крај Суседне звезде, ми му нипошто нећемо наудити.”
„То ми је мило, али није ли посреди нешто о чему треба да разговарате са др Венделовом, Управниче. Она ће бити капетан брода.”
„Др Вендел је Насељивач. Ви сте одани Земљанин.”
„Др Вендел је годинама одано радила на пројекту надсветлосног лета.”
„Изван је сваке сумње да је она била одана пројекту. Али је ли одана Земљи? Можемо ли се ослонити на њу да ће у свему поштовати Земљине намере према Ротору?”
„Смем ли да упитам, Управниче, какве су тачно Земљине намере према Ротору? Како видим, одустало се од кажњавања Насељивача због тога што нас нису упозорили.”
„Тачно. Оно што сада желимо јесте удруживање, људско братство, само најлепша осећања. Када се успостави пријатељство, морате се брзо вратити са што је могуће више информација о Ротору и његовој планети.”
„Уверен сам да ће др Вендел, ако јој се то каже — ако јој се то објасни — поступити по налогу.”
Коропатски се закикота. „Човек би то помислио, али знате како је. Она је жена која више није у првом цвету младости. Згодна жена — не налазим јој никакав недостатак — али већ је у педесетим годинама.”
„Па шта?” (Фишер се осетио увређен.)
„Она мора знати да ће нам, када се врати са животно важним искуством успешног надсветлосног лета, бити драгоценија него икада раније; да ће бити потребна као пројектант новијих, бољих, савршенијих надсветлосних летелица; да ће морати да обучава младе људе који ће бити будући надсветлосни пилоти. Биће сасвим сигурна да јој више никада неће бити допуштено да се отисне кроз хиперсвемир, будући да ће бити одвећ драгоцена да бисмо је смели ризиковати. Према томе, пре но што се врати, може доћи у искушење да се упусти у даље истраживање. Можда се неће тако лако лишити узбуђења које доноси сусрет са новим звездама и отварање нових обзорја. Али ми јој не смемо допустити да се изложи још једном ризику поред овога везаног за стизање до Ротора, прикупљање информација, и повратак. Не смемо такође допустити ни губљење времена. Да ли разумете.” Глас му постаде опор.
Фишер прогута пљувачку. „Уверен сам да немате стварног разлога…”
„Имам све разлоге. Др Вендел је увек била у деликатном положају овде — као Насељивач. То схватате, надам се. Од свих људи на Земљи о њој највећма зависимо, а она је Насељивач. Морала је бити подвргнута подробном психолошком посматрању. Обимно је проучена, уз њено знање и без њега, и ми смо прилично уверени да ће се она, уколико јој се укаже прилика, отиснути у даља истраживања. А при том неће бити у вези са нама. Нећемо знати где се налази ни шта ради. Нећемо знати чак ни да ли је жива.”
„Зашто мени све то причате, Управниче?”
„Зато што знамо да имате велики утицај на њу. Ви можете управљати њоме — ако сте чврсти.”
„Мислим да, можда, прецењујете мој утицај, Управниче.”
„Сигуран сам да га не прецењујемо. И ви сте били подвргнути испитивању и ми одлично знамо колико је добра докторка везана за вас — можда и више него што то сами увиђате. Такође знамо да сте одани син Земље. Могли сте отићи са Ротором, остати са супругом и кћерком, али вратили сте се на Земљу по цену да их изгубите. Учинили сте то, штавише, знајући да ће вас мој претходник, Управник Танајама, сматрати кривим за неуспех у прибављању информација о хиперпогону, што је могло да вас стаје каријере. Мени је драго што могу да се ослоним на вас да ћете се побринути око тога да др Вендел буде под строгом контролом, да нам се брзо вратите, као и да овога пута — овога пута — прибавите информације које су нам потребне.”